Tekstovi autora: Petar Luković

Nabokov bi je zvao Lo. Japanci su je zvali Lo-la. Bagrem. Ipak, nije bila žena-devojčica i nije bila cvet. Lola Novaković bila je „Lola nacionale" za svet zabavne muzike. U životu je bila i ostala - „mačka". Njen životni saldo sličan je većini žena koje su imale lepotu, talenat, uspeh i ambiciju: povređena. Sa onom količinom zdravog razuma koja preostaje nakon umetničkih pobeda i poraza, Lola Novaković odabrala je izolaciju. Preživela je i proslavila svetske estradne pozornice, čudesni svet elitnih kafana, mnoge festivale, tri „Pesme leta", masovno obožavanje i svojevrstan „individualni teror" nad svojim privatnim životom. Za jednu ženu - dosta. Sve što je radila danas bi bilo normalno. Danas su na ceni devojčice koje pevaju previše glasno i pevačice koje imaju svoj šou na televiziji. Lola je ostala za sećanje i slušanje (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Zorani Loli Novaković. Slavna pevačica preminula je u Beogradu 3. aprila 2016. godine)

Nabokov bi je zvao Lo. Japanci su je zvali Lo-la. Bagrem. Ipak, nije bila žena-devojčica i nije bila cvet. Lola Novaković bila je „Lola nacionale" za svet zabavne muzike. U životu je bila i ostala - „mačka". Njen životni saldo sličan je većini žena koje su imale lepotu, talenat, uspeh i ambiciju: povređena. Sa onom količinom zdravog razuma koja preostaje nakon umetničkih pobeda i poraza, Lola Novaković odabrala je izolaciju. Preživela je i proslavila svetske estradne pozornice, čudesni svet elitnih kafana, mnoge festivale, tri „Pesme leta", masovno obožavanje i svojevrstan „individualni teror" nad svojim privatnim životom. Za jednu ženu - dosta. Sve što je radila danas bi bilo normalno. Danas su na ceni devojčice koje pevaju previše glasno i pevačice koje imaju svoj šou na televiziji. Lola je ostala za sećanje i slušanje (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Zorani Loli Novaković. Slavna pevačica preminula je u Beogradu 3. aprila 2016. godine)

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 25 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili...

Nabokov bi je zvao Lo. Japanci su je zvali Lo-la. Bagrem. Ipak, nije bila žena-devojčica i nije bila cvet. Lola Novaković bila je „Lola nacionale" za svet zabavne muzike. U životu je bila i ostala - „mačka". Njen životni saldo sličan je većini žena koje su imale lepotu, talenat, uspeh i ambiciju: povređena. Sa onom količinom zdravog razuma koja preostaje nakon umetničkih pobeda i poraza, Lola Novaković odabrala je izolaciju. Preživela je i proslavila svetske estradne pozornice, čudesni svet elitnih kafana, mnoge festivale, tri „Pesme leta", masovno obožavanje i svojevrstan „individualni teror" nad svojim privatnim životom. Za jednu ženu - dosta. Sve što je radila danas bi bilo normalno. Danas su na ceni devojčice koje pevaju previše glasno i pevačice koje imaju svoj šou na televiziji. Lola je ostala za sećanje i slušanje (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Zorani Loli Novaković. Slavna pevačica preminula je u Beogradu 3. aprila 2016. godine)

Očekujem, koliko ovih dana, da objavite neku Srećnu Psalm Poslanicu – na temu kako trošimo Lukovićevu penzionu donaciju; možda sve tri (2Cece + 1Psalm) svratite kod mene u redakcijski komšiluk, tu u Savamalu, tik uz voljeni Beograd na vodi; dozvolite da vam toplo preporučim ekskluzivnu večeru u Beton hali, gde možete da birate kao na gradskim izborima – Cantina de Frida, Ambar, Lavash, Promaja ili Papalada

Na zvuk njegovog glasa zasjali bi palaci i svaka noć postala bi bokeljska, čak i srpska noć. Trebalo je da bude Radames, Nabuko ili Rigoleto... možda bi pevao i sa Marijom Kalas. Umesto toga, Vice Vukov pevao je na našim socijalističkim festivalima zabavne muzike, pobeđivao i bio najbolji sve do „Pesme leta" 1968. Slom Crvenog univerziteta bio je i slom Vice Vukova. Sa istorijskom distancom može se reći da nije bio podoban. Voleo je Hrvatsku. Nije bilo dozvoljeno. Takvo je bilo vreme. Sada je sve drugačije, ali glas koji je palio svetla davno je ugasio sveću. Postoji samo jedna osobina koju bogovi ne dozvoljavaju smrtnicima: oholost. Oholi Vice Vukov prekasno je shvatio da trke ne dobijaju najbrži i da je ljubav kobna - pa bila to i ljubav prema sopstvenoj državnosti

Mesečna pretplata puno nam znači – da obezbedimo ekskluzivne tekstove i fotografije, platimo troškove i nastavimo da radimo još više i još bolje. Ako ste u mogućnosti da donacijom pomognete našu redakciju, izvolite!

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 25 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili...

Sarajevska grupa Indexi nastupila je 24. aprila 1998. godine na prvom od tri uzastopna i rasprodana koncerta u beogradskom Sava centru. Koncerti je bio vrhunski događaj, ali okolnosti su bile sasvim posebne. Riječ je, naime, o osjetljivom “političkom pitanju”, o potezu koji će podijeliti javnost, poglavito u Bosni i Hercegovini – jer, Indexi su bili prvi izvođači iz Sarajeva koji, nakon završetka krvavog rata, došli svirati u Beogradu. Na prvom koncertu Indexe je najavio Dušan Prelević, a kao gosti su s njima nastupili Kornelije Kovač, Vladimir Savčić – Čobi i Nenad Milosavljević (Galija), koji je s Davorinom otpjevao “Sanjam”, pjesmu čiju je obradu Galija snimila uoči rata… O ovom koncertu je u sarajevskom nedeljniku pisao Petar Luković čiji tekst u celini prenosimo

Na zvuk njegovog glasa zasjali bi palaci i svaka noć postala bi bokeljska, čak i srpska noć. Trebalo je da bude Radames, Nabuko ili Rigoleto... možda bi pevao i sa Marijom Kalas. Umesto toga, Vice Vukov pevao je na našim socijalističkim festivalima zabavne muzike, pobeđivao i bio najbolji sve do „Pesme leta" 1968. Slom Crvenog univerziteta bio je i slom Vice Vukova. Sa istorijskom distancom može se reći da nije bio podoban. Voleo je Hrvatsku. Nije bilo dozvoljeno. Takvo je bilo vreme. Sada je sve drugačije, ali glas koji je palio svetla davno je ugasio sveću. Postoji samo jedna osobina koju bogovi ne dozvoljavaju smrtnicima: oholost. Oholi Vice Vukov prekasno je shvatio da trke ne dobijaju najbrži i da je ljubav kobna - pa bila to i ljubav prema sopstvenoj državnosti

Na zvuk njegovog glasa zasjali bi palaci i svaka noć postala bi bokeljska, čak i srpska noć. Trebalo je da bude Radames, Nabuko ili Rigoleto... možda bi pevao i sa Marijom Kalas. Umesto toga, Vice Vukov pevao je na našim socijalističkim festivalima zabavne muzike, pobeđivao i bio najbolji sve do „Pesme leta" 1968. Slom Crvenog univerziteta bio je i slom Vice Vukova. Sa istorijskom distancom može se reći da nije bio podoban. Voleo je Hrvatsku. Nije bilo dozvoljeno. Takvo je bilo vreme. Sada je sve drugačije, ali glas koji je palio svetla davno je ugasio sveću. Postoji samo jedna osobina koju bogovi ne dozvoljavaju smrtnicima: oholost. Oholi Vice Vukov prekasno je shvatio da trke ne dobijaju najbrži i da je ljubav kobna - pa bila to i ljubav prema sopstvenoj državnosti

Nikad nije prijatno da čitaoce podsetimo da malo pomognu naš portal, ali, šta ćete, mora se! Ako ste u mogućnosti da malom mesečnom donacijom pomognete našu redakciju, izvolite!

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 25 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili...

Bacio je sako u publiku... Onda se dogodilo. Žilber Beko bio je poražen. Rođen je King. Veliki Đoka za male Jugoslovene i radoznale Jugoslovenke. Kritičari su govorili da nema glas, obožavatelji da nema konkurenciju. Ali, šta je mogla kritika čoveku koji je pevao: „...Karenjine smeh, njene cigarete dim... ?" Mogli su samo da pljunu pod prozor nekog moskovskog hotela oživelog kroz jugoslovenskog Vodiča u veliki, nepoznati svet. Zaboravili su Rusi na Raskoljnikova, Miškina, Bolkonskog, Živaga... Mnogo godina pre Gorbačova uneo je Đorđe Marjanović muzičku „perestrojku" u Sovjetski Savez. Crveni trg bio je širok. Ispred Rusa koračao je Đorđe. Kod nas je bilo isto kao u Sovjetskom Savezu. Zaboravljali smo na plenume i kongrese, liberale i levičare, revizioniste i anarhiste. Trg Republike, bio je širok, ali nedovoljno širok za sve koji su obožavali Đorđa. Pevao je, a mi smo ga voleli. Voleli smo sve koji pevaju. Mnogo godina kasnije, Madona je u publiku bacila donji veš. Bilo je kasno. Đorđe Marjanović je mnogima bio prvi (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Đorđu Marjanoviću; razgovor sa Marjanovićem autor je uradio 1988. godine)

Šef legendarnog banjalučko-dodikovskog ali Srbskog Narodnog Pokreta – Izbor je vaš, čuveni Dane Čanković, opet nam je poslao e-mail, ovog puta na temu slobodnih, ali poremećenih asocijacija čiji raspon ide od Putina, Kosova, pa sve do laži da su Amerikanci ikad bili na Mjesecu.  Sledeći parolu „Izbor je vaš“, nismo imali izbora, te smo od njegovog pisma napravili upitnik i čitko ga popunili