Tekstovi autora: Petar Luković

Posleratni entuzijazam brisao je svaku vrstu lokaliteta: bilo je sasvim logično da Vojkan Đonović i Eduard Sađil budu gosti Bojana Adamiča i njegovog orkestra u Ljubljani. Priča Vojkan Đonović: „Ne samo da smo se kao muzičari poštovali, već smo se kao kolege družili, bih prijatelji. Veblea sam, recimo, znao još iz dana okupacije u Beogradu; bio sam drug sa Ati Sosom i Mojmirom Sepeom, jer su sve to ljudi pravljeni od istog materijala, zaljubljenici u muziku...”

Najpopularnije priredbe tog vremena bile su u Beogradu, na Kolarcu, pod nazivom „Metronom za vas", a u organizaciji Udruženja džez muzičara. Program u kojem je bilo i džeza, i zabavne muzike, i baletskih tačaka - oduševljavao je publiku, bombardovanu vizuelnim i zvučnim „šokovima". Posebna poslastica bio je Vidakov izum: tačka u tri dimenzije! U levom uglu pozornice, osvetljen reflektorom, nalazio se orkestar „Dinamo"; u desnom ćošku, takođe osvetljen „topom" bio je pevač Miodrag Luković - dok je u sredini ostavljen prostor za baletski duet koji je koreografijom pratio pesmu! Publika je bila ošamućena. Ovako nešto videlo se samo na američkim filmovima!

Razložan, inteligentan i nadasve razuman čitalac “Kurira”, dakle: normalno radoznali Srbin, imaće sve razloge za trijumf kad u ovom razložnom, inteligentnom i nadasve razumnom tabloidu pročita naslov koji hrabri: “Prekinuta tribina na FPN: Studenti uz pesmu Oj, Kosovo, Kosovo isterali Žene u crnom”. Čitalac, naravno, nije dužan da zna šta znači “FPN”, ali zato zna da se iza šifre “Žene u crnom” krije antisrpsko zlo, zašto bi inače naša divna, četnička deca protestovala?

Raskid sa SSSR-om odrazio se i na muzičku politiku Radio-Beograda. Prigodne, idolpokloničke pesme o „mudrom" i „velikom" vođi Staljinu hitro su sklonjene iz etra; ruski vokal gotovo se više nije čuo. Mada je zapadnjačka muzika bila prisutnija nego obično, akcenat je stavljen na domaće pesme, domaće kompozitore i domaće pevače

Još za vreme okupacije, u Beogradu, u kome se organizovao kakav-takav život i gde su, ipak, izlazile novine, postojao radio, radile kafane, pozorišta, organizovane priredbe, po nekim stanovima tajno se slušao - džez! Rade Milivojević, poznatiji pod nadimkom „Nafta", jedan od prvih džez bubnjara ove zemlje, priča da su se od 1941. do 1943. on i njegovi drugovi „okupljali po kućama i najudaljenijim sobama preslušavali džez ploče, sačuvane još od pre rata". Strah da ih ne čuju nemačke patrole ili da ih ne provale provokatori (,,i za manje stvari se gubila glava"), ipak je morao da ustupi mesto želji da se još jednom čuju Luj Armstrong ili „Mils Braders."

Bilo je to vreme teške depresije i teških razgovara o budućnosti; ono što sam otkucao, nosio sam sa sobom i pokazivao ljudima, sve verujući da ću naići na savet ili podršku. Uglavnom, nije bilo ni saveta ni podrške. Svima se priča o jugo-estradi činila iracionalnom u času kad je Slobodan Milošević postao motor ratnih obrtaja na prostorima danas mrtve SFRJ. Tokom Osme sednice i sam sam imao dilema; koga zabole priča o Đorđu Marjanoviću kad već sutra može da počne neki rat?

Svaki fucking put kad čujem riječ “Sputnik”, setim se glavne urednice ove rusko-špijunsko-propagandne veselice, izvesne Ljubinke Milinčić-Putin koja na ćiriličnom web-ognjištu razularenom pohotom godinama brani svog Vladimira i svoju jedinu domovinu – Rusiju. Toliko erotskih tekstova o Predsedniku nije bilo još od slobodarskih dana druga Staljina koji je na licu mesta streljao urednike, ako ovi ne bi rešili ukrštene reči (reka u Sibiru, dva slova). Još oktobra 2015, Ljubinka se  vlažno preporučila svom Putinu, tvrdeći da je on “najpopularniji svetski političar, a mogao bi čak i da postane najpopularniji lider na svetu u poslednjih 50 godina”. Kako stvari stoje, Ljubinka se zajebala u prognozi, sem ako anketu ovih dana ne organizuje Putinov drug, izvesni Tramp…

Rusko Ministarstvo inostranih poslova objavilo je listu preporuka za svoje građane koji putuju u inozemstvo. Pod edukativnim naslovom “Opšta pravila ponašanja”, službenici Ministarstva upozoravaju Ruse i Ruskinje na čudne običaje van granica Rusije, savetujući im šta da rade, a posebno – šta da ne rade u tuđini, kako ne bi zaglavili u zatvoru, bili osramoćeni, pokradeni ili pretučeni   

Priznaću da sam čitajući vaš sajt osetio iste simptome kao da sam jeo LSD na ćumuru; vidim naslov “Danijela Sremac: Srpkinja iz Amerike, u trci za precednika Srbije” i shvatim da vam je neko uvalio magic mushrooms, obaška što vam je u glavi amputirao pismenost koja vrišti represijom protiv padeža. Samo je ćirilična hirurgija, draga moja Sremčice, mogla da vam omogući da napišete uvod koji glasi: “Dok 100,000 ljudi protestuju na ulicama protiv Vučića apelujemo Predsedniku Trampu da ne podržava izbornu krađu u Srbiji“

Pre 16 godina, šestog aprila 2002, sarajevski „Dani“ objavili su antologijski separat posvećen opsadi glavnog grada BiH pod naslovom „Sjećaš li se Sarajeva“. Među autorima je bio i današnji glavni urednik XXZ magazina čiji tekst prenosimo pred 26. godišnjicu početka četničkog napada na Sarajevo. Posebno priznanje Luković je dobio 2010, kad je proglašen „Počasnim građaninom Sarajeva“. Tko ne zna zašto, neka pročita tekst...

Svi oni koji su nas godinama pratili, znaju ko smo (Petar Luković, Tomislav Marković, Marko Matić, Sandra Dančetović, Milan Živanović, Marija Đoković, Bojan Tončić, Milan Marinković, Nikola Krstić), ali je sve ostalo različito. Novo je ime portala, novi je design, novi je CMS, operativniji smo i osećamo se kao da smo iz kamenog doba ušli u XXI vek.

„Gran Hotel“ je postao jedan od mojih tv-obeliska, ležiš, gledaš, uživaš, prepustiš se, zaboraviš na seljobersku pavićko-bajićevsku matricu, svedok si saradnik muke vlastele i siromašnih slojeva, drhtiš dok prete tvojim prijateljima, hoće da ih ubiju svi ti ljudi zli i – shvatiš, iznenada, da više nije bitno ono što vidiš već ono što misliš da vidiš

Malo je tv-serija koje imaju tako visoke uspone i katastrofalne padove, kao što je to slučaj sa britanskom „Broadchurch“. Prva sezona okončana je neviđenim trijumfom; u većini anketa, proglašena je najboljom ili među najboljim ostvarenjima te 2013... Ali, druga je bila jedna od najgorih ikad napravljenih. Kako izgleda treća sezona Broadchurch koja je započela pre nekoliko nedelja?  

Ove sam 1994. godine tri puta u Parizu video Darka Rundeka; dva puta smo se dogovorali za intervju, jednom ga umalo nismo uradili (falio nam je kasetofon), par puta smo bazgali po lokalima i sedeli po ćumezima oko Gare de Lyon; slučajnost je htela da budemo u istoj ulici Rue de Charenton, koju ću uvek pamtiti po pijaci i onim blesavim i bizarnim malim radnjama oko kojih su nakićeni bistroi i ostali mamci za potencijalne alkoholičare. Ovog puta, novembra 1994, imao sam – konačno – pravi povod da sretnem Darka Rundeka; u Srbiji su se pojavila dva kompakt-diska na kojima je celokupno stvaralaštvo grupe Haustor. Izvesni Šumi, diler ovog piratskog materijala, poslao mi je pismo i diskove za Rundeka. Ukratko, savršen scenario za lice s naše naslovne strane.

Svetsko prvenstvo u kreiranju spektakularnih noir-serija nastavlja se učešćem Belgije; njen najnoviji kandidat zove se “La Trêve” (“Poverenje”), što je američki Netflix, koji je seriju emitovao, simbolički preveo kao “The Break” (“Slom”). Bez obzira na zbrku u naslovima, belgijska priča u deset nastavaka – spada među najbolja evropska tv ostvarenja poslednjih godina.