Tekstovi autora: Petar Luković

Nećemo, naravno, uvoditi nikakvu zvaničnu pretplatu; svi će čitaoci moći da pristupe svakom tekstu u celini i celosti. Ali, apel da donirate naš portal – stoji. Možete to zvati donacijom ili dobrovoljnom pretplatom, ali nam je vaša pomoć neophodna kako bismo nastavili da i dalje radimo seriozne, velike tekstove i feljtone, značajne za čitav region

Teško iznervirana što je odvratni Vučić za premijerku predložio Anu B, kad je imao priliku da izabere Vesnu P, koja jedva čeka da se vrati na televizijske ekrane (“Stalno su me pozivali u tv duele”), borkinja za Vukadinovićeva prava rešila je da krene od master-zločinca, od Tita, preko Vučića, pa do nesrećnice Ane   

Ne propušta Milan Stojanović da pomene prve beogradske pevače: Voju Milanovića, Pavla Živojinovića, Olgu Jevtić (za koju je aranžmane specijalno pisao Bora Roković) i, naravno, Vojina Popovića: „Taj čovek je imao stila: i kao interpretator i kao ličnost. Laf. Lepo vaspitan... Pa, Lola Novaković! Znate li kako je ona pevala jazz? Fenomenalno! Dok smo s njom bili na turneji po Istočnoj Nemačkoj, Poljskoj i Mađarskoj, mi, muzičari, ustajali smo i pljeskali kad je pevala ‘Tenderly’. Lola je bila vrlo emocionalna, pravi drug... Tad je s nama na turneji bio i Ivo Robić. Veliki pevač i neverovatan profesionalac. Kad on stigne, sa sobom donese ispisane note crnim tušem na žutom papiru. Milina za sviranje, vidi se svaka nota!"

Posleratni entuzijazam brisao je svaku vrstu lokaliteta: bilo je sasvim logično da Vojkan Đonović i Eduard Sađil budu gosti Bojana Adamiča i njegovog orkestra u Ljubljani. Priča Vojkan Đonović: „Ne samo da smo se kao muzičari poštovali, već smo se kao kolege družili, bih prijatelji. Veblea sam, recimo, znao još iz dana okupacije u Beogradu; bio sam drug sa Ati Sosom i Mojmirom Sepeom, jer su sve to ljudi pravljeni od istog materijala, zaljubljenici u muziku...”

Najpopularnije priredbe tog vremena bile su u Beogradu, na Kolarcu, pod nazivom „Metronom za vas", a u organizaciji Udruženja džez muzičara. Program u kojem je bilo i džeza, i zabavne muzike, i baletskih tačaka - oduševljavao je publiku, bombardovanu vizuelnim i zvučnim „šokovima". Posebna poslastica bio je Vidakov izum: tačka u tri dimenzije! U levom uglu pozornice, osvetljen reflektorom, nalazio se orkestar „Dinamo"; u desnom ćošku, takođe osvetljen „topom" bio je pevač Miodrag Luković - dok je u sredini ostavljen prostor za baletski duet koji je koreografijom pratio pesmu! Publika je bila ošamućena. Ovako nešto videlo se samo na američkim filmovima!

Razložan, inteligentan i nadasve razuman čitalac “Kurira”, dakle: normalno radoznali Srbin, imaće sve razloge za trijumf kad u ovom razložnom, inteligentnom i nadasve razumnom tabloidu pročita naslov koji hrabri: “Prekinuta tribina na FPN: Studenti uz pesmu Oj, Kosovo, Kosovo isterali Žene u crnom”. Čitalac, naravno, nije dužan da zna šta znači “FPN”, ali zato zna da se iza šifre “Žene u crnom” krije antisrpsko zlo, zašto bi inače naša divna, četnička deca protestovala?

Raskid sa SSSR-om odrazio se i na muzičku politiku Radio-Beograda. Prigodne, idolpokloničke pesme o „mudrom" i „velikom" vođi Staljinu hitro su sklonjene iz etra; ruski vokal gotovo se više nije čuo. Mada je zapadnjačka muzika bila prisutnija nego obično, akcenat je stavljen na domaće pesme, domaće kompozitore i domaće pevače

Još za vreme okupacije, u Beogradu, u kome se organizovao kakav-takav život i gde su, ipak, izlazile novine, postojao radio, radile kafane, pozorišta, organizovane priredbe, po nekim stanovima tajno se slušao - džez! Rade Milivojević, poznatiji pod nadimkom „Nafta", jedan od prvih džez bubnjara ove zemlje, priča da su se od 1941. do 1943. on i njegovi drugovi „okupljali po kućama i najudaljenijim sobama preslušavali džez ploče, sačuvane još od pre rata". Strah da ih ne čuju nemačke patrole ili da ih ne provale provokatori (,,i za manje stvari se gubila glava"), ipak je morao da ustupi mesto želji da se još jednom čuju Luj Armstrong ili „Mils Braders."

Bilo je to vreme teške depresije i teških razgovara o budućnosti; ono što sam otkucao, nosio sam sa sobom i pokazivao ljudima, sve verujući da ću naići na savet ili podršku. Uglavnom, nije bilo ni saveta ni podrške. Svima se priča o jugo-estradi činila iracionalnom u času kad je Slobodan Milošević postao motor ratnih obrtaja na prostorima danas mrtve SFRJ. Tokom Osme sednice i sam sam imao dilema; koga zabole priča o Đorđu Marjanoviću kad već sutra može da počne neki rat?

Svaki fucking put kad čujem riječ “Sputnik”, setim se glavne urednice ove rusko-špijunsko-propagandne veselice, izvesne Ljubinke Milinčić-Putin koja na ćiriličnom web-ognjištu razularenom pohotom godinama brani svog Vladimira i svoju jedinu domovinu – Rusiju. Toliko erotskih tekstova o Predsedniku nije bilo još od slobodarskih dana druga Staljina koji je na licu mesta streljao urednike, ako ovi ne bi rešili ukrštene reči (reka u Sibiru, dva slova). Još oktobra 2015, Ljubinka se  vlažno preporučila svom Putinu, tvrdeći da je on “najpopularniji svetski političar, a mogao bi čak i da postane najpopularniji lider na svetu u poslednjih 50 godina”. Kako stvari stoje, Ljubinka se zajebala u prognozi, sem ako anketu ovih dana ne organizuje Putinov drug, izvesni Tramp…

Rusko Ministarstvo inostranih poslova objavilo je listu preporuka za svoje građane koji putuju u inozemstvo. Pod edukativnim naslovom “Opšta pravila ponašanja”, službenici Ministarstva upozoravaju Ruse i Ruskinje na čudne običaje van granica Rusije, savetujući im šta da rade, a posebno – šta da ne rade u tuđini, kako ne bi zaglavili u zatvoru, bili osramoćeni, pokradeni ili pretučeni   

Priznaću da sam čitajući vaš sajt osetio iste simptome kao da sam jeo LSD na ćumuru; vidim naslov “Danijela Sremac: Srpkinja iz Amerike, u trci za precednika Srbije” i shvatim da vam je neko uvalio magic mushrooms, obaška što vam je u glavi amputirao pismenost koja vrišti represijom protiv padeža. Samo je ćirilična hirurgija, draga moja Sremčice, mogla da vam omogući da napišete uvod koji glasi: “Dok 100,000 ljudi protestuju na ulicama protiv Vučića apelujemo Predsedniku Trampu da ne podržava izbornu krađu u Srbiji“

Pre 16 godina, šestog aprila 2002, sarajevski „Dani“ objavili su antologijski separat posvećen opsadi glavnog grada BiH pod naslovom „Sjećaš li se Sarajeva“. Među autorima je bio i današnji glavni urednik XXZ magazina čiji tekst prenosimo pred 26. godišnjicu početka četničkog napada na Sarajevo. Posebno priznanje Luković je dobio 2010, kad je proglašen „Počasnim građaninom Sarajeva“. Tko ne zna zašto, neka pročita tekst...

Svi oni koji su nas godinama pratili, znaju ko smo (Petar Luković, Tomislav Marković, Marko Matić, Sandra Dančetović, Milan Živanović, Marija Đoković, Bojan Tončić, Milan Marinković, Nikola Krstić), ali je sve ostalo različito. Novo je ime portala, novi je design, novi je CMS, operativniji smo i osećamo se kao da smo iz kamenog doba ušli u XXI vek.

„Gran Hotel“ je postao jedan od mojih tv-obeliska, ležiš, gledaš, uživaš, prepustiš se, zaboraviš na seljobersku pavićko-bajićevsku matricu, svedok si saradnik muke vlastele i siromašnih slojeva, drhtiš dok prete tvojim prijateljima, hoće da ih ubiju svi ti ljudi zli i – shvatiš, iznenada, da više nije bitno ono što vidiš već ono što misliš da vidiš