Tekstovi autora: Petar Luković

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 25 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili..

Gabrijela Novak htela je u životu samo crtati i slagati boje. Možda otud ravnoteža koja će je krasiti kasnije. Možda otuda sklonost da peva repertoar Doris Dej i uda se nakon prvog ozbiljnog „hodanja". Bojan Adamič bio je njen Pigmalion. Taj nežni promukli glas odmah je našao svoju publiku. Plavuša je za svoja tri minuta osvajala unuke i bake, supruge i supružnice, ljubavnika i ljubavnicu... U njenoj ljubavi nije bilo ničeg nesigurnog. Gabi Novak bila je pevačica koja je obećavala vernost. A kada su je krstili damom, nije se pobunila. Posle je tu bio Arsen, stvoren je jedan od najsrećnijih jugoslovenskih parova i rođeno je jedno sretno dete. Prvoj dami naše estrade nije se dogodilo da joj neko kaže: „Ne znam te". I zatvori vrata. To se damama ne dešava (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Gabi Novak. Intervju sa Arsenom Dedićem i Gabi Novak za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine.)

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 25 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili...

Igrom nacionalističkog slučaja, otvorimo srpsko-desničarsko-crkveni sajt „Stanje stvari“, koji, takođe, traži donacije od svojih četnolikih čitalaca. Čitam šta pišu: „Posle finansijskog udara na „Stanje stvari“, kao što znate, obratili smo se onima kojima smo jedino i mogli – vama, dragi čitaoci i priložnici. Sa velikom zahvalnošću javljamo da je novac za mesec jul u potpunosti prikupljen, i da smo u ovom trenutku skupili nešto (4 odsto) i za mesec avgust“. Pa, jebem mu sunce žarko, dragi čitaoci – priložnici! Zar da dozvolimo da četnički nakot bude bolje organizovan od nas koji se čitamo po bivšoj SFRJ kojoj se uvijek s ljubavlju vraćamo? Zar da dozvolimo da naše zalaganje za pomirenje i toleranciju bude zaklano od strane onih koji slave „umerene desničare“, rat za Kosovo, i koji sanjaju Veliku Srbiju čim šubaru stave na glavu? Zar su fašisti milosrdniji od nas svih?

Izvesni Nikola Varagić, za kojeg ne znamo šta je po profesiji: mesar, dreser, zilot vegeterijanac, bejbisiter, član muškog crkvenog hora, pravoslavni hirurg ili serijski ubica, ali znamo da je obožavatelj Slobodana Antonića, na hrišćansko-poremećenom sajtu “Stanje stvari” (na hrvatskom “Stanje (one) stvari”) otkriva zaludnim Srbima neporecive istine u formi pitanja ili poslovica. Zašto su umereni desničari – pravi antifašisti? Why is Trump spasitelj Srbije? Da se naježiš: srpski režim u polnim raljama gej lobija! Šta hoće gej lobi - oni svima nameću svoja učenja, uverenja, teorije i zakone, da je čovek nastao od majmuna, da homosekusalci treba da usvajaju decu, da se deca oduzimaju od roditelja! Jezivo: levica se, jednostavno, stopila sa LGBT ideologijom! Zašto je Putin jedina nada za Srbiju? Zašto Hrvatska ima more i zašto je nebo plavo i zašto je Antonić tako jebeno privlačan?   

Stavlja nam se na znanje: „Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Irinej primio je 31. jula 2018. godine u Patrijaršiji srpskoj u Beogradu srpske intelektualce: Matiju Bećkovića, Kostu Čavoškog, Slobodana Samardžića, Mila Lompara, Časlava Koprivicu i Miloša Kovića“. Dakle, Srbija ukupno ima šest intelektualaca! Da nismo preterali?

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 25 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili...

Kad se seti zlatnih dana jugoslovenske zabavne muzike, Krsta Petrović nije tužan. Ostalo mu je sve što je imao: glas, stas i odnos prema poslu. Predratni voždovački đak, sitni švercer uglja i cigareta u okupiranom Beogradu, poratni član „Krsmanca" i kasnije pevač od ugleda - kao da je bio predodređen da peva najnepevljive pesme, da ih peva dobro i nikad ne bude NAJpopularniji. Osim toga, Krsta Petrović je ekskluzivni svedok istorije naše estrade čije je učesnike dobro poznavao. Mnoge je dočekao i mnoge ispratio. Od faze Net King Kola, preko „Tbilisi, Gruzija maja...", do starogradske pesme proteklo je mnogo vremena. Sasvim dovoljno da se ružne stvari zaborave. Tih godina smo svi mi pevali, ali su malo pevali nas (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Krsti Petroviću. Intervju sa Petrovićem za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Krsta Petrović umro je u Beogradu, 21. jula 2001. godine)

Kad se seti zlatnih dana jugoslovenske zabavne muzike, Krsta Petrović nije tužan. Ostalo mu je sve što je imao: glas, stas i odnos prema poslu. Predratni voždovački đak, sitni švercer uglja i cigareta u okupiranom Beogradu, poratni član „Krsmanca" i kasnije pevač od ugleda - kao da je bio predodređen da peva najnepevljive pesme, da ih peva dobro i nikad ne bude NAJpopularniji. Osim toga, Krsta Petrović je ekskluzivni svedok istorije naše estrade čije je učesnike dobro poznavao. Mnoge je dočekao i mnoge ispratio. Od faze Net King Kola, preko „Tbilisi, Gruzija maja...", do starogradske pesme proteklo je mnogo vremena. Sasvim dovoljno da se ružne stvari zaborave. Tih godina smo svi mi pevali, ali su malo pevali nas (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Krsti Petroviću. Intervju sa Petrovićem za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Krsta Petrović umro je u Beogradu, 21. jula 2001.)

Maestro je podigao palicu i... Čovek iz senke, kompozitor, aranžer, dirigent, ili pijanista - mnogima je pomogao. Živeli su i pevali jedan srećan život. Stjepan Mihaljinec rado ga se seća. Sa Ivom Robićem, mirnim čovekom, nastupao je kod Tita. Žao mu je Vice Vukova, eksplozivnog čoveka. Arsen Dedić od svake pesme pravi umetničko delo. Našao je sebe. Gabi Novak uvek je bila savršeno vođena i savršena. Uopšte. Mišo Kovač proslavio je Stjepana Mihaljinca, zoru, plakanje i sebe. Ostali su bili sjajni. Stjepan Mihaljinec radovao se svakom njihovom uspehu (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Stjepanu Mihaljinecu. Intervju sa Stjepanom za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Stjepan Mihaljinec umro je u Zagrebu, 13. veljače/ februara 2014.)

Maestro je podigao palicu i... Čovek iz senke, kompozitor, aranžer, dirigent, ili pijanista - mnogima je pomogao. Živeli su i pevali jedan srećan život. Stjepan Mihaljinec rado ga se seća. Sa Ivom Robićem, mirnim čovekom, nastupao je kod Tita. Žao mu je Vice Vukova, eksplozivnog čoveka. Arsen Dedić od svake pesme pravi umetničko delo. Našao je sebe. Gabi Novak uvek je bila savršeno vođena i savršena. Uopšte. Mišo Kovač proslavio je Stjepana Mihaljinca, zoru, plakanje i sebe. Ostali su bili sjajni. Stjepan Mihaljinec radovao se svakom njihovom uspehu (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Stjepanu Mihaljinecu. Intervju sa Stjepanom za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Stjepan Mihaljinec umro je u Zagrebu, 13. veljače/ februara 2014.)

Već je četiri ujutru, a ja već zaboravio na Editors; shvatim da Vuk Jeremić nije u Kragujevcu, niti je u Njujorku, nego je ovo snimak iz dragog mu Požarevca gde je Narodna stranka osnovala – Gradski odbor. Članovi GO gledaju u Vuka Jeremića kao da je Michael Jordan Jackson; ima li veće sreće za Požarevac nego da ga poseti nekadašnja UN veličina koja se čak kandidovala za predsednika Srbije, jeste izgubila ali mora mu je neko, znamo tko, ukrao bar dva miliona glasova, najmanje

Zagrebčanka Anita Godina imala je toliko snažan glas da su stavljali krpu preko mikrofona. Pevala je američki evergrin dok joj nisu rekli da je stvorena za ozbiljnu muziku. Nije ih shvatila ozbiljno. Beograđanka Anica Zubović proslavila se pesmom „Crvene podvezice". Nisu joj zavideli. Bila je deo jugoslovenske muzičke invazije na Sovjetski Savez. Odbila je da peva ustašama u Kanadi. Verovala je u drugarstvo i prijateljstvo. Pevala je na Brionima, u Karađorđevu, u Užičkoj... bila je „Rožica". Anica Zubović verovala je da će šezdesete trajati večno. Da je smešno imati kuću u Rovinju ili Opatiji. Jugoslovenski kapitalizam bio joj je besmislen. Kriza je bila nezamisliva. Sada, kad više nije „Rožica", plaši se da uključi radio. U Zagrebu ili Beogradu, svejedno (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Anici Zubović. Intervju sa Anicom Zubović za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Anica Zubović danas živi u Zagrebu)

Zagrebčanka Anita Godina imala je toliko snažan glas da su stavljali krpu preko mikrofona. Pevala je američki evergrin dok joj nisu rekli da je stvorena za ozbiljnu muziku. Nije ih shvatila ozbiljno. Beograđanka Anica Zubović proslavila se pesmom „Crvene podvezice". Nisu joj zavideli. Bila je deo jugoslovenske muzičke invazije na Sovjetski Savez. Odbila je da peva ustašama u Kanadi. Verovala je u drugarstvo i prijateljstvo. Pevala je na Brionima, u Karađorđevu, u Užičkoj... bila je „Rožica". Anica Zubović verovala je da će šezdesete trajati večno. Da je smešno imati kuću u Rovinju ili Opatiji. Jugoslovenski kapitalizam bio joj je besmislen. Kriza je bila nezamisliva. Sada, kad više nije „Rožica", plaši se da uključi radio. U Zagrebu ili Beogradu, svejedno (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Anici Zubović. Intervju sa Anicom Zubović za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Anica Zubović danas živi u Zagrebu)

Situacija s našim portalom slična je nestabilnom vremenu: taman pomislimo da će biti sunčano i prijatno, kad nas zateknu urnebesni pljuskovi i poplave