Tekstovi autora: Ficroj Meklin

Malo-pomalo, stanje se normalizovalo. Oduševljene grupe različitih organizacija komunističke omladine i manje oduševljenih građana, upućenih na obavezan rad, postupno su raščišćavale ruševine i krš sa ulica. Poslednji Nemci su pronađeni i isterani iz njihovih skrovišta. Najveći deo Crvene armije krenuo je da vojuje nove bitke dalje na severu. Ponašanje preostalog dela ukroćeno je strogim disciplinskim merama. Dovoz hrane, koji je prvih dana pretio da otkaže zbog nedostatka saobraćaja, bio je reorganizovan. Ponovo su otvorene radnje, škole, crkve, pozorišta, jedan noćni lokal, zvani "Ruski car", a u koji su naročito zalazili oficiri Crvene armije. Postepeno i sa oklevanjem počeli su da se pojavljuju i oni građani koji su u početku smatrali da je mudrije ne izlaziti na ulice

Kad smo se vratili u Pekov štab, već je bio mrak. Dosta smo videli sa Kalemegdana da nam bude jasno da se više ne može sumnjati u ishod bitke i, ono što nam je Peko rekao, ovo je potvrdilo. U bici pred Beogradom, i u samim borbama u gradu, najveći deo nemačkih snaga bio je uništen. Preživeli su pokušavali da se održe preko reke u Zemunu, kako bi na taj način dobili u vremenu da obezbede svoju odstupnicu na sever i zapad. Granate iz Zemuna još uvek su slobodno padale po Beogradu i, osim nekoliko žarišta otpora koja su sada bila u toku raščišćavanja, u gradu više nije bilo Nemaca.

Uskoro je čitava grupa krenula dalje. Partizani su, izgleda, u stopu pratili Nemce koji su odstupali. Štaviše, Bugari su kapitulirali. To znači da partizani mogu osvojiti gradove Niš i Prokuplje. Onda je i preko radija potvrđeno da se bugarski predstavnici nalaze u Kairu i pregovaraju o uslovima primirja sa Britancima i Amerikancima. Zatim, vest da je sovjetska vlada, koja nije želela da ostane po strani u mirovnim pregovorima, nešto sa zakašnjenjem objavila rat Bugarima, sa kojima je do tada održavala normalne diplomatske veze. Naše šale o ovom prilično providnom poduhvatu od strane naših sovjetskih saveznika nisu bile baš dobro primljene. Onda, gotovo odmah potom, čuli smo da su Bugari ušli u rat na našoj strani. Postoji težnja da se oni tretiraju kao slovenska braća. Ali, ovo je uvreda za mnoge ljude, jer zverstva koja su Bugari počinili još uvek su sveža u njihovim sećanjima. Bugari, sa svoje strane, izgleda, ne mare mnogo na čijoj su strani.

Poslednjih dana avgusta meseca, naše pripreme za operaciju "Retvik" bile su gotove i mi smo počeli sa sve većim interesovanjem da pratimo predstojeće neprijateljevo povlačenje. Ali još nije bilo znakova da su Nemci rešili da krenu i mi smo razmišljali, pomalo utučeni, da bi, uostalom, bilo možda isuviše očekivati da smo zaista uspeli da pogodimo namere neprijatelja gotovo tačno u dan. U svakom slučaju, bilo je već nešto i to što će, kad krenu, moći sami da utvrde da su im drumske i železničke komunikacije sasvim uništene.

Laknulo mi je kad je došao kraj ovih desetak iscrpljujućih dana. Ali naš izlet u visoku politiku nije se ovim završio. Još pre svojih razgovora sa g. Čerčilom, Tito je prethodno vodio nekoliko razgovora sa dr Ivanom Šubašićem. Kada sam ga poslednji put video u Londonu, pre nekoliko nedelja, već je postao predsednik nove jugoslovenske vlade, koja je osnovana radi toga da bi s partizanima postigla sporazum. Kao rezultat ovog, prethodno je postignuta saglasnost koja je obezbeđivala izvesnu saradnju između kraljevske vlade i Titovog Nacionalnog komiteta. Sad se dr Subašić vratio na Vis, istim avionom sa Titom i sa mnom, i razgovori su nastavljeni. Vis je postao prava košnica političkih zbivanja.

Najzad je došlo utvrđeno vreme i posle niza beskonačno neprijatnih pucketanja i šumova, preko etera se začuo dobro poznati pun i hrapav glas g. Čerčila. Pridržavajući se strogo uputstava datih na početku londonskog telefonskog imenika, počeo sam najavljujući svoj identitet. Ovim je predsednik vlade bio neobjašnjivo iznerviran i rekao mi da zavežem. Loš početak, pomislio sam. Onda me je žurno i iznenadno zapitao da li sam razgovarao sa Bundevom. Kad sam ga učtivo zapitao šta misli, on je odgovorio glasnim šapatom, oklevajući za trenutak: - Pa, svakako, onaj moj krupan debeli general, hajde pogledaj, pogledaj - i onda je nastavio da pita šta sam uradio sa Jabukom.

Mihailoviću je dat ograničen period vremena, u kome je trebalo da izvrši određenu operaciju. Ovo vreme je sad isteklo, a on nije ispunio ovaj zahtev i zato je doneta važna odluka da se Saveznička misija povuče iz njegovog štaba i da mu se obustavi dalje dostavljanje materijala. Dostavljanje je odmah obustavljeno; povlačenje britanskih oficira za vezu potrajalo je duže i tek krajem meseca maja, brigadir Armstrong, moj kolega u suprotnom taboru, oprostio se od Mihailovića, koji je bio pun prekora, ali još uvek učtiv. U Donjem domu g. Čerčil je objasnio postupak vlade. "Razlog - rekao je - zašto smo obustavili snabdevanje Mihailovića oružjem i nismo mu dali podršku bio je jednostavan. On se nije borio protiv neprijatelja i, štaviše, neki njegovi potčinjeni pravili su sporazume sa neprijateljem." Ovako se završila veza koja se još od početka zasnivala na nesporazumu. Uz pomoć naše propagande, mi smo u našoj mašti od Mihailovića napravili nešto što on nikada ozbiljno nije ni predstavljao. Sad smo ga odbacili, jer nije ispunio naša sopstvena očekivanja.

Do sada se Titova karijera odvijala ilegalno, iza pozornice. On je stalno bio u sukobu sa postojećim poretkom. Uprkos tome, možda i zbog svega ovog, pridavao je veliki značaj spoljnom izgledu stvari. Revolucionarni proces koji je on pokrenuo, već sada ga je nosio, njega, revolucionara, naviše, ka novo uspostavljenom poretku koji će konačno zameniti onaj koji se tada rušio. Zvučna titula maršala Jugoslavije, koju mu je dodelio njegov narod, bila je samo spoljni i vidljivi znak ovoga, iako se njen primalac morao još uvek skrivati u planinama i šumama. Ali sada je dobio ne malo priznanje od spoljnjeg sveta.

Kad smo bili sami 1941. godine, zahvalno smo prihvatili Rusiju za saveznika, ne ispitujući pobliže njen politički sistem ili okolnosti koje su je dovele u rat na našoj strani. Od tada smo činili sve što je u našoj moći da joj pomognemo u njenim ratnim naporima. Kad smo već jednom doneli ovakvu veliku načelnu odluka, odbijanje pomoći jugoslovenskim partizanima iz ideoloških razloga ne bi bilo logično. Isto tako ne bi bilo lako odbraniti takvu odluku iz ma kojih razloga, jer na taj način prepustili bismo sudbini, zbog dugoročnih političkih proračuna, hrabre ljude koji se, ma kakve bile njihove pobude, dobro i uspešno bore na našoj strani, u očajničkom koštacu protiv zajedničkog neprijatelja. Pored toga, u krajnjoj liniji, moglo se isto tako pretpostaviti da će konačno, možda, prevagnuti nacionalizam nad komunizmom. Na Balkanu su se i ranije dešavale čudne stvari.

Kako su dani prolazili, vesti iz Dalmacije postajale su sve više zabrinjavajuće. Nemci su se sistematski učvršćivali u obalskom pojasu i probijali uz Pelješac, pripremajući se za napad na ostrva. Čak i naš pažljivo pripremljen, ali nikad iskorišćen aerodrom u Glamoču, izgleda, neće moći još dugo da ostane u partizanskim rukama. Uskoro ćemo biti sasvim odsečeni od spoljnog sveta. A odgovor na moju poruku još nije stizao.

Kad je stigao jedan partizan da javi kako je kuća spremna za nas, mi smo, izgleda, dotle saznali gotovo sve o ratnim danima Korčule. Govorili su nam o brutalnosti i razvratu Italijana, o zavedenim devojikama i taocima koje su streljali. O tome kako je padre, kako su zvali fratra, iz svog manastira održavao vezu s partizanima u brdima. Zatim kako su oni, pod rukovodstvom kovrdžavog mladića, Italijanima bili trn u oku, o zasedama na usamljenim putevima, o dizanju kamiona u vazduh, i o klanju kad bi to najmanje očekivali. Zatim o represalijama i represalijama protiv represalija; o kapitulaciji i šta su rekli i učinili Italijanima pre no što su otišli u Italiju; i o velikim zalihama i opremi koje su morali da ostave.

Posle svih ovih podrobnih priprema, naše putovanje vozom nije trajalo duže od pola časa. Po hladnoj kiši, koja je prodirala svuda, stanica u Bugojnu je izgledala sumorno i neveselo. Tu je drhtalo dvadesetak zarobljenika, žućkastobelih lica, u pocepanim sivozelenim uniformama. Prvo sam pomislio da su to Nemci i s neprijatnošću pomislio da su verovatno na putu za streljanje - sudbina koja je čekala sve Nemce koje bi partizani zarobili, u odmazdu za pogubljenje i često mučenje svih partizanskih zarobljenika i hiljade civila - talaca.

Tito je odskakao od svih. Kad je trebalo donositi odluke, on ih je donosio; bilo koje, političke ili vojne, donosio ih je mirno i pribrano, pošto bi prethodno saslušao dokaze i za i protiv. Ja sam sarađivao isključivo sa njim. Bio sam siguran da od njega mogu dobiti brz i neuvijen odgovor, bilo u jednom ili drugom smislu, o svakom pitanju, ma kako ono bilo važno ili beznačajno. Često se nismo slagali, ali Tito je uvek bio spreman da diskutuje o svakom pitanju i o njegovom značaju, i dozvoljavao je sebi da prihvati suprotno mišljenje, ako bi ono bilo dovoljno uverljivo. Često, kad bi se došlo u ćorsokak zbog tvrdoglavosti njegovih potčinjenih, ako bi se obratili njemu, on bi posredovao i izmenio njihovu odluku.

Dok smo razgovarali pod zvezdanim nebom, zapitao sam Tita da li bi, posle dve godine od prvih razgovora s Mihailovićem, postojala neka nada da se sa četnicima postigne sporazum i da se stvori ujedinjeni front protiv neprijatelja. On je odmah odgovorio da bi bilo nade ako bi četnici prestali da se bore protiv partizana i okrenuli se protiv Nemaca i ako bi se oni koji su našli zajednički jezik s neprijateljem, vratili na pravi put, ili bili konačno odbačeni. Međutim, on ne veruje da može nastati takva promena stava. Pre dve godine, kad je prvi put video Mihailovića, on je bio čak spreman da se stavi i pod njegovu komandu, ali Mihailović je postavljao uslove koje Tito nije mogao da prihvati.