Tekstovi autora: Horhe Luis Borhes

U doba renesanse postavka o nebu kao živom stvoru ponovo se pojavila kod Vaninija: neoplatonista Marsilio Fičino govorio je o maljama, zubima i kostima Zemlje, a Đordano Bruno je bio ubeđen da su planete velike pitome i toplokrvne životinje urednih navika, uz to još i da su obdarene razumom.

Opasan je za sve moreplovce. Tom plivaču okeanskih struja nadenuše ime Fastitokalon. Ima oblik hrapavog kamena i čini se kao da je prekriven peskom...

To je ljubav sa svojim mitologijama,/ sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama./ Ima jedan ulični ugao/ kojim se ne usuđujem da prođem./ Vojske me već opkoljavaju, horde

Iznad ulaza/ slepa kravlja glava/ predsedava veštičjem poselu/ išaranog mesa i konačnog mermera...

Za Đordana Bruna, razbijanje zvezdanih svodova bilo je oslobađanje. On je otkrio, u Večeri pepela, da je svet beskrajna posledica beskrajnog uzroka i da nam je božanstvo nadohvat, „jer ono je u nama, čak više nego što smo mi sami u sebi“. Tražio je prave reči ne bi li ljudima dokučio kopernikanski prostor i na jednoj blistavoj stranici zabeležio: „Sa sigurnošću možemo tvrditi da je ceo univerzum centar, odnosno da je centar univerzuma svuda a kružnica nigde“

U tom času kad svetlost/ ima finoću peska,/ put me je vodio nepoznatom ulicom/ otvorenom u plemenitoj širini terase/ čiji su gipsani venci i zidovi imali/ nežne boje kao samo nebo

Danas bih napokon mogao/ probuditi se sretan/ kad sam već tebe sanjao/ i tvoje usne snom ljubio!/ Sve bih danas mogao/ jer danas je dobar dan :/ za herojski život običnog tempa,/ za ljubav i poneki poljubac...

Adresa nekoga/ koji je možda već umro./ San i snovi koji se raspršuju./ Pod našim nogama/ nejasna Rajna ili Rona

Svima je poznato da se Kafka osjećao tajanstveno krivim prema svom ocu kao Izrael prema svom Bogu; njegovo židovstvo, koje ga je dijelilo od većine ljudi, mora da je na njega djelovalo na neki zamršen način. Svijest o skorašnjoj smrti i grozničava uzvišenost sušice kao da su izoštrili sve njegove sposobnosti. Te su primjedbe usputne; kao što reče Whistler, „umjetnost se događa”

Tad je pogledah. Jedan redak Vilijama Blejka govori o devojkama nežnog srebra ili silovitog zlata. Bila je lagana i visoka, oštrih crta i sivih očiju. Manje od lica, na mene je ostavio utisak njen stav mirne tajanstvenosti

Sudbina je stroga/ kao i tvoj usud: tvrda od bronze je./ Ne očekuj napad bika što je biće/ ljudsko čije grozno i brojno obličje

Knjige u biblioteci nemaju slova./ Kada ih otvorim, naviru. Kad prelistavam atlas,/ ocrtavam oblik Sumatre./ Onaj koji pali šibicu u mraku/ pronalazi vatru

Tigar se, istina, pojavljuje, ali prepariran ili slabašan, ili sa čudnim promenama oblika, ili neprihvatljive veličine, ili suviše nepostojan, ili podsećajući na psa ili pticu

Govorilo se da je Jelena Trojanska, zbog koje su vojske ginule, lep oblak, senka; govorilo se da je veliki šuplji konj u kome se behu sakrili Grci takođe priviđenje. Homer neće biti prvi pesnik koji je ispričao tu priču; neko je, u XIV stoleću, napisao ovaj stih koji je ostao u mom sećanju...

Ako su ovo jutro i ovaj susret snovi, svako od nas mora da misli kako je on taj koji sanja. Možda prestanemo da sanjamo, a možda ne. Naša očigledna obaveza, u međuvremenu, jeste da prihvatimo san, kao što smo prihvatili univerzum, da smo bili začeti i da gledamo očima i da dišemo.