Tekstovi autora: Petar Luković

Budući da mnogi čitaoci nemaju vremena da lutaju internetom i traže novu, svežu muziku za jačanje adrenalina, pripremili smo ovu weekend video-listu kao formalnu preporuku za neka nova i neka stara imena, recimo: The Beaches, Big Thief, Noel Gallagher, Uncle Acid, Barb Wire Dolls, The Regrettes, Royal Blood, Liam Gallagher i - neizbežni Spoon

Legendarni Dane Čanković,  samozvani “presjednik” Srpskog Narodnog Pokreta – “Izbor je naš”, već godinama u nesrećnoj Banjaluci organizuje rodoljubive skupove tipa “Srećna ti krsna slava, predsjedniče Karadžiću”, “U čast ruskoj zastavi”, “Ne bih NATO”, “NE zamišljenim ustavnim promjenama BiH”, “Stop psovanju – boga ti ljubim”, da bi nedavno svoje umetničke vizije zaokružio spektaklom “Svi smo mi Venecuela”. U međuvremenu, Čanković koji mnogo voli da piše, ima nešto kao freestyle kolumnu na sajtu rođenog Pokreta; tu svoje nemirne misli o Kosovu, Europi, Bosni ili Rusiji pokušava da uobliči u tekst, što nije tako lako kao što se nepismenima čini. Pokušavajući da predstavimo najnoviji šumoliki opus ovog čarobnjaka riječi, preuzeli smo dva njegova teksta, “Косово из најдубљег пораза у највећу побједу” i “Подршка свјетском дану ‘Сви смо ми Венецуела’”, koji smo spojili u jedan, jer Čankovićevi radovi imaju tu fluidnu mogućnost da se prilagođavaju svakoj formi. Uživajte u raskošnom rječniku i maštovitim pasažima koji oduzimaju dah; što bi rekli u “Kuriru”, da se naježiš!

Prva publika bili su partizani. Bojan Adamič „zarazio''je džezom prekaljeno ratno-političko rukovodstvo, svesno i ponosno da ima vrlo dobar vojni orkestar. Između dve ofanzive, srećnici su mogli da slušaju i džez. Posle rata, UDBA je hapsila džez-publiku. „Svinjska muzika", reče jedan. „Buržoaski mamac", reče treći. Svirao se valcer, ruska pesma, polka... Kad je sa Rusima puklo, prešlo se na „evergrin" i narodni melos. ,,E, sviraću džez makar me poslali u Albaniju", zakleo se Adamič. U Albaniji je takođe pokušao da svira džez. Komesar Sovjetskog Saveza dozvolio mu je i rok-en-rol. „Davaj rok! Davaj rokenroler!", vikala je vaspitana ruska omladina. Bojan Adamič je toliko voleo taj džez, da je zbog njega otišao u partizane, a danas, kao pravi Slovenac pluralističkog duha, kaže: „Zašto bi svi pevači morali da imaju lep glas?" I ništa mu ne mogu… (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Bojanu Adamiču. Razgovor sa Adamičom autor je uradio 1989. godine; Bojan Adamič je umro 3. novembra 1995. godine)

Budući da su tabloidi nepodnošljivi, domaće televizije dovedene na nivo debilizma, a većina portala davi se u krvi i seksu – povratak muzičkim YouTube spotovima izgleda kao očajnički retro, ali i način da se sačuva ono malo mentalnog zdravlja. Ovog tjedna  u goste su nam stigli Ezra Furman, Young Oceans, Tusks, The Raveonettes, Kristeen Young, Peter Kernel & Their Wicked Orchestra, Counrtney Barnett & Kurt Vile, The Barbacans, Sonic Jesus, Entrance Band, Dead Rabitts, Sewage Farm, Departures, The Pink Tiles, Shlipa Ray i - Alex Lahey; trenutak je da čujemo šta imaju da nam poruče svojim novim pesmama

Tradicionalno sumnjičavo prema jazzu - koji je tretiran kao leglo zapadnjačke zavere u kojuje prste umešala CIA – socijalističko društvo je, teoretski i praktično, pokušavalo da drži uzde nad ovom vrstom muzike, služeći se stavovima i ideološkim platformama za čije su provođenje u život bili odgovorni napredni i poslušni omladinci. Često su ugledni muzičari iz Udruženja bili pozivani na sastanke raznih ideoloških komisija gde je sa njima raspravljano o uticaju džeza na mase i mogućnosti da se on uključi u nov socijalistički život: „Obično je to značilo da prihvatamo šablone koje su nam nudili. Predlagali su nam da pravimo šlagere sa soc-realističkim temama, o traktoru, radnicima u fabrici, zadrugama. Nudili su nam, recimo, Zogovićeve tekstove na koje bismo trebali da kalemimo popularne melodije. Apsurdno!”

Ne mogu više da polemišem s fantomima Pravosuđa i duševnim bolovima nebrojenih tužilaca. Sebi sam već naneo dovoljno štete; razboleo se, nisam radio mesecima, imao čak i hiruršku operaciju, ako već moram da pominjem bolove; razumećete moju nervozu svaki put kad pročitam sintagmu „slobodni mediji“, jer ovo što se dogodilo meni i e-novinama nije predmet diskusije, protesta ili uznemiravanja javnosti. O slučaju „Luković“ ne pišu ni UNS ni NUNS, ni vlast, ni opozicija. O meni brinu samo Sudovi i njihovi izvršioci: Viši sud, Niži sud, Apelacioni sud, fali samo Vrhovni sud

Jutros je zabeležena rekordna temperatura od 38 stepeni koja se, inače, očekuje i tokom dana. Beograđani sve teže podnose visoke temperature koje rastu iz dana u dan: juče je bilo 38, a danas već 38 stepeni. Sutra se očekuje naglo povećanje temperature zbog velike oblačnosti nad Saharom; pustinjski, topli vetar doneće nam temperature od neverovatnih 38 stepeni

Romantičnu jazz-idilu brzo je prekinula ideologija koja je u muzici počela da traži unutrašnje neprijatelje i prefinjene forme specijalnog rata protiv komunističke Jugoslavije. Iznenađenje zbog takvog odnosa prema džezu bilo je još veće kad su se muzičari setili da je još 21. oktobra 1944. u Beogradu počeo da se prikazuje film „Sun Valley Serenade", kao „dar" ruskih saveznika koji su kopiju vrteli u bioskopu „Avala". Vojislav Simić je nekoliko dana uzastopno - bez političkih problema - film gledao po tri puta, da bi kroz godinu-dve sve to bilo proglašeno „imperijalističkom ujudurmom" i „zaverom protiv socijalizma". U centru pažnje, sem muzike, bili su način oblačenja i vrsta plesa: „Na tapetu su bili ljudi koji su nosili uske pantalone. Ili, kravate, koje su, valjda, mirisale na buržoaziju, pa su svesni omladinci makazama sekli mašne i parali pantalone…”

Nećemo, naravno, uvoditi nikakvu zvaničnu pretplatu; svi će čitaoci moći da pristupe svakom tekstu u celini i celosti. Ali, apel da donirate naš portal – stoji. Možete to zvati donacijom ili dobrovoljnom pretplatom, ali nam je vaša pomoć neophodna kako bismo nastavili da i dalje radimo seriozne, velike tekstove i feljtone, značajne za čitav region

Teško iznervirana što je odvratni Vučić za premijerku predložio Anu B, kad je imao priliku da izabere Vesnu P, koja jedva čeka da se vrati na televizijske ekrane (“Stalno su me pozivali u tv duele”), borkinja za Vukadinovićeva prava rešila je da krene od master-zločinca, od Tita, preko Vučića, pa do nesrećnice Ane   

Ne propušta Milan Stojanović da pomene prve beogradske pevače: Voju Milanovića, Pavla Živojinovića, Olgu Jevtić (za koju je aranžmane specijalno pisao Bora Roković) i, naravno, Vojina Popovića: „Taj čovek je imao stila: i kao interpretator i kao ličnost. Laf. Lepo vaspitan... Pa, Lola Novaković! Znate li kako je ona pevala jazz? Fenomenalno! Dok smo s njom bili na turneji po Istočnoj Nemačkoj, Poljskoj i Mađarskoj, mi, muzičari, ustajali smo i pljeskali kad je pevala ‘Tenderly’. Lola je bila vrlo emocionalna, pravi drug... Tad je s nama na turneji bio i Ivo Robić. Veliki pevač i neverovatan profesionalac. Kad on stigne, sa sobom donese ispisane note crnim tušem na žutom papiru. Milina za sviranje, vidi se svaka nota!"

Posleratni entuzijazam brisao je svaku vrstu lokaliteta: bilo je sasvim logično da Vojkan Đonović i Eduard Sađil budu gosti Bojana Adamiča i njegovog orkestra u Ljubljani. Priča Vojkan Đonović: „Ne samo da smo se kao muzičari poštovali, već smo se kao kolege družili, bih prijatelji. Veblea sam, recimo, znao još iz dana okupacije u Beogradu; bio sam drug sa Ati Sosom i Mojmirom Sepeom, jer su sve to ljudi pravljeni od istog materijala, zaljubljenici u muziku...”

Najpopularnije priredbe tog vremena bile su u Beogradu, na Kolarcu, pod nazivom „Metronom za vas", a u organizaciji Udruženja džez muzičara. Program u kojem je bilo i džeza, i zabavne muzike, i baletskih tačaka - oduševljavao je publiku, bombardovanu vizuelnim i zvučnim „šokovima". Posebna poslastica bio je Vidakov izum: tačka u tri dimenzije! U levom uglu pozornice, osvetljen reflektorom, nalazio se orkestar „Dinamo"; u desnom ćošku, takođe osvetljen „topom" bio je pevač Miodrag Luković - dok je u sredini ostavljen prostor za baletski duet koji je koreografijom pratio pesmu! Publika je bila ošamućena. Ovako nešto videlo se samo na američkim filmovima!

Razložan, inteligentan i nadasve razuman čitalac “Kurira”, dakle: normalno radoznali Srbin, imaće sve razloge za trijumf kad u ovom razložnom, inteligentnom i nadasve razumnom tabloidu pročita naslov koji hrabri: “Prekinuta tribina na FPN: Studenti uz pesmu Oj, Kosovo, Kosovo isterali Žene u crnom”. Čitalac, naravno, nije dužan da zna šta znači “FPN”, ali zato zna da se iza šifre “Žene u crnom” krije antisrpsko zlo, zašto bi inače naša divna, četnička deca protestovala?

Raskid sa SSSR-om odrazio se i na muzičku politiku Radio-Beograda. Prigodne, idolpokloničke pesme o „mudrom" i „velikom" vođi Staljinu hitro su sklonjene iz etra; ruski vokal gotovo se više nije čuo. Mada je zapadnjačka muzika bila prisutnija nego obično, akcenat je stavljen na domaće pesme, domaće kompozitore i domaće pevače