Tekstovi autora: XXZ magazin

Uvreženo je mišljenje da su brak i ljubav sinonimi, da proizilaze iz istih motiva i da pokrivaju iste ljudske potrebe. I ovo, kao većina takvih mišljenja, ne počiva na stvarnosti i činjenicama nego na praznovjerju. Brak i ljubav nemaju ništa zajedničko, udaljeni su jedno od drugoga kao sjeverni i južni pol, u stvari, oni su sušta suprotnost.

Niko nije pokušao da ospori to da je Mercurijeva prva partnerka bila Mary Austin, te to da mu je bila velika podrška i nakon što su se rastali, ali se Freddie nakon toga identifikovao kao gej muškarac (ne biseksualan), te život proveo sa nekoliko partnera čija je uloga bila podjednako važna.

Ni samim starosedeocima nije bilo lako, budući da su plemena pre dolaska Engleza praktikovala inkluzivan način života, da bi Evropljani koji su im oteli zemlju doneli stroge zakone po kojima su se kažnjavali istopolni odnosi. Jedno od zanimljivijih je pleme Mamitaree koje je svojim pripadnicima dopuštalo da rod izražavaju u skladu sa tim kako su se osećali, dok su u plemenu Crow žene vodile bitke, te se venčavale sa drugim ženama.

Portret jedne samoće svedočanstvo je o kulturi koja polako nestaje, budući da manjinski identiteti u razvijenim zemljama polako ulaze u mejnstrim, te usput brišu sve one podgrupe čije se ponašanje ne uklapa u želju da se pripada većini.

Kavafi za života nije objavio nijednu knjigu pesama; pojedinačne pesme je štampao na odvojenim listovima u malom broju primeraka, koje je zatim spajao u cikluse i delio prijateljima ili svakom onom ko bi mu pisao i tražio ih. Izvestan broj ih je rasut po časopisima onog vremena. Nekih pesama se javno odrekao, dok druge nije stigao da objavi (Angra Maina)

Nakon zemljotresa koji su u septembru 2017. potresli Meksiko nekoliko arhitekata se okupilo oko projekta ReConstruir México – čiji je cilj da se udruženim snagama obnove urušeni objekti, i pruži dom porodicama koje su ostale bez domova. Sedamnaest meseci nakon tragedije PienZa Sostenible – organizacija koja stoji iza projekta – organizovala je više od 150 projekata rekonstrukcije, a kako bi se poboljšao kvalitet života onima koji žive u zajednicama koje su ranjive, te izolovane od ostatka društva. U okviru ovog projekta nastala je i Karina House koju možete da vidite na fotografijama, a pre projekta se razgovaralo sa porodicom kojoj je kuća namenjena kako bi se saznalo koje su im potrebe i kakav bi prostor najbolje na njih odgovorio. Od arhitekata su zatražili samo dve sobe, malu dnevnu sobu, i šporet na drva koji bi trebalo da se nađe ispred kuće, sa malom nastrešnicom koja bi ga štitila od vremenskih nepogoda.

Film se gradi na temelju seks komedije, te uzima osnovne heteroseksualne stereotipe da bi ih pretvorio u nešto sasvim drugo. Tako se gej muškarci pretvaraju da su strejt, što mnogi koji sazrevaju unutar heteropatrijarhalnih granica čine i u stvarnom životu, ali je na filmu to ipak retkost, budući da je zarad „dobre šale“ obično obrnuto. Na taj način se preispituju kulturološke norme, te postavljaju pitanja poput „šta uopšte znači biti muškarac?“, te gde se završava podnošljiva, a gde počinje toksična muževnost.

Umetnost Grace Jones i to kako nam se ona predstavlja kao celokupna ličnost nisu tek u funkciji ukazivanja na nestabilnost manjinskog identiteta stvorenog kolonijalnim diskursom, te postmoderni pokušaj da se ovaj legitimizuje. Jones nikada nije bila tipična zabrinuta zvezda koja se u slobodno vreme bavi “dobrotvornim radom”, tj. milostinjom, već oduvek uočava kontradikcije koje društvo živi i jasno vidi njihovo poreklo u kapitalizmu.

Kolekcija od deset pisama koje su svojevremeno razmenjivali slikar Lucian Freud i pesnik Stephen Spender govori o tajnoj ljubavnoj vezi dvojice umetnika, koja je od javnosti skrivana duže od 70 godina.

Nakon Drugog svetskog rata pooštrene su kazne za „homoseksualno ponašanje“, pa bi Lynes izgubio sve druge poslove i završio u zatvoru da su njegovi aktovi u to vreme ugledali svetlost dana. Uprkos tome je taj deo posla nazivao svojim omiljenim momentom u procesu umetničkog stvaranja, pa je u jednom pismu koje je 1948. poslao svom partneru Monroe Wheeleru napisao da je „svoje najbolje fotografije napravio kada je radio iz zadovoljstva, kada nije bio plaćen i kad je bio potpuno slobodan da ima modela koji ga je uzbuđivao na ovaj ili onaj način.“

Jasno je da su kvir seks scene potpuno skrajnute u mejnstrim kinematografiji, te su LGBTIQ junaci uglavnom lišeni seksualnosti, a kako bi se privukla većinska publika, i kako heteroseksualni beli muškarci ne bi nailazili na neprijatna iskustva ispred velikog platna i malog ekrana. Kvir junaci tako ne gube samo seksualnost, već ostaju i bez karaktera, tela, sitnih „nastranosti“, obojenih tela, te svega drugog što vladajuća većina smatra neukusnim.

Rusija, godina 2014. Akcije predsednika Putina u Ukrajini privukle su pažnju čitavog sveta, dok o skrivenom konfliktu koji u zemlji postoji godinama skoro da niko više i ne govori. Gej ljudi su meta, a u Rusiji ih love kao životinje. Dokumentarni film "Hunted in Russia" istražuje teror koji gej ljudi iz milošte zovu "lovna sezona". Ovaj šokantni dokumentarac nudi jedinstveni pristup grupama koje love, tuku i ponižavaju gej muškarce i lezbejke.

Od lezbijskog para koji se useljava u svoj novi dom, preko starijeg para koji u istoj kuhinji pleše već ko zna koju godinu po redu, te preko heteroseksualnih ljubavnika koji su podjednako nežni kao i oni homoseksualni, video se polako kreće napred, da bi kulminirao u sceni u kojoj i sam Hawthorn pleše sa svojim partnerom.

Iako priča izgleda dovoljno strašno da bi se poverovalo u to da je utemeljena u realnosti, premisa na kojoj se film zasniva je više nego stvarna, budući da gej ljudi u Rusiji žive u konstantnom strahu od kada su 2013. godine na snagu stupili zakoni protiv „gej propagande.“

Naučnicima je bilo potrebno mnogo vremena da ponove rezultate programa koji je pre 12 godina doveo do izlečenja jednog pacijenta koji je živeo sa HIV-om. Takozvani „londonski pacijent“ postavio je temelje za uspešno izlečenje bolesti koja se i danas smatra neizlečivom. Nakon tišine koja je potrajala lekari su 4. marta objavili rezultate još jednog slučaja koji opisuju kao „dugoročnu remisiju“, dok ga eksperti u medijima nazivaju „izlečenjem“, mada je nakon samo dva slučaja još uvek rano da se govori o leku. I jedan i drugi slučaj „izlečenja“ rezultat su presađivanja zdrave koštane srži, a procedure su bile deo lečenja raka koji se pojavio kao posledica života sa HIV-om. Malo je verovatno da će se presađivanje koštane srži u budućnosti koristiti kao lek za HIV, budući da su procedure rizične, te postoje lekovi koji uspešno kontrolišu bolest. Povodom ovih slučajeve podsećamo na tekst iz 2015. godine koji je nastao u sklopu projekta „HIV među nаmа: ljudi kаo svi drugi“.