Tekstovi autora: XXZ magazin

Feljton „Bolja prošlost“ o jugoslovenskoj estradi potvrdio je ono što se znalo: Josip Broz Tito uživao je u dobroj pesmi, kao što je uživao u dobroj kapljici ili u dobrom društvu. Svaku priliku da se opusti, Maršal nije propuštao: redovno su mu na zabavama gostovali najpopularniji jugoslovenski pevači, humoristi ili operske zvezde. Svako od učesnika pamti kako je zabavljao Tita, pa je tako imitator Ljuba Stepanović ispričao svoj slučaj. „Prvi put se to dogodilo 12.februara 1961. godine u Klubu saveznih poslanika na Dedinju. Ja sam dugo pričao o svojim utiscima iz Latinske Amerike i onda, pošto sam bio kod Fidela Kastra,imitirao sam njega, a zatim De Gola i Hruščova... U jednom trenutku Tito reče: 'Hajde, bogamu, ja bih htio čuti kako ja govorim“. Meni je u tom trenutku bilo malo nelagodno. Jeste to na neki način bila hrabrost, ali mnogo manje sam od straha umro ja, neko oko njega oni kameleoni i poltroni, koji su živi premrli, šta će sada da bude. Svestan sam u tom trenutku bio da imam delikatan zadatak, ali držao sam se samo Titovih tekstova iz govora i moram priznati da sam malo manje zamuckivao. Naravno, uvek me pitaju da li se Tito smejao kada sam ga imitirao? A ja kažem - da se on nije smejao, ja bih plakao!...“

Umesto da piše otvorena pisma čitaocima, glavni urednik XXZ magazina konačno je otkrio najnovije tehnološko otkriće – kameru! Mogućnost da se sa kapom Deda Mraza pojavi ispred objektiva i kaže nešto prigodno uoči Nove godine, nije smela biti propuštena. Budući da je Luković imao kreativnu tremu, u pomoć su mu priskočili svi članovi redakcije koji su se u grupnom portretu pojavili u ovom video-filmu. Inače, rediteljka ovih spotova je naša fotografkinja Marija Đoković, kojoj je u scenografiji najviše pomogao Milan Živanović, dajući veštačko disanje jelki, aranžirajući časopise i izvodeći celokupne scenske radove. Svoj glumački doprinos dali su naša Sandra Dančetović, naš Tomislav Marković i naš Bojan Tončić (kojem je ovo bila debitantska uloga na filmu). Petar Luković je imao samo jedan zadatak: da stavi kapu na glavu i kaže nešto bez mucanja u tridesetak sekundi. Mission accomplished! Proverite kako!

Poslednjih 72 sata, Rajko Vasić, omiljena pudlica Milorada Dodika, provela je ispred kompjutera, obračunavajući se tviterom sa demonstratima u Banjaluci, nesrbima iz Srbije, obaveštajnim službama, majkom i ocem Davida Dragičevića, Srđanom Puhalom i ostalim neprijateljima. U nekom pospanom rakijskom trenutku obratio se vasceloj Srbiji pitanjem : „Ред Педера, Ред Лезбача и Тивтер Прегача - То треба да замијени Националну Србију?????“. Ako ništa drugo, sad znamo kako se pravilo čita Twitter: Tivter!

„Pitanje gej kulture – pri tom ne mislim samo na romane o homoseksualnosti koje su napisali homoseksualci, mislim na kulturu u širem smislu, kulturu koja izmišlja raznovrsne načine povezivanja, vrste egzistencija, tipove vrednosti, tokove razmene između pojedinaca koji su zaista novi i nisu identični sa postojećim kulturnim formama, niti su nadgrađeni na njima. Ako je to moguće, onda gej kultura neće biti samo izbor homoseksualaca za homoseksualce, već će stvarati odnose koji su, u nekim aspektima, prihvatljivi i za heteroseksualce.“ (Fuko)

Thelma i Louise kraljevske su pingvinke koje žive u akvariju Kelly Tarlton's Sea Life u Aucklandu, a zajedno su osam godina. Na naslovnice su već dospjele prošle godine kad su "posvojile" mladunče druge pingvinke koju je napustio partner pa nije mogla skrbiti o njemu, a sad čekaju vlastito.

Aktivisti tvrde kako je svaki dan „dan neke male lokalne pobede“, te podsećaju da sve počinje od nas samih, i da sloboda nije nešto što se dobija na poklon. Dok se velike bitke odvijaju u sudovima, te prilikom političkih izbora, njihov pozitivan ishod ne bi bio moguć bez onih malih heroja koji odbijaju da žive bilo šta drugo sem svojih istinskih identiteta. Takvi zajednički napori, te mreže kolektivnog delovanja, najviše utiču na promenu ukupne svesti, a zahvaljujući tome što deluju iznutra, te se zasnivaju na ličnim primerima i pričama koje uključuju ljubav, budući da počinju iz porodice i okruženja onih koji su drugačiji.

Ovih smo se dana, nehotice ali namerno, posvetili istraživanju naše prošlosti kroz tekstove o šezdesetim i sedamdesetim godinama; dogodilo se da su mnogim člancima pominju rađanje i bujanje televizijskog programa na prostorima nekadašnje SFRJ. Kako bismo i slikom pratili tekstove, odlučili smo se za prigodnu retro-galeriju sa foto-materijalima Programskog arhiva TV Beograd. Prilika je da se podsetimo ličnosti koje su šezdesetih i sedamdesetih obeležile televizijski program, a među njima su Radivoje Lola Đukić, Miodrag Petrović Čkalja, Mija Aleksić, Olivera Marković, Bora Todorović, Ružica Sokić, Svetlana Bojković, Petar Kralj...

Filmovi sa LGBTIQ tematikom do nedavno su predstavljali oblast za koju nije bilo zainteresovano mnogo filmskih umetnika, ali se tokom vremena to promenilo, te servisi kao što je Netflix danas imaju posebne sekcije koje doprinose vidljivosti, te inkluziji različitih kvir identiteta.

Fotografija nije tek običan portret, već slika ponosa, prkosa i obećanja da će jednog dana biti bolje, ali i svedočanstvo o hrabrosti koja već neko vreme menja tokove kvir istorije. Subjekti na fotografijama ne drže transparente, ali ipak prenose jednostavnu poruku, ispisanu na koži i u svakodnevnom životu, koja odjekuje, te nudi simbol samopouzdanja i volje za slobodu uprkos svemu.

Predsednik kompanije je kasnije dodao kako se u stvari zalaže za gej brakove, i da je to što je napisao posledica njegovog ličnog iskustva, budući da se identifikuje kao heteroseksualni muškarac koji je u skladu sa tim u braku sa osobom suprotnog pola – ženom koju voli i sa kojom ima dve ćerke, pa je valjda kao posledica tolike sreće došlo i to da želi da je sebično sačuva samo za sebe i sebi slične. Na kraju je dodao da se različiti ljudi različito osećaju u vezi sa svojim brakovima, te da i on ima pravo na to, pa makar posledice njegovih osećanja bile diskriminacija i homofobija.

Prezir i diskriminacija koju mnogi gej, trans*, te drugi pripadnici kvir omladine doživljavaju od vlastitih roditelja mogu kudikamo više da štete nego neprijateljsko ponašanje koje trpe od nekog drugog. Za to postoji sve više dokaza: deca koja zbog seksualne orijentacije nemaju roditeljsku podršku imaju više mentalnih poteškoća, odaju se alkoholizmu, te se lakše upuštaju u svet opojnih droga, i nezaštićene seksualne odnose. A rizik nije zanemarljiv – oni koji se osećaju odbačenima skloniji su i samoubistvu.

Dominacija „zatvorske“ kulture u Rusiji čini da se homoseksualnost tumači kao nešto što se nalazi na dnu hijerarhijskog lanca, pa, na primer, mnogi muškarci koji se predstavljaju kao heteroseksualni ne žele čak ni da se rukuju sa muškarcima koji su otvoreno gej, budući da bi, ako to učine, izgubili status, te privilegije koje uživaju. Vlasti podržavaju takvo ponašanje, a glavna zabluda je da je anti-gej zakon jedini problem. I mizoginija je takođe veliki problem, kao i nasilje koje žene trpe u ovoj zemlji. Tako postoji i zakon koji je nedavno dekriminalizovao nasilje u porodici, a sve je to povezano - homofobija i mizoginija, te nasilje uopšte, uvek idu zajedno.

„Can You Ever Forgive Me?“ stiže i u Beograd, te će biti premijerno prikazan na trećoj večeri Merlinka festivala, u subotu 8. decembra u Domu Omladine.

Film počinje tekstom koji objašnjava da je napredak u lečenju i prevenciji HIV-a doveo do toga da u nekim delovima sveta bude manje zabeleženih slučajeva, ali, iako se društvo sve više udaljava od vremena kada je HIV predstavljao nešto nepoznato i zastrašujuće, te izazvao epidemiju koja je odnela mnoge živote, stigma i nedostatak edukacije i dalje opstaju, i vode do diskriminacije i izopštavanja iz društva.

U seriji „I'm Gay, But I'm Not...“ ispitanici koji su pristali da govore za Buzfeed pomažu u dekonstrukciji uvreženih predrasuda, a uz pomoć niza objašnjenja u kojima govore o tome da to što su gej ne znači da automatski žele da rade sve one stvari koje im se unapred pripisuju.