Tekstovi autora: Petar Luković

Šta se dešava kad se na jednom mestu okupe Dragoš Kalajić, Kosta Bunuševac, Branislav Lečić, Mirjana Bobić-Mojsilović, Medeni mjesec, Simonida Stanković... a u slavu Dimitrija Ljotića?  Svi pomenuti bili su krajem aprila 1994, gosti na promociji knjige „Nove srbske drame“ koju su u bračnom raspoloženju napisali bračni drugovi Isidora Bjelica i Nebojša Pajkić. Reportaža o ovom desničarskom srbovanju objavljena u nedeljniku „Vreme“ i danas je, nažalost, aktuelna: kao i pre 23 godine, opet slušamo istovetne fašističke tirade i nacionalne trube    

Te noći, u Hamburgu, čuo je prvi put „Bitlse". Već je bio poznat. Družio se sa Sinatrom i Net King Kolom. Rekao je Bertu, svom producentu: „Vredi ih snimiti, Bert". Posle su se i „Bitlsi" pročuli. No, Ivo Robić nikada ih nije stvarno zavoleo. Voleo je slatke pedesete, kada je postao „mister Morgen" i kada su devojke bile presrećne što im je „sedamnaest godina tek". Voleo je festivale i ekskluzivno pevanje. Voleo je građanski red i muzički bon-ton. Na kraju krajeva, vaspitavan je da samo jednom ljubi. Ipak, nije mu se svideo Grlićev film. Kaže da je bio grub. Dok je Tomislav jednim pucnjem uništio polet svoje mladosti, Ivo Robić istim pucnjem i dalje vodi uspešnu bitku sa rokenrolom. On nije pevao svoj život. Život je pevao njega. (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Ivi Robiću. Razgovor sa Robićem autor je uradio 1986. godine u Opatiji; Ivo Robić preminuo je u Rijeci 9. ožujka 2000. godine)

Te noći, u Hamburgu, čuo je prvi put „Bitlse". Već je bio poznat. Družio se sa Sinatrom i Net King Kolom. Rekao je Bertu, svom producentu: „Vredi ih snimiti, Bert". Posle su se i „Bitlsi" pročuli. No, Ivo Robić nikada ih nije stvarno zavoleo. Voleo je slatke pedesete, kada je postao „mister Morgen" i kada su devojke bile presrećne što im je „sedamnaest godina tek". Voleo je festivale i ekskluzivno pevanje. Voleo je građanski red i muzički bon-ton. Na kraju krajeva, vaspitavan je da samo jednom ljubi. Ipak, nije mu se svideo Grlićev film. Kaže da je bio grub. Dok je Tomislav jednim pucnjem uništio polet svoje mladosti, Ivo Robić istim pucnjem i dalje vodi uspešnu bitku sa rokenrolom. On nije pevao svoj život. Život je pevao njega. (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Ivi Robiću. Razgovor sa Robićem autor je uradio 1986. godine u Opatiji; Ivo Robić preminuo je u Rijeci 9. ožujka 2000. godine)

U čast velikog Neila Younga koji ovih dana objavljuje novi album „The Visitor“, pravi je trenutak da se setimo jedne od pesama koja je obeležila njegovu blistavu karijeru. Numeru „Rockin' In The Free World“ koju smo kao politički statement prihvatili za redakcijsku himnu, predstavljamo u nekoliko live verzija; prvu sa koncerta grupe Pearl Jam u Torontu 2011, gde se na bini pojavljuje i sam Young; potom Youngovu verziju s koncerta u Hyde Parku 2009. godine; zatim, prošlogodišnju izvedbu s Youngovog koncerta u Accor Hotel Areni u Parizu, te – konačno, fascinantnu verziju s ovogodišnje dodele nagrada Rock Hall, gde na sceni pesmu „Rockin' In The free World“ zajedno izvode članovi grupa Pearl Jam, Rush, Yes i Journey... Neprocenjivo!

Šta bi se dogodilo da nije napisao „Samo jednom se ljubi"? Da nije bio čovek sa najčudnijom prošlošću, čovek iz filma? Zbog maraskina izbačen iz škole. Zbog Jevrejke napisao prvi tango „Nikad". Pevao popovima i komunistima. Ratne dane proveo u Milanu. Dok su se Duče i Klara njihali na povetarcu, Mario Kinel dobijao je u partizanskoj kuhinji duplu porciju. Imao je 24 godine, bio je gladan, novinar, prevodilac, tekstopisac i kompozitor. Danas se nalazi u petnaestak svetskih leksikona. Zaboravio je sve posleratne neprijatnosti. Jer, ova zemlja je osetljiva na genijalce. Svež kao tratinčica, o sebi govori sa lakoćom. To je lakoća svega doživljenog. Ave Mario! P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Mariju Kinelu. Razgovor sa Kinelom autor je uradio 1988. godine; Mario Kinel preminuo je u Zagrebu 1995. godine

Poslednji tjedan jedanaestog mjeseca kao da priziva nepatvorenu rock pobunu uoči nastupajućih božićnih i novogodišnjih praznika. U tu čast, u goste smo pozvali najnovije XXZ heroje da predstave svoje sveže video radove; to su – redom: Isaac Gracie, grupa OK Go, Sasha & The Bear, Raindrop, Lost Beach, Camila Cabello, Green Day, Marilyn Manson, The Go Ahed i - Pussy Riot. Fight for yourself!

Šta bi se dogodilo da nije napisao „Samo jednom se ljubi"? Da nije bio čovek sa najčudnijom prošlošću, čovek iz filma? Zbog maraskina izbačen iz škole. Zbog Jevrejke napisao prvi tango „Nikad". Pevao popovima i komunistima. Ratne dane proveo u Milanu. Dok su se Duče i Klara njihali na povetarcu, Mario Kinel dobijao je u partizanskoj kuhinji duplu porciju. Imao je 24 godine, bio je gladan, novinar, prevodilac, tekstopisac i kompozitor. Danas se nalazi u petnaestak svetskih leksikona. Zaboravio je sve posleratne neprijatnosti. Jer, ova zemlja je osetljiva na genijalce. Svež kao tratinčica, o sebi govori sa lakoćom. To je lakoća svega doživljenog. Ave Mario! P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Mariju Kinelu. Razgovor sa Kinelom autor je uradio 1988. godine; Mario Kinel preminuo je u Zagrebu 1995. godine

Šta bi se dogodilo da nije napisao „Samo jednom se ljubi"? Da nije bio čovek sa najčudnijom prošlošću, čovek iz filma? Zbog maraskina izbačen iz škole. Zbog Jevrejke napisao prvi tango „Nikad". Pevao popovima i komunistima. Ratne dane proveo u Milanu. Dok su se Duče i Klara njihali na povetarcu, Mario Kinel dobijao je u partizanskoj kuhinji duplu porciju. Imao je 24 godine, bio je gladan, novinar, prevodilac, tekstopisac i kompozitor. Danas se nalazi u petnaestak svetskih leksikona. Zaboravio je sve posleratne neprijatnosti. Jer, ova zemlja je osetljiva na genijalce. Svež kao tratinčica, o sebi govori sa lakoćom. To je lakoća svega doživljenog. Ave Mario! P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Mariju Kinelu. Razgovor sa Kinelom autor je uradio 1988. godine; Mario Kinel preminuo je u Zagrebu 1995. godine

Danima nesanicom fokusiran na zasluženo nasledstvo koje je trebalo da primim iz Južne Afrike, neki sitniš od tričavih milion i po dolara, ali raspoređen u čak 375 rata, sasvim sam zanemario dokazanu inteligenciju, vekovnu visprenost i poslovni talenat mojih voljenih sunarodnika Srba, nismo mi bez razloga, a u razuzdanoj sreći iskovali multietničku kovanicu blisku svakom Hrvatu: “Pričaj srpski da te ceo svet Binatrexom razume”…

Novembra 2017. imao sam mali finansijski šok, nakon kojeg je objavljen ovaj tekst. Hladan tuš je ono što sam dobio; umesto milion i po dolara u cugu komada, moraću dnevno da primam svega 4.000 dolara! Pa za te pare čovek ne može da ruča u pristojnom beogradskom restoranu!  Smirim se nekako, tešim sebe da nije strašno da svaki dan idem u prostorije MoneyGrama da dižem novce, jeste gužva u gradu, ali moći ćeš ti to, Petre, you can do it! Međutim, oktobra 2018, opet mi piše moj drug Anthony: milioni vas još čekaju, strpljivi smo, uplatite obećanih 48 dolara - i vaš život imaće novu, happy dimenziju!

U drhtavom od čežnje tekstu za špijunski “Sputnik”, Miroslav Lazanski, civilno lice na službi u ruskoj uniformi, tvrdi da “stručnjaci Pentagona i CIA porede Putinove oči sa očima sibirskog tigra, koji je stalno na oprezu i opasno preteći”. Kad mu to nije izgledalo dovoljno ubedljivo, prolupali komentator je dodao da “već godinama specijalna odeljenja Pentagona i CIA pomno prate sve javne nastupe Vladimira Putina, detaljno se  analizira njegov govor tela ne bi li se predvideli njegovi sledeći politički i državni potezi”… WTF!?

Tražiti novac od čitalaca, pitajte me, nikad nije bilo lako i prijatno; ali, kad stigne zloglasna pravosudna hajka, kad krenu u harač advokati i izvršitelji sa pretnjama o nasilnom oduzimanju stvari iz rođenog stana – onda je đavo odneo zezanje; posle tolikih suđenja i tužbi (preko 60 procesa), ispostavilo se da je stečaj e-novina samo fikcija, jer bivši glavni urednik mora sve da plati Filaretu s puškomitraljezom, Emiru Kusturici, te Čedomiru Čupiću, jebani su ti duševni bolovi koji će kao rukom proći čim pare legnu u krevet njihovog žiro-računa

Prvo je Veran Matić dao nepojamno glup intervju za sajt nesrećnog UNESCA, potom je Veranov fan-club neznalica sa sajta B92 preveo ovo štivo, verovatno koristeći „google-translate“, te je konačan rezultat negde između katastrofalnog očaja i očajne katastrofe. Svejedno, u obe varijante, Veran Matić ne prestaje da se hvali i da se žali. Tvrdi da je lično formirao Komisiju za istraživanje ubistva novinara; žali se kako mu je život poslednjih sedam godina bio „paklen“; kaže da je Komisija „dala sve od sebe“, ali da ništa nije rešila...Ili, kako to reče stari narodnjak „Čudan čovek beše Veran“!

Prva publika bili su partizani. Bojan Adamič „zarazio''je džezom prekaljeno ratno-političko rukovodstvo, svesno i ponosno da ima vrlo dobar vojni orkestar. Između dve ofanzive, srećnici su mogli da slušaju i džez. Posle rata, UDBA je hapsila džez-publiku. „Svinjska muzika", reče jedan. „Buržoaski mamac", reče treći. Svirao se valcer, ruska pesma, polka... Kad je sa Rusima puklo, prešlo se na „evergrin" i narodni melos. ,,E, sviraću džez makar me poslali u Albaniju", zakleo se Adamič. U Albaniji je takođe pokušao da svira džez. Komesar Sovjetskog Saveza dozvolio mu je i rok-en-rol. „Davaj rok! Davaj rokenroler!", vikala je vaspitana ruska omladina. Bojan Adamič je toliko voleo taj džez, da je zbog njega otišao u partizane, a danas, kao pravi Slovenac pluralističkog duha, kaže: „Zašto bi svi pevači morali da imaju lep glas?" I ništa mu ne mogu… (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Bojanu Adamiču. Razgovor sa Adamičom autor je uradio 1989. godine; Bojan Adamič je umro 3. novembra 1995. godine)

Prva publika bili su partizani. Bojan Adamič „zarazio''je džezom prekaljeno ratno-političko rukovodstvo, svesno i ponosno da ima vrlo dobar vojni orkestar. Između dve ofanzive, srećnici su mogli da slušaju i džez. Posle rata, UDBA je hapsila džez-publiku. „Svinjska muzika", reče jedan. „Buržoaski mamac", reče treći. Svirao se valcer, ruska pesma, polka... Kad je sa Rusima puklo, prešlo se na „evergrin" i narodni melos. ,,E, sviraću džez makar me poslali u Albaniju", zakleo se Adamič. U Albaniji je takođe pokušao da svira džez. Komesar Sovjetskog Saveza dozvolio mu je i rok-en-rol. „Davaj rok! Davaj rokenroler!", vikala je vaspitana ruska omladina. Bojan Adamič je toliko voleo taj džez, da je zbog njega otišao u partizane, a danas, kao pravi Slovenac pluralističkog duha, kaže: „Zašto bi svi pevači morali da imaju lep glas?" I ništa mu ne mogu… (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Bojanu Adamiču. Razgovor sa Adamičom autor je uradio 1989. godine; Bojan Adamič je umro 3. novembra 1995. godine)