Tekstovi autora: Horhe Luis Borhes

O knjizi su na jedan tako briljantan način pisali toliki pisci. Želeo bih da uspostavim odnos prema nekima od njih. Prvo prema Montenju, koji posvećuje jedan od svojih ogleda knjizi. U tom ogledu postoji jedna rečenica koja se ne zaboravlja: Ništa ne radim bez radosti. Montenj beleži da je koncepcija o obaveznoj lektiri lažna koncepcija. Kaže da ostavlja knjigu ako u njoj naiđe na neki težak pasus, zato što u literaturi vidi jednu formu sreće...

U svojoj Kratkoj istoriji engleske književnosti, Sentsberi smatra da je Juvorki jedna od najprimamljivijih junakinja te književnosti.

Da, po svojim prošlim ili budućim vrlinama, svaki čovek zaslužuje svaku dobrotu, ali i svako izneveravanje, zbog svojih nečasnih dela iz prošlosti ili budućnosti...

Niko ne veruje u Silfe, sada; ali izraz „stas silfide” i dalje se primenjuje za vitke žene kao banalna pohvala. Silfi se nalaze na sredini između materijalnih i nematerijalnih bića...

U srednjovekovnoj mitologiji Skandinavaca, Norme su u stvari Parke. Snori Sturluson, koji je početkom XIII veka zaveo red u toj rasutoj mitologiji, kaže nam da su tri od njih glavne, te da su njihova imena Prošlost, Sadašnjost i Budućnost.

Od Boga je za dovršenje svoga rada zatražio čitavu godinu: Božja svemoć uslišila mu je tu godinu. Bog je za njega učinio tajanstveno čudo: germansko olovo će ga ubiti u određen čas, ali će zato u njegovom duhu proteći godina dana između naredbe i njenog izvršenja...

...taj proces nema kraja i niko neće moći da pročita ono što sužnji zapisuju...

Taj čovek je Odisej, Avelj, Kain,/ prvi čovek koji je rasporedio sazvežđa,/ čovek koji je podigao prvu piramidu,/ čovek koji je napisao heksagrame Knjige mena,/ kovač koji je urezao ruže na/ Hengistovom maču...

Molim bogove svoje ili sveukupnost vremena/ da moj život zasluži zaborav,/ da moje ime bude Niko kao Odisejevo,/ ali da neki stih potraje/ u noći naklonjenoj sećanju ili u jutrima ljudi...

One su juče što se vraća. Iz koga hrama,/ iz koga sićušnog vrta u planini,/ iz kojih bdenja na neznanom moru,/ iz koje stidljive tuge...

Još neko gadno čudo na sivom dnu biti mora./ Može to biti ogledalo sa odrazom moga lica,/ Može to biti vrt neki...

Taj problem obuhvata i problem postojanja Boga. Ako Bog postoji, broj je određen, jer Bog zna koliko sam ptica video...

Ja koji bejah rabadan ravnice,/ istakoh barjake svoje u Persepolisu/ i ugasih žeđ konja svojih/ na vodama Ganga i Oksa./ Kad se rodih, s neba pade/ sablja sa talismanskim znacima...

To je strahovati i brojati u gluvo doba surove neminovne otkucaje; to je pokušavati, sa bezuspešnom vražbinom, ravnomerno disanje...

Samo je onaj koji je umro naš, naše je samo ono što smo izgubili. Izrael je postojao kada je bio drevna čežnja...