Tekstovi autora: Horhe Luis Borhes

Pošli smo do ograde pritisnuti mrakom što ga već Danica blaži/ Kao što se čovek vraća iz zemlje mačeva, ja se vratih iz tvojih suza./ Dan koji je živo urezan, kao san, među drugim danima./ Tek kasnije sam dohvatio i nadmašio noći i plovidbe

Bazilisk živi u pustinji; bolje reći, on je pustinju i stvorio. Pred njegove noge padaju mrtve ptice a plodovi trunu; rečna voda kojom se poji ostaje vekovima zatrovana. Plinije potvrđuje da njegov pogled drobi kamenje i spaljuje rastinje. Ubija ga miris lasice, a u srednjem veku se govorilo da ga i petlovo kukurikanje ubija.

U dubokoj opštoj noći,/ koju jedva opovrgavaju svetiljke,/ zalutali nalet vetra/ uvredio je ćutljive ulice

Čas kada upornom snu o životu/ preti opasnost da se razbije,/ čas kada bi Bogu bilo lako/ da uništi svoje delo!/ Ali opet se svet spasao./ Svetlost prosijava izmišljajući prljave boje/ i sa izvesnom grižom savesti/ što sam saučestvovao u uskrsnuću dana...

„Nema na zemlji jednog jedinog ljudskog bića sposobnog da kaže ko je. Niko ne zna šta traži na ovom svetu, sa čim su u skladu njegova dela, njegova osećanja, njegove ideje, ni koje je njegovo istinsko ime, njegovo neprolazno ime u zborniku Svetlosti... Istorija je ogroman liturgijski tekst, u kojem jote i tačke nisu manje vredne od redova i celovitih poglavlja, premda je značenje jednih i drugih neodređeno i duboko skriveno“.