Tekstovi autora: Petar Luković

Pre nego što je pala šestoaprilska bomba, otac je otrčao po tepsiju bureka. „Biću pilot", pomislio je Predrag kad mu je šrapnel skinuo pramen kose. Majka nije dala. Htela je da joj sin bude pop. Deca komunizma su se smejala, a očevi komunizma bojili fudbalske lopte u crveno. Bog je bio zabranjen, dok jednog trenutka Josip Broz nije izustio „...bože moj...". Cune je već bio div. Glas kome je bog podario nekoliko oktava, obuhvatao je Meksiko, Španiju, užu i širu Srbiju, Izrael, Arabiju, staru i malu gradsku, narodnu i zabavnu, zagorsku i rusku. Sibirski sneg nije zavejao čoveka koga su optužili da je pevao četnicima. Najzad, pesmu „Što se bore misli moje" imao je prava da napiše i jedan knez, makar i srpski (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Predragu Cunetu Gojkoviću. Razgovor sa Gojkovićem autor je uradio 1988. godine; Predrag Gojković preminuo je u Beogradu 21. jula 2017)

Nedavno se na sajtu NSFM koji uređuje Đorđe Vukadinović pojavio senzualni tekst izvesnog Igora Ivanovića o duhovnoj potrebi Srbalja da u glavnom gradu dobiju Čičin monument u dragom metalu. Nismo odoleli. Odmah smo započeli samodiskusiju sa elementima samokritike…

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 25 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili...

Da predupredimo nevolju: vreme je da još jednom apelujem na čitaoce, naročito na one koji nam do sad nisu pomagali, da doniraju XXZ magazin čije tekstove slobodno čitaju; po svom nahođenju, sumom po želji; da li će to biti deo mesečne ili godišnje pretplate, svejedno je; važno je da obezbedimo sebi bar neku budućnost i sigurnost koja je još krhka, a to upravo zavisi od vas – od ljudi koji nas prate i koji žele da opstanemo ovakvi kakvi jesmo

Pre nego što je pala šestoaprilska bomba, otac je otrčao po tepsiju bureka. „Biću pilot", pomislio je Predrag kad mu je šrapnel skinuo pramen kose. Majka nije dala. Htela je da joj sin bude pop. Deca komunizma su se smejala, a očevi komunizma bojili fudbalske lopte u crveno. Bog je bio zabranjen, dok jednog trenutka Josip Broz nije izustio „...bože moj...". Cune je već bio div. Glas kome je bog podario nekoliko oktava, obuhvatao je Meksiko, Španiju, užu i širu Srbiju, Izrael, Arabiju, staru i malu gradsku, narodnu i zabavnu, zagorsku i rusku. Sibirski sneg nije zavejao čoveka koga su optužili da je pevao četnicima. Najzad, pesmu „Što se bore misli moje" imao je prava da napiše i jedan knez, makar i srpski (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Predragu Cunetu Gojkoviću. Razgovor sa Gojkovićem autor je uradio 1988. godine; Predrag Gojković preminuo je u Beogradu 21. jula 2017)

Samo 72 sata nakon smrti Predraga Lucića, nepokolebljivo hrabri Ćirjaković Zoran rešio je da se obračuna s mrtvim urednikom “Ferala” i s “Feralom” uopće; kakav monstrum od skotine treba da budeš pa da u prvoj rečenici retko nebuloznog, očigledno bolesnog teksta pominješ  tek okončanu “montipajtonovsku sahranu”, pitanje je na koje samo neka duševna bolnica zna odgovor ketaminskom injekcijom

Otpevao hiljade pesama. Nema koju ne zna. Pevao Titu, Đilasu, Rankoviću, Koči, Naseru, Sukarnu, Gromiku, Sihanuku, Ajub Kanu... odlikovan i poštovan sve vreme. Istorija naše estrade bila je milosrdna prema Miletu Bogdanoviću, inženjeru zlatnog glasa, zlatnom glasu koji je ostao očuvan u inženjeriji šou-biznisa. Slatka sećanja, slatki glas i slatke pesme sačuvane od zaborava. Prošlost je tu, samo je treba prepoznati i razumeti (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Miletu Bogdanoviću. Razgovor sa Bogdanovićem autor je uradio 1988. godine; Mile Bogdanović preminuo je u Beogradu 7. marta 2012. godine)

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 25 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili...

Otpevao hiljade pesama. Nema koju ne zna. Pevao Titu, Đilasu, Rankoviću, Koči, Naseru, Sukarnu, Gromiku, Sihanuku, Ajub Kanu... odlikovan i poštovan sve vreme. Istorija naše estrade bila je milosrdna prema Miletu Bogdanoviću, inženjeru zlatnog glasa, zlatnom glasu koji je ostao očuvan u inženjeriji šou-biznisa. Slatka sećanja, slatki glas i slatke pesme sačuvane od zaborava. Prošlost je tu, samo je treba prepoznati i razumeti (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Miletu Bogdanoviću. Razgovor sa Bogdanovićem autor je uradio 1988. godine; Mile Bogdanović preminuo je u Beogradu 7. marta 2012. godine)

Nakon neprospavane noći, pune pesme i pića, otišli su u studio i snimili ploču. Danas se to zove romantika. Dušan Jakšić pevao je romanse i glumio Don Kihota, viteza od La Manče. Žene su upravo tako zamišljale idealnog muškarca: visok, crn, dubokog glasa, sa buketom cveća u kome se krila prigušena strast i sklonost da se ljubavni jad drži u tajnosti. Jakšić je bio oličenje tog sna. Šarm je bio nedodirljiv, bez skandala. Stvarnost je bila slična. Skandali su se dešavali u pozorištu, kroz likove. Dušan Jakšić imao je legalno pravo da bude neko drugi. Ipak, proslavila ga je muzika, taj mirisni cvetak. Stvarnost nije dozvoljavala ovom čoveku da žrtvuje nijednu ljubav: ni muziku, ni pozorište. Voleli su ga Tito i ostala politička garnitura tog vremena. Ruku na srce, voleli su ga i svi oni koje je prevarila neka Sonja (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Dušanu Jakšiću. Razgovor sa Jakšićem autor je uradio 1988. godine; Dušan Jakšić preminuo je u Beogradu 17. decembra 2009. godine)

Za razliku od specijalizovanih magazina ili web-sajtova koji pomno prate svaku od nekoliko stotina ovogodišnjih TV serija, naš tročlani tim recenzenata mogao je da se bavi samo onim što su stigli da vide tokom poslednjih 12 meseci. Svako od nas imao je prava da izabere pet voljenih naslova, te su ukupno ovih petnaest preporuka – naš izbor, naša odgovornost i naš mali ekran...

Dok je suzama pisao svoj muškozabrinut tekst “Kako da se oženim”, legendarni macho teoretičar Vladislav Đorđević nije ni slutio da, u stvari, piše scenario za hepiend u Republici Šumskoj, preciznije za Rogaticu, gde je besmislen aseksualni život askete decenijama vodio izvesni Radislav. Ali, kako pravi Srbin za pravog druga uvek nađe pravog Srbina, sudbina je htela da se Vladislav & Radislav slože, a uz pomoć Nataše iz Putinlenda, i umnože  u svetoj bračnoj zajednici. Svedoči o tome dirljivo pismo našeg junaka koji sebe zove “grešni Radislav” i koji čitaocima duhovnog portala “Pravoslavna porodica” u detaljima intimne intime objašnjava kako se izvukao iz ropstva samoće…

Nakon neprospavane noći, pune pesme i pića, otišli su u studio i snimili ploču. Danas se to zove romantika. Dušan Jakšić pevao je romanse i glumio Don Kihota, viteza od La Manče. Žene su upravo tako zamišljale idealnog muškarca: visok, crn, dubokog glasa, sa buketom cveća u kome se krila prigušena strast i sklonost da se ljubavni jad drži u tajnosti. Jakšić je bio oličenje tog sna. Šarm je bio nedodirljiv, bez skandala. Stvarnost je bila slična. Skandali su se dešavali u pozorištu, kroz likove. Dušan Jakšić imao je legalno pravo da bude neko drugi. Ipak, proslavila ga je muzika, taj mirisni cvetak. Stvarnost nije dozvoljavala ovom čoveku da žrtvuje nijednu ljubav: ni muziku, ni pozorište. Voleli su ga Tito i ostala politička garnitura tog vremena. Ruku na srce, voleli su ga i svi oni koje je prevarila neka Sonja (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Dušanu Jakšiću. Razgovor sa Jakšićem autor je uradio 1988. godine; Dušan Jakšić preminuo je u Beogradu 17. decembra 2009. godine)

Nakon što je u nedeljniku “Vreme” br. 692, 8. aprila 2004, u rubrici pod prigodnim nazivom “Vreme uživanja” objavljen tekst izvesne Lidije Popović naslovljen “Kava u Dubrovniku”, redakciji se pismom obratio nekadašnji zamenik glavnog i odgovornog urednika “Vremena”, u ovom slučaju potpisan kao “kolumnista tjednika ‘Feral tribune’…”

Te noći, u Hamburgu, čuo je prvi put „Bitlse". Već je bio poznat. Družio se sa Sinatrom i Net King Kolom. Rekao je Bertu, svom producentu: „Vredi ih snimiti, Bert". Posle su se i „Bitlsi" pročuli. No, Ivo Robić nikada ih nije stvarno zavoleo. Voleo je slatke pedesete, kada je postao „mister Morgen" i kada su devojke bile presrećne što im je „sedamnaest godina tek". Voleo je festivale i ekskluzivno pevanje. Voleo je građanski red i muzički bon-ton. Na kraju krajeva, vaspitavan je da samo jednom ljubi. Ipak, nije mu se svideo Grlićev film. Kaže da je bio grub. Dok je Tomislav jednim pucnjem uništio polet svoje mladosti, Ivo Robić istim pucnjem i dalje vodi uspešnu bitku sa rokenrolom. On nije pevao svoj život. Život je pevao njega. (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Ivi Robiću. Razgovor sa Robićem autor je uradio 1986. godine u Opatiji; Ivo Robić preminuo je u Rijeci 9. ožujka 2000. godine)