Tekstovi autora: Petar Luković

Novembra 2017. imao sam mali finansijski šok, nakon kojeg je objavljen ovaj tekst. Hladan tuš je ono što sam dobio; umesto milion i po dolara u cugu komada, moraću dnevno da primam svega 4.000 dolara! Pa za te pare čovek ne može da ruča u pristojnom beogradskom restoranu!  Smirim se nekako, tešim sebe da nije strašno da svaki dan idem u prostorije MoneyGrama da dižem novce, jeste gužva u gradu, ali moći ćeš ti to, Petre, you can do it! Međutim, oktobra 2018, opet mi piše moj drug Anthony: milioni vas još čekaju, strpljivi smo, uplatite obećanih 48 dolara - i vaš život imaće novu, happy dimenziju!

U drhtavom od čežnje tekstu za špijunski “Sputnik”, Miroslav Lazanski, civilno lice na službi u ruskoj uniformi, tvrdi da “stručnjaci Pentagona i CIA porede Putinove oči sa očima sibirskog tigra, koji je stalno na oprezu i opasno preteći”. Kad mu to nije izgledalo dovoljno ubedljivo, prolupali komentator je dodao da “već godinama specijalna odeljenja Pentagona i CIA pomno prate sve javne nastupe Vladimira Putina, detaljno se  analizira njegov govor tela ne bi li se predvideli njegovi sledeći politički i državni potezi”… WTF!?

Postojala je ideja da se pojavi knjiga sa sabranim muzičkim recenzijama Petra Lukovića, objavljenih u „Džuboksu“, „Poletu“, „Dugi“, „Vremenu zabave“, mesečniku „XZ“, „Feralu“ i drugim listovima nekadašnje SFRJ-države, odabranih po odstrel-principu "najbolje od najgoreg". Ali, kako to obično biva, nije se imalo vremena, nije bilo para, stigla su e-suđenja i sve se završilo sa rukopisom koji ćemo, u inat svima, objavljivati u XXZ-formatu, kao feljton/dokument o istoriji jugoslovenske muzike

Tražiti novac od čitalaca, pitajte me, nikad nije bilo lako i prijatno; ali, kad stigne zloglasna pravosudna hajka, kad krenu u harač advokati i izvršitelji sa pretnjama o nasilnom oduzimanju stvari iz rođenog stana – onda je đavo odneo zezanje; posle tolikih suđenja i tužbi (preko 60 procesa), ispostavilo se da je stečaj e-novina samo fikcija, jer bivši glavni urednik mora sve da plati Filaretu s puškomitraljezom, Emiru Kusturici, te Čedomiru Čupiću, jebani su ti duševni bolovi koji će kao rukom proći čim pare legnu u krevet njihovog žiro-računa

Prvo je Veran Matić dao nepojamno glup intervju za sajt nesrećnog UNESCA, potom je Veranov fan-club neznalica sa sajta B92 preveo ovo štivo, verovatno koristeći „google-translate“, te je konačan rezultat negde između katastrofalnog očaja i očajne katastrofe. Svejedno, u obe varijante, Veran Matić ne prestaje da se hvali i da se žali. Tvrdi da je lično formirao Komisiju za istraživanje ubistva novinara; žali se kako mu je život poslednjih sedam godina bio „paklen“; kaže da je Komisija „dala sve od sebe“, ali da ništa nije rešila...Ili, kako to reče stari narodnjak „Čudan čovek beše Veran“!

Prva publika bili su partizani. Bojan Adamič „zarazio''je džezom prekaljeno ratno-političko rukovodstvo, svesno i ponosno da ima vrlo dobar vojni orkestar. Između dve ofanzive, srećnici su mogli da slušaju i džez. Posle rata, UDBA je hapsila džez-publiku. „Svinjska muzika", reče jedan. „Buržoaski mamac", reče treći. Svirao se valcer, ruska pesma, polka... Kad je sa Rusima puklo, prešlo se na „evergrin" i narodni melos. ,,E, sviraću džez makar me poslali u Albaniju", zakleo se Adamič. U Albaniji je takođe pokušao da svira džez. Komesar Sovjetskog Saveza dozvolio mu je i rok-en-rol. „Davaj rok! Davaj rokenroler!", vikala je vaspitana ruska omladina. Bojan Adamič je toliko voleo taj džez, da je zbog njega otišao u partizane, a danas, kao pravi Slovenac pluralističkog duha, kaže: „Zašto bi svi pevači morali da imaju lep glas?" I ništa mu ne mogu… (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Bojanu Adamiču. Razgovor sa Adamičom autor je uradio 1989. godine; Bojan Adamič je umro 3. novembra 1995. godine)

Postojala je ideja da se pojavi knjiga sa sabranim muzičkim recenzijama Petra Lukovića, objavljenih u „Džuboksu“, „Poletu“, „Dugi“, „Vremenu zabave“, mesečniku „XZ“, „Feralu“ i drugim listovima nekadašnje SFRJ-države, odabranih po odstrel-principu "najbolje od najgoreg". Ali, kako to obično biva, nije se imalo vremena, nije bilo para, stigla su e-suđenja i sve se završilo sa rukopisom koji ćemo, u inat svima, objavljivati u XXZ-formatu, kao feljton/dokument o istoriji jugoslovenske muzike

Prva publika bili su partizani. Bojan Adamič „zarazio''je džezom prekaljeno ratno-političko rukovodstvo, svesno i ponosno da ima vrlo dobar vojni orkestar. Između dve ofanzive, srećnici su mogli da slušaju i džez. Posle rata, UDBA je hapsila džez-publiku. „Svinjska muzika", reče jedan. „Buržoaski mamac", reče treći. Svirao se valcer, ruska pesma, polka... Kad je sa Rusima puklo, prešlo se na „evergrin" i narodni melos. ,,E, sviraću džez makar me poslali u Albaniju", zakleo se Adamič. U Albaniji je takođe pokušao da svira džez. Komesar Sovjetskog Saveza dozvolio mu je i rok-en-rol. „Davaj rok! Davaj rokenroler!", vikala je vaspitana ruska omladina. Bojan Adamič je toliko voleo taj džez, da je zbog njega otišao u partizane, a danas, kao pravi Slovenac pluralističkog duha, kaže: „Zašto bi svi pevači morali da imaju lep glas?" I ništa mu ne mogu… (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Bojanu Adamiču. Razgovor sa Adamičom autor je uradio 1989. godine; Bojan Adamič je umro 3. novembra 1995. godine)

Budući da mnogi čitaoci nemaju vremena da lutaju internetom i traže novu, svežu muziku za jačanje adrenalina, pripremili smo ovu weekend video-listu kao formalnu preporuku za neka nova i neka stara imena, recimo: The Beaches, Big Thief, Noel Gallagher, Uncle Acid, Barb Wire Dolls, The Regrettes, Royal Blood, Liam Gallagher i - neizbežni Spoon

Legendarni Dane Čanković,  samozvani “presjednik” Srpskog Narodnog Pokreta – “Izbor je naš”, već godinama u nesrećnoj Banjaluci organizuje rodoljubive skupove tipa “Srećna ti krsna slava, predsjedniče Karadžiću”, “U čast ruskoj zastavi”, “Ne bih NATO”, “NE zamišljenim ustavnim promjenama BiH”, “Stop psovanju – boga ti ljubim”, da bi nedavno svoje umetničke vizije zaokružio spektaklom “Svi smo mi Venecuela”. U međuvremenu, Čanković koji mnogo voli da piše, ima nešto kao freestyle kolumnu na sajtu rođenog Pokreta; tu svoje nemirne misli o Kosovu, Europi, Bosni ili Rusiji pokušava da uobliči u tekst, što nije tako lako kao što se nepismenima čini. Pokušavajući da predstavimo najnoviji šumoliki opus ovog čarobnjaka riječi, preuzeli smo dva njegova teksta, “Косово из најдубљег пораза у највећу побједу” i “Подршка свјетском дану ‘Сви смо ми Венецуела’”, koji smo spojili u jedan, jer Čankovićevi radovi imaju tu fluidnu mogućnost da se prilagođavaju svakoj formi. Uživajte u raskošnom rječniku i maštovitim pasažima koji oduzimaju dah; što bi rekli u “Kuriru”, da se naježiš!

Prva publika bili su partizani. Bojan Adamič „zarazio''je džezom prekaljeno ratno-političko rukovodstvo, svesno i ponosno da ima vrlo dobar vojni orkestar. Između dve ofanzive, srećnici su mogli da slušaju i džez. Posle rata, UDBA je hapsila džez-publiku. „Svinjska muzika", reče jedan. „Buržoaski mamac", reče treći. Svirao se valcer, ruska pesma, polka... Kad je sa Rusima puklo, prešlo se na „evergrin" i narodni melos. ,,E, sviraću džez makar me poslali u Albaniju", zakleo se Adamič. U Albaniji je takođe pokušao da svira džez. Komesar Sovjetskog Saveza dozvolio mu je i rok-en-rol. „Davaj rok! Davaj rokenroler!", vikala je vaspitana ruska omladina. Bojan Adamič je toliko voleo taj džez, da je zbog njega otišao u partizane, a danas, kao pravi Slovenac pluralističkog duha, kaže: „Zašto bi svi pevači morali da imaju lep glas?" I ništa mu ne mogu… (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Bojanu Adamiču. Razgovor sa Adamičom autor je uradio 1989. godine; Bojan Adamič je umro 3. novembra 1995. godine)

Budući da su tabloidi nepodnošljivi, domaće televizije dovedene na nivo debilizma, a većina portala davi se u krvi i seksu – povratak muzičkim YouTube spotovima izgleda kao očajnički retro, ali i način da se sačuva ono malo mentalnog zdravlja. Ovog tjedna  u goste su nam stigli Ezra Furman, Young Oceans, Tusks, The Raveonettes, Kristeen Young, Peter Kernel & Their Wicked Orchestra, Counrtney Barnett & Kurt Vile, The Barbacans, Sonic Jesus, Entrance Band, Dead Rabitts, Sewage Farm, Departures, The Pink Tiles, Shlipa Ray i - Alex Lahey; trenutak je da čujemo šta imaju da nam poruče svojim novim pesmama

Tradicionalno sumnjičavo prema jazzu - koji je tretiran kao leglo zapadnjačke zavere u kojuje prste umešala CIA – socijalističko društvo je, teoretski i praktično, pokušavalo da drži uzde nad ovom vrstom muzike, služeći se stavovima i ideološkim platformama za čije su provođenje u život bili odgovorni napredni i poslušni omladinci. Često su ugledni muzičari iz Udruženja bili pozivani na sastanke raznih ideoloških komisija gde je sa njima raspravljano o uticaju džeza na mase i mogućnosti da se on uključi u nov socijalistički život: „Obično je to značilo da prihvatamo šablone koje su nam nudili. Predlagali su nam da pravimo šlagere sa soc-realističkim temama, o traktoru, radnicima u fabrici, zadrugama. Nudili su nam, recimo, Zogovićeve tekstove na koje bismo trebali da kalemimo popularne melodije. Apsurdno!”

Postojala je ideja da se pojavi knjiga sa sabranim muzičkim recenzijama Petra Lukovića, objavljenih u „Džuboksu“, „Poletu“, „Dugi“, „Vremenu zabave“, mesečniku „XZ“, „Feralu“ i drugim listovima nekadašnje SFRJ-države, odabranih po odstrel-principu "najbolje od najgoreg". Ali, kako to obično biva, nije se imalo vremena, nije bilo para, stigla su e-suđenja i sve se završilo sa rukopisom koji ćemo, u inat svima, objavljivati u XXZ-formatu, kao feljton/dokument o istoriji jugoslovenske muzike

Ne mogu više da polemišem s fantomima Pravosuđa i duševnim bolovima nebrojenih tužilaca. Sebi sam već naneo dovoljno štete; razboleo se, nisam radio mesecima, imao čak i hiruršku operaciju, ako već moram da pominjem bolove; razumećete moju nervozu svaki put kad pročitam sintagmu „slobodni mediji“, jer ovo što se dogodilo meni i e-novinama nije predmet diskusije, protesta ili uznemiravanja javnosti. O slučaju „Luković“ ne pišu ni UNS ni NUNS, ni vlast, ni opozicija. O meni brinu samo Sudovi i njihovi izvršioci: Viši sud, Niži sud, Apelacioni sud, fali samo Vrhovni sud