Tekstovi autora: Petar Luković

Kad se seti zlatnih dana jugoslovenske zabavne muzike, Krsta Petrović nije tužan. Ostalo mu je sve što je imao: glas, stas i odnos prema poslu. Predratni voždovački đak, sitni švercer uglja i cigareta u okupiranom Beogradu, poratni član „Krsmanca" i kasnije pevač od ugleda - kao da je bio predodređen da peva najnepevljive pesme, da ih peva dobro i nikad ne bude NAJpopularniji. Osim toga, Krsta Petrović je ekskluzivni svedok istorije naše estrade čije je učesnike dobro poznavao. Mnoge je dočekao i mnoge ispratio. Od faze Net King Kola, preko „Tbilisi, Gruzija maja...", do starogradske pesme proteklo je mnogo vremena. Sasvim dovoljno da se ružne stvari zaborave. Tih godina smo svi mi pevali, ali su malo pevali nas (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Krsti Petroviću. Intervju sa Petrovićem za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Krsta Petrović umro je u Beogradu, 21. jula 2001.)

Maestro je podigao palicu i... Čovek iz senke, kompozitor, aranžer, dirigent, ili pijanista - mnogima je pomogao. Živeli su i pevali jedan srećan život. Stjepan Mihaljinec rado ga se seća. Sa Ivom Robićem, mirnim čovekom, nastupao je kod Tita. Žao mu je Vice Vukova, eksplozivnog čoveka. Arsen Dedić od svake pesme pravi umetničko delo. Našao je sebe. Gabi Novak uvek je bila savršeno vođena i savršena. Uopšte. Mišo Kovač proslavio je Stjepana Mihaljinca, zoru, plakanje i sebe. Ostali su bili sjajni. Stjepan Mihaljinec radovao se svakom njihovom uspehu (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Stjepanu Mihaljinecu. Intervju sa Stjepanom za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Stjepan Mihaljinec umro je u Zagrebu, 13. veljače/ februara 2014.)

Maestro je podigao palicu i... Čovek iz senke, kompozitor, aranžer, dirigent, ili pijanista - mnogima je pomogao. Živeli su i pevali jedan srećan život. Stjepan Mihaljinec rado ga se seća. Sa Ivom Robićem, mirnim čovekom, nastupao je kod Tita. Žao mu je Vice Vukova, eksplozivnog čoveka. Arsen Dedić od svake pesme pravi umetničko delo. Našao je sebe. Gabi Novak uvek je bila savršeno vođena i savršena. Uopšte. Mišo Kovač proslavio je Stjepana Mihaljinca, zoru, plakanje i sebe. Ostali su bili sjajni. Stjepan Mihaljinec radovao se svakom njihovom uspehu (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Stjepanu Mihaljinecu. Intervju sa Stjepanom za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Stjepan Mihaljinec umro je u Zagrebu, 13. veljače/ februara 2014.)

Već je četiri ujutru, a ja već zaboravio na Editors; shvatim da Vuk Jeremić nije u Kragujevcu, niti je u Njujorku, nego je ovo snimak iz dragog mu Požarevca gde je Narodna stranka osnovala – Gradski odbor. Članovi GO gledaju u Vuka Jeremića kao da je Michael Jordan Jackson; ima li veće sreće za Požarevac nego da ga poseti nekadašnja UN veličina koja se čak kandidovala za predsednika Srbije, jeste izgubila ali mora mu je neko, znamo tko, ukrao bar dva miliona glasova, najmanje

Zagrebčanka Anita Godina imala je toliko snažan glas da su stavljali krpu preko mikrofona. Pevala je američki evergrin dok joj nisu rekli da je stvorena za ozbiljnu muziku. Nije ih shvatila ozbiljno. Beograđanka Anica Zubović proslavila se pesmom „Crvene podvezice". Nisu joj zavideli. Bila je deo jugoslovenske muzičke invazije na Sovjetski Savez. Odbila je da peva ustašama u Kanadi. Verovala je u drugarstvo i prijateljstvo. Pevala je na Brionima, u Karađorđevu, u Užičkoj... bila je „Rožica". Anica Zubović verovala je da će šezdesete trajati večno. Da je smešno imati kuću u Rovinju ili Opatiji. Jugoslovenski kapitalizam bio joj je besmislen. Kriza je bila nezamisliva. Sada, kad više nije „Rožica", plaši se da uključi radio. U Zagrebu ili Beogradu, svejedno (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Anici Zubović. Intervju sa Anicom Zubović za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Anica Zubović danas živi u Zagrebu)

Zagrebčanka Anita Godina imala je toliko snažan glas da su stavljali krpu preko mikrofona. Pevala je američki evergrin dok joj nisu rekli da je stvorena za ozbiljnu muziku. Nije ih shvatila ozbiljno. Beograđanka Anica Zubović proslavila se pesmom „Crvene podvezice". Nisu joj zavideli. Bila je deo jugoslovenske muzičke invazije na Sovjetski Savez. Odbila je da peva ustašama u Kanadi. Verovala je u drugarstvo i prijateljstvo. Pevala je na Brionima, u Karađorđevu, u Užičkoj... bila je „Rožica". Anica Zubović verovala je da će šezdesete trajati večno. Da je smešno imati kuću u Rovinju ili Opatiji. Jugoslovenski kapitalizam bio joj je besmislen. Kriza je bila nezamisliva. Sada, kad više nije „Rožica", plaši se da uključi radio. U Zagrebu ili Beogradu, svejedno (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Anici Zubović. Intervju sa Anicom Zubović za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Anica Zubović danas živi u Zagrebu)

Situacija s našim portalom slična je nestabilnom vremenu: taman pomislimo da će biti sunčano i prijatno, kad nas zateknu urnebesni pljuskovi i poplave

Pod senzacionalnim nadnaslovom „Nele Karajlić, pravi pravcati Dorćolac“ i još bizarnijim naslovom „Moj pradeda Dorćolac“, štampano, lokalno glasilo „Informator gradske opštine Stari grad“, koje se ubacuje u poštansko sanduče nedužnih građana – posvetilo je tri strane Velikom sinu dorćolskog naroda i narodnosti, Nenadu Jankoviću alias dr Neletu Karajliću povodom ovjavljivanja njegove knjige „Solunska 28“, čiji naslov/adresa precizno otkrivaju zadnju poštu – Dorćol

Da je bio Italijan, imao bi milione obožavalaca. Ovako, kaže da je primer za Riplija: nijedan hit. Pevao je samo „evergrin", džez i teške, nekomercijalne stvari. Zbog glasa - imao je dobar glas. Tihomir Petrović zvani Tića ostao je idealista u muzici koja je brzo prihvatila zakone velikog biznisa. Strogo definisani pevač sve više je bio retka ptica. Izbegavao je sumnjive turneje, potrošačku muzičku psihologiju i rđav muzički ukus (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Tihomiru Petroviću. Intervju sa Petrovićem za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine. Tihomir Petrović “Tića” umro je u Beogradu 3. decembra 2004. godine)

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 25 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili...

Doktor Gevara postao je gerilac, doktor Aljende državnik nekad socijalističkog Čilea, a doktor Kalogjera posvetio se muzici. Legenda o prvoj dvojici tvrdi da nije došlo do pokajanja što su bele mantile zamenili vojničkim uniformama. Postali su besmrtni, uprkos medicinskim demantima. Legenda o doktoru Kalogjeri tek treba da utvrdi šta je za domaću zabavnu muzi­ku značio njegov impresivni kompozitorski i aranžerski opus. Činjenice kojima raspolažemo govore da je reč o vrhunski obrazovanom i vrhunski vrednom čoveku. Nekoliko njegovih pesama („Nono", „Ćibu ćiba") postale su interkontinen­talni hitovi. U haos radio-produkcije pedesetih godina uveo je profesionalizam. Otkrio je nekoliko vrhunskih pevača. Između ovih činjenica nalaze se sećanja doktora Kalogjere. Beležimo poznan­stvo sa Titom, vožnju sa Đilasom, uspomene na divna, stara vremena kad smo bi­li korak pred komunizmom. Sad smo u znaku Raka (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Nikici Kalogjeri.  Intervju sa Nikicom Kalogjerom za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1986. godine. Nikica Kalogjera umro je u Zagrebu 27. siječnja/januara 2006. godine)

Negde pre godinu dana, konačno je okončano suđenje zbog teksta „Čedomir Čupić – ime sa SOS telefona“. Verovali ili ne – odbijena je Čupićeva tužba! Po prvi put u svojoj dugoj i neuspešnoj karijeri pred Višim sudom (74 nastupa u dresu tuženog, nula bodova!) osećao sam se kao šampion. Pobeđen je Čupić! Goodbye, Čedomire! Međutim...

Da bi iz Bosne, od tamošnjeg PIO Fonda, primio refundaciju za troškove sahrane svoje majke, Petar Luković je morao da otvori devizni račun. Budući da je majka porodičnu penziju primala preko Findomestic banke, Luković je – vođen potpuno pogrešnom logikom – krenuo upravo u tu banku da obavi jednostavan zadatak.

Čitajući potresnu duševnu dušegupku duboko nesrećnog, a pretužnog Mihaila Medenice, po profesiji kosovske narikače, otkrivamo fraze koje samo sintetičke droge mogu da iniciraju: “vrtlar Getsemanske nerodije”, “farisej najskuplje srpske reči”, “livada kojom tuđi kosci grabe”, a brainwashing hit je primisao da se “Kosovom i Metohijom Srbija napaja žive vode”. Samo za čitaoce XXZ koji imaju volju Miloša Obilića i strpljenje starca Milije – pripremili smo Six Greatest Shits iz antologijske kletve-teksta pod naslovom “Гола је и бесрамна твоја издаја, Александре Вучићу”

Nabokov bi je zvao Lo. Japanci su je zvali Lo-la. Bagrem. Ipak, nije bila žena-devojčica i nije bila cvet. Lola Novaković bila je „Lola nacionale" za svet zabavne muzike. U životu je bila i ostala - „mačka". Njen životni saldo sličan je većini žena koje su imale lepotu, talenat, uspeh i ambiciju: povređena. Sa onom količinom zdravog razuma koja preostaje nakon umetničkih pobeda i poraza, Lola Novaković odabrala je izolaciju. Preživela je i proslavila svetske estradne pozornice, čudesni svet elitnih kafana, mnoge festivale, tri „Pesme leta", masovno obožavanje i svojevrstan „individualni teror" nad svojim privatnim životom. Za jednu ženu - dosta. Sve što je radila danas bi bilo normalno. Danas su na ceni devojčice koje pevaju previše glasno i pevačice koje imaju svoj šou na televiziji. Lola je ostala za sećanje i slušanje (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Zorani Loli Novaković. Slavna pevačica preminula je u Beogradu 3. aprila 2016. godine)