Tekstovi autora: Bogdan Bogdanović

Staljin

Jezičke zamke staljinizma: Pismo Centralnom komitetu SK Srbije (2)

Kako sam prepravljao telegrame Staljinu

Nakon Osme sednice na kojoj je Milošević preuzeo totalnu vlast, Bogdan Bogdanović je napisao pismo na 60-ak stranica i poslao ga Centralnom komitetu SK Srbije. Reakcija nije bilo, pa je Bogdanović pismo objavio u listu Mladost (16-19. novembar 1987), posle čega je usledila haranga neviđenih razmera koja je trajala godinama. Miloševićevi čauši su bili vredni: preteći anonimni noćni pozivi, svakodnevne optužbe po medijima, pokušaji upada u stan, grafit u Bogdanovićevom ulazu “Ovde je stan ustaše Bogdana Bogdanovića” sa strelicom, udruženi napad na čoveka koji je pružio otpor Miloševićevoj destrukciji na samom početku. Opadači i jurišnici su bogato nagrađeni od novog režima stanovima, direktorskim mestima, funkcijama, novcem, što je sam Bogdanović u jednom intervjuu ironično prokomentarisao: “Ja sam vrlo mnogo koštao moju domovinu, moju užu domovinu i moj grad. Kad se sabere sve što su isplatili ljudima koji su me likvidirali - to su ogromni iznosi. Na neki bih način mogao biti ponosan, ali mogle su se te pare i pametnije upotrebiti. Mislim da ti troškovi odgovaraju onima koji bi bili potrebni za štampanje mojih sabranih dela”. Porazna i precizna dijagnoza stanja srpskog duha koju je Bogdanović zabeležio kako u svom pismu, tako i u intervjuima i knjizi “Mrtvouzice” (u kojoj je pismo objavljeno kao uvodno poglavlje) aktuelna je, nažalost, i dan-danas. A sve je počelo od jezika, a od čega bi drugo, što je Bogdanović detektovao na samom početku velike orgije zla. Objavljujemo pismo Bogdana Bogdanovića u nekoliko nastavaka, ne samo kao istorijski dokument, već i kao obaveznu lektiru.
osma sednica

Jezičke zamke staljinizma: Pismo Centralnom komitetu SK Srbije (1)

Ukidanje slobodnog, nesputanog govora

Nakon Osme sednice na kojoj je Milošević preuzeo totalnu vlast, Bogdan Bogdanović je napisao pismo na 60-ak stranica i poslao ga Centralnom komitetu SK Srbije. Reakcija nije bilo, pa je Bogdanović pismo objavio u listu Mladost (16-19. novembar 1987), posle čega je usledila haranga neviđenih razmera koja je trajala godinama. Miloševićevi čauši su bili vredni: preteći anonimni noćni pozivi, svakodnevne optužbe po medijima, pokušaji upada u stan, grafit u Bogdanovićevom ulazu “Ovde je stan ustaše Bogdana Bogdanovića” sa strelicom, udruženi napad na čoveka koji je pružio otpor Miloševićevoj destrukciji na samom početku. Opadači i jurišnici su bogato nagrađeni od novog režima stanovima, direktorskim mestima, funkcijama, novcem, što je sam Bogdanović u jednom intervjuu ironično prokomentarisao: “Ja sam vrlo mnogo koštao moju domovinu, moju užu domovinu i moj grad. Kad se sabere sve što su isplatili ljudima koji su me likvidirali - to su ogromni iznosi. Na neki bih način mogao biti ponosan, ali mogle su se te pare i pametnije upotrebiti. Mislim da ti troškovi odgovaraju onima koji bi bili potrebni za štampanje mojih sabranih dela”. Porazna i precizna dijagnoza stanja srpskog duha koju je Bogdanović zabeležio kako u svom pismu, tako i u intervjuima i knjizi “Mrtvouzice” (u kojoj je pismo objavljeno kao uvodno poglavlje) aktuelna je, nažalost, i dan-danas. A sve je počelo od jezika, a od čega bi drugo, što je Bogdanović detektovao na samom početku velike orgije zla. Objavljujemo pismo Bogdana Bogdanovića u nekoliko nastavaka, ne samo kao istorijski dokument, već i kao obaveznu lektiru.
Vammp 03 S

Zelena kutija (5)

Populistički vampiri

Naši srpski vampiri, za razliku od aristokratskih vampira Romana Polanskog, izrazito su demokratski, tačnije populistički, još tačnije radikalski nastrojeni, pa su se ponekad oglašavali i svesrdno uzimali učešća u partijskim nadmetanjima, tučama, pa i paljevinama. Naročito pred izbore.
Aasara 01 S

Zelena kutija (4)

Kibelini lavovi

Odjekivale su pretnje preko radio-talasa, preko televizijskih ekrana, preko novina. Bio sam proglašen za fašistu, ustašu, izdajnika. Beogradska kuća je već bila okićena gigantskim grafitima i pozivima na moralnu, pa i fizičku likvidaciju. Pretnje su pratila takozvana pisma čitalaca, a sastavljali su ih uglavnom pripadnici tajne policije ili policajci-amateri kojih je u balkanskim predelima oduvek bilo na pretek.
Ratt 03 S

Zelena kutija (3)

Tunel pun blata

Pojedinačna imena onovremenih heroja neću ni pominjati, jer sam ih izbrisao iz sećanja, ali još uvek pamtim ili bar verujem da pamtim nazive borbenih formacija. Bili su poetski: beli orlovi, sivi vukovi, crni vukovi, krvavi panteri, a pratili su ih slavobitno krvavi, ali i infantilno kontradiktorni izveštaji sa ratišta.
Aasara 04 S

Zelena kutija (2)

Dnevnici iz godine kuge

San. Noćas bio u Sarajevu, noćas, kao, Sarajevo nije pod srpskim granatama i, kao, ozareno je hladnim večernjim suncem. Pa onda, ne znam kakve bi to veze sa Sarajevom moglo imati, onda dole, sasvim dole duboko pod zemljom, spuštam se u Rimski bunar u Beogradu.
Bbo 01 S

Zelena kutija (1)

Bekstvo iz Beograda

U poslednjim predratnim godinama, a pogotovo u ratnim, trudio sam se da o svemu razmišljam izvan domašaja autocenzure, pa sam sâm sebi odašiljao poruke za koje sam verovao da ih nikad više neću pročitati. Zamisao je bila nejasna, a ja se nisam mnogo trudio da je sebi i drugima uverljivo razjasnim. I tako bi ta neotvoriva kutija zauvek ostala neotvorena da se prilike nisu iz dana u dan pogoršavale, a politička ubistva množila. Bekstvo iz Beograda bivalo je sve neizbežnije, a ni moja supruga ni ja, još i na noć uoči samog polaska, nismo znali šta da uradimo sa neobičnim predmetom. Kako objasniti bradatim zlikovcima na granici zašto se kutija ne može otvoriti, šta se u njoj nalazi i zašto je uopšte vučemo sa sobom, u beli svet.
osma sednica

Četrdeset profesora, dovoljno da se razori zemlja

Pismo Ivanu Stamboliću

Sva društva u svetu, i istočna i zapadna, imaju svoje disidente. Opet je isti problem: kakvi su ti naši disidenti? Ne, mi nemamo tip pravog disidenta u kulturi; naši disidenti u kulturi su akulturni. A disidentstvo je pre svega kulturna kategorija pa tek onda politička. Jednom prilikom ću ovu tezu, možda, i podrobnije pokušati da razradim. Neka ostane za sada samo nabačena. Ne, mi nemamo ni Česlava Miloša, ni Gombroviča. Taj Gombrovič čak i kad kritikuje nas marksiste (a i ne kritikuje nas baš uvek, ne nas, nego poljske marksiste, a i ne kritikuje uvek bez razloga), on svojim kritikama često pridodaje i magistralno porazne analize stupidnog antikomunizma i poljske nacionalne mitomanije. Takvih disidenata mi nemamo. To je na našoj geografskoj (čitaj – i kulturnoj) širini nešto sasvim, sasvim nepoznato. Ali, za uzvrat, naši disidenti pošto nisu u stanju da zadru u kulturološku kritiku situacije, trenutka, stanja, stanja duha, stanja nacije, po pravilu, još uvek prave ekskuršluse u velika svetsko-istorijska pitanja.
Jasse 01 S

Ukleti neimar

Lavirint u lavirintu

Prisećam se prvih skica za spomenik u Jasenovcu. Prisećam se zbunjujuće množine iscrtanih lavirinata koje sam, jedan za drugim, slagao na gomilu. Noćima i noćima treperili su mi pred zamorenim očima prepleti zmijolikih šančeva ispunjenih vodom i zemljanih nasipa koji su podsećali na repove Luciferovih mračnih anđela. U središtu već opisane prirodne klopke, u čvoru reka, rukavaca i mrtvaja, počeo se postepeno, na crtežima, razaznavati i moj magijski vrt prepun prolaza, neprolaza i mračnih demona. Teško je reći kud sam bio zabasao. Možda sam u prvom dodiru sa mestom zločina, užasnut, zapao u nekakvu naopaku filozofsku groznicu. Možda sam se upustio u mučna razmišljanja o premoći načela zla, unapred upisanog u mehanizam sveta, pa sam tu vrlo pesimističku zamisao pokušao da iskažem jezikom arhitektonskih oblika.