Tekstovi autora: Petar Luković

A bila je veoma mlada kada se slikala kao Skarlet O'Hara i kada je ličila na Vivijen Li. Onda je zapevala toliko gorko, da je Beli Bora rukama lomio čaše, a Francuzi mesec dana zaboravili na Šarla Aznavura. Bila je tako lepa, da su je ponosni Španci izabrali za Vojvotkinju od Albe. Ona je „išla, išla i sretala srećne Cigane". Pratili su je perjari, čergari, obožavaoci, glasine i lešinari. Bila je tako drska, da se udala za jedan dan i tako hrabra, da se nikada nije pokajala. Bogovi su joj oprostili, jer bogovi vole hrabre. Nisu joj oprostili ljudi. Nestala je sa svih talasa. Samoupravni ljudi shvatili su da Oliveru Katarinu može da uništi samo vreme. Dodeljena joj je sudbina Koštane, ciganska sudbina: da ostari, da poružni, „da joj lice pocrni, oči da joj se osuše". Ipak, žena odstreljena za opšte dobro još uvek je lepa. Nikada nisu bogovi klečali pred paganima (Ovo je uvod za priču o Oliveri Katarini za knjigu "Bolja prošlost". Intervju sa Oliverom Katarinom urađen je početkom jeseni 1987. godine)

A bila je veoma mlada kada se slikala kao Skarlet O'Hara i kada je ličila na Vivijen Li. Onda je zapevala toliko gorko, da je Beli Bora rukama lomio čaše, a Francuzi mesec dana zaboravili na Šarla Aznavura. Bila je tako lepa, da su je ponosni Španci izabrali za Vojvotkinju od Albe. Ona je „išla, išla i sretala srećne Cigane". Pratili su je perjari, čergari, obožavaoci, glasine i lešinari. Bila je tako drska, da se udala za jedan dan i tako hrabra, da se nikada nije pokajala. Bogovi su joj oprostili, jer bogovi vole hrabre. Nisu joj oprostili ljudi. Nestala je sa svih talasa. Samoupravni ljudi shvatili su da Oliveru Katarinu može da uništi samo vreme. Dodeljena joj je sudbina Koštane, ciganska sudbina: da ostari, da poružni, „da joj lice pocrni, oči da joj se osuše". Ipak, žena odstreljena za opšte dobro još uvek je lepa. Nikada nisu bogovi klečali pred paganima (Ovo je uvod za priču o Oliveri Katarini za knjigu "Bolja prošlost". Intervju sa Oliverom Katarinom urađen je početkom jeseni 1987. godine)

Postojala je ideja da se pojavi knjiga sa sabranim muzičkim recenzijama Petra Lukovića, objavljenih u „Džuboksu“, „Poletu“, „Dugi“, „Vremenu zabave“, mesečniku „XZ“, „Feralu“ i drugim listovima nekadašnje SFRJ-države, odabranih po odstrel-principu "najbolje od najgoreg". Ali, kako to obično biva, nije se imalo vremena, nije bilo para, stigla su e-suđenja i sve se završilo sa rukopisom koji ćemo, u inat svima, objavljivati u XXZ-formatu, kao feljton/dokument o istoriji jugoslovenske muzike

A bila je veoma mlada kada se slikala kao Skarlet O'Hara i kada je ličila na Vivijen Li. Onda je zapevala toliko gorko, da je Beli Bora rukama lomio čaše, a Francuzi mesec dana zaboravili na Šarla Aznavura. Bila je tako lepa, da su je ponosni Španci izabrali za Vojvotkinju od Albe. Ona je „išla, išla i sretala srećne Cigane". Pratili su je perjari, čergari, obožavaoci, glasine i lešinari. Bila je tako drska, da se udala za jedan dan i tako hrabra, da se nikada nije pokajala. Bogovi su joj oprostili, jer bogovi vole hrabre. Nisu joj oprostili ljudi. Nestala je sa svih talasa. Samoupravni ljudi shvatili su da Oliveru Katarinu može da uništi samo vreme. Dodeljena joj je sudbina Koštane, ciganska sudbina: da ostari, da poružni, „da joj lice pocrni, oči da joj se osuše". Ipak, žena odstreljena za opšte dobro još uvek je lepa. Nikada nisu bogovi klečali pred paganima (Intervju sa Oliverom Katarinom za knjigu “Bolja prošlost” urađen je početkom jeseni 1987. godine)

A bila je veoma mlada kada se slikala kao Skarlet O'Hara i kada je ličila na Vivijen Li. Onda je zapevala toliko gorko, da je Beli Bora rukama lomio čaše, a Francuzi mesec dana zaboravili na Šarla Aznavura. Bila je tako lepa, da su je ponosni Španci izabrali za Vojvotkinju od Albe. Ona je „išla, išla i sretala srećne Cigane". Pratili su je perjari, čergari, obožavaoci, glasine i lešinari. Bila je tako drska, da se udala za jedan dan i tako hrabra, da se nikada nije pokajala. Bogovi su joj oprostili, jer bogovi vole hrabre. Nisu joj oprostili ljudi. Nestala je sa svih talasa. Samoupravni ljudi shvatili su da Oliveru Katarinu može da uništi samo vreme. Dodeljena joj je sudbina Koštane, ciganska sudbina: da ostari, da poružni, „da joj lice pocrni, oči da joj se osuše". Ipak, žena odstreljena za opšte dobro još uvek je lepa. Nikada nisu bogovi klečali pred paganima (Intervju sa Oliverom Katarinom za knjigu “Bolja prošlost” urađen je početkom jeseni 1987. godine)

Sećaš li se „Euridike"? Mnogo je onih koji postavljaju ovo pitanje. Živelo se u „Euridici", tamo su se mnogi zaljubili i odljubili. Boba Stefanović zapevao je na tom magičnom mestu u 15. godini. Onda je postao zlatni dečak u „Zlatnim dečacima". Mnogi nikada neće zaboraviti te dečake. Raspali su se negde pred lipanjska gibanja. Boba Stefanović, dečak sa BG-kaldrme, počeo je da peva sam. Pevao je „meko", sentimentalno, poluprivatno. Mlade Jugoslovenke bile su paf! Nežni mangup vršljao im je po venama (tako se, valjda, tada govorilo). Suze se nisu brisale, iako je Boba molio... (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Slobodanu Bobi Stefanoviću. Intervju sa Bobom za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je sredinom 1987. godine. Boba Stefanović umro je 9. februara 2015. u Beogradu)

Postojala je ideja da se pojavi knjiga sa sabranim muzičkim recenzijama Petra Lukovića, objavljenim u „Džuboksu“, „Poletu“, „Dugi“, „Vremenu zabave“, mesečniku „XZ“, „Feralu“ i drugim listovima nekadašnje SFRJ-države, odabranim po odstrel-principu "najbolje od najgoreg". Ali, kako to obično biva, nije se imalo vremena, nije bilo para, stigla su e-suđenja i sve se završilo sa rukopisom koji ćemo, u inat svima, objavljivati u XXZ-formatu, kao feljton/dokument o istoriji jugoslovenske muzike

Sećaš li se „Euridike"? Mnogo je onih koji postavljaju ovo pitanje. Živelo se u „Euridici", tamo su se mnogi zaljubili i odljubili. Boba Stefanović zapevao je na tom magičnom mestu u 15. godini. Onda je postao zlatni dečak u „Zlatnim dečacima". Mnogi nikada neće zaboraviti te dečake. Raspali su se negde pred lipanjska gibanja. Boba Stefanović, dečak sa BG-kaldrme, počeo je da peva sam. Pevao je „meko", sentimentalno, poluprivatno. Mlade Jugoslovenke bile su paf! Nežni mangup vršljao im je po venama (tako se, valjda, tada govorilo). Suze se nisu brisale, iako je Boba molio... (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Slobodanu Bobi Stefanoviću. Intervju sa Bobom za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je sredinom 1987. godine. Boba Stefanović umro je 9. februara 2015. u Beogradu)

Postojala je ideja da se pojavi knjiga sa sabranim muzičkim recenzijama Petra Lukovića, objavljenim u „Džuboksu“, „Poletu“, „Dugi“, „Vremenu zabave“, mesečniku „XZ“, „Feralu“ i drugim listovima nekadašnje SFRJ-države, odabranim po odstrel-principu "najbolje od najgoreg". Ali, kako to obično biva, nije se imalo vremena, nije bilo para, stigla su e-suđenja i sve se završilo sa rukopisom koji ćemo, u inat svima, objavljivati u XXZ-formatu, kao feljton/dokument o istoriji jugoslovenske muzike

Grčkom je tada vladala hunta, a Grcima Zambetas. Miki Jevremović upravo je pobedio Lolu Novaković. Pevao je „Pijem" vernije od Bahusa, navikavao se na srećan brak i veliku slavu. Za vreme ručka, Zambetas mu je rekao: „Verujem da ste tu pesmu nosili u sebi". Afera se završila. „Pijem" je postala naša himna. Lastavice su razvile svijena gnezda i Miki je poručivao: šta da mu kažem ko si? Umirao je i bio pijan od ljubavi. Svaki novi Mikijev sako predstavljao je neku novu ličnu dramu. Mikijev glas bio je bez ijedne lične greške. Žene su bile raspete između Đorđa Marjanovića i Mikija Jevremovića. Obojica su klečali i publici davali - sve. Miki Jevremović postavio je na klizave i ružama iskićene estradne daske svojevrstan patos. Patos je dobio patinu i zvezdanu prašinu (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Mikiju Jevremoviću. Intervju sa Mikijem za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je sredinom 1987. godine. Miki Jevremović umro je 13. januara 2017. u Beogradu)

Postojala je ideja da se pojavi knjiga sa sabranim muzičkim recenzijama Petra Lukovića, objavljenim u „Džuboksu“, „Poletu“, „Dugi“, „Vremenu zabave“, mesečniku „XZ“, „Feralu“ i drugim listovima nekadašnje SFRJ-države, odabranim po odstrel-principu "najbolje od najgoreg". Ali, kako to obično biva, nije se imalo vremena, nije bilo para, stigla su e-suđenja i sve se završilo sa rukopisom koji ćemo, u inat svima, objavljivati u XXZ-formatu, kao feljton/dokument o istoriji jugoslovenske muzike

Grčkom je tada vladala hunta, a Grcima Zambetas. Miki Jevremović upravo je pobedio Lolu Novaković. Pevao je „Pijem" vernije od Bahusa, navikavao se na srećan brak i veliku slavu. Za vreme ručka, Zambetas mu je rekao: „Verujem da ste tu pesmu nosili u sebi". Afera se završila. „Pijem" je postala naša himna. Lastavice su razvile svijena gnezda i Miki je poručivao: šta da mu kažem ko si? Umirao je i bio pijan od ljubavi. Svaki novi Mikijev sako predstavljao je neku novu ličnu dramu. Mikijev glas bio je bez ijedne lične greške. Žene su bile raspete između Đorđa Marjanovića i Mikija Jevremovića. Obojica su klečali i publici davali - sve. Miki Jevremović postavio je na klizave i ružama iskićene estradne daske svojevrstan patos. Patos je dobio patinu i zvezdanu prašinu (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Mikiju Jevremoviću. Intervju sa Mikijem za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je sredinom 1987. godine. Miki Jevremović umro je 13. januara 2017. u Beogradu)

Postojala je ideja da se pojavi knjiga sa sabranim muzičkim recenzijama Petra Lukovića, objavljenim u „Džuboksu“, „Poletu“, „Dugi“, „Vremenu zabave“, mesečniku „XZ“, „Feralu“ i drugim listovima nekadašnje SFRJ-države, odabranim po odstrel-principu "najbolje od najgoreg". Ali, kako to obično biva, nije se imalo vremena, nije bilo para, stigla su e-suđenja i sve se završilo sa rukopisom koji ćemo, u inat svima, objavljivati u XXZ-formatu, kao feljton/dokument o istoriji jugoslovenske muzike

Ne dešava se često da pomahnitala Hrvatica postane sex-ikona svakog srpskog desničara, četnika-koljača ili hard-core nacionalnog idiota; ali, u slučaju Vedrane Rudan, blogerke i samozvane književnice, sve je moguće. Ta masa od tzv. ženskog roda podržava svaki teroristički napad; Mumbai, New York, Paris – svejedno; dragi su joj Šumnjaci, posebice Ratko Mladić, a Rašo Karadžić još draži; mrzi Jevreje, voli ISIS, Al Kaidu, sve što nosi bombu, naročito atomsku. Trenutno, pijana od sreće, proslavlja stotinak mrtvih u Parizu. I proklinje dan kad su se rodili Obama, Merkelova, Hollande – jer je ona chic, ne voli ni Hrvatsku, samo joj ljubav teče ka Olji Bećković i Oljinom tati, krv se metkom prepoznaje

Nije marila za ideologiju. Da je Staljin video drugaricu Karaklajić, na čišćenje bi mogao da pošalje samo njenu haljinu od lamea. Rusima je Radmila Karaklajić značila više od votke. Osvojila ih je bez tenkova. Kupila ih je na rasprodaji, gladne nekoga ko ih je voleo više od njih samih. Carica je umela sa slovenskom dušom. Mi smo jeli bakalare i čekali tople vetrove. Dok je Jugoslavija budno pratila Radmiline ljubavi, vereništva, udaje i rastave, prestao je hladni rat. Hruščov je lupio cipelom u govornicu, Radmila je lupila šamar marševima i koračnicama. Ostala je živa. Mladi Gorbačov je aplaudirao (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Radmili Karaklajić. Intervju sa Radmilom za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je sredinom 1987. godine)