Tekstovi autora: Tomislav Marković

Djava 03 S

Kanonizacija koja teče

Amfilohije, svetac koji se odrekao Hrista

I pored svih hagiografskih glačanja Amfilohijeve biografije osveštanom peglom, poklonici njegovog kulta će ipak imati problema sa budućom kanonizacijom. SPC je i dalje zvanično hrišćanska crkva, telo Hristovo na zemlji, a blaženopočivši mitropolit se svojevremeno javno odrekao - Hrista. Čin odricanja izveo je u zborniku eseja “Jagnje Božije i zvijer iz bezdana”, u kojem su razni autori pisali o filozofiji rata (čak i Radovan Karadžić), mada se zapravo radi o pokušaju opravdanja pokolja i genocida u Bosni
Radomir Konstantinović

Slučaj Radomira Konstantinovića

Kad autošovinista hvali srpsku tradiciju

Nevolja dežurnih rodoljuba je što su sami sebe proglasili za čuvare i vlasnike nacionalne tradicije, pa budno stražare da se u njihov zabran ne ušunja kakav nenacionalni element. Tako smo došli u sumanutu situaciju da velikanima srpske književnosti i kulture mogu da se bave samo poštovaoci lika i nedela Ratka Mladića, Radovana Karadžića i ostalih masovnih ubica, dok su intelektualci koji su stali na crtu mahnitom šovinističkom zlu oglašeni za izdajnike i autošoviniste
Tito

Kroz Dveri srpske

Humano preseljenje Josipa Broza Tita iz Kuće cveća

Kad su već čvrsto rešili da se posmrtno obračunaju s Titom, bilo bi pošteno da zajedno s njim izmeste i ono malo što je u Srbiji stvoreno za njegovog vakta. Pošto je očigledno da je reč o ovejanom zlikovcu i neprijatelju srpskog naroda i Srbije, to što je napravljeno u njegovoj komunističkoj tamnici ne može da bude ništa značajno ni veliko, u svakom slučaju je reč o nekim sitnicama bez kojih ćemo moći da živimo. I da udišemo srpski vazduh punim srpskim plućima
Stalli 04 S

Vulinizmi: Staljin kao najveći državnik XX veka

Kad zaboraviš Gulag

Zaboravljeni su milioni nevinih ljudi koji su u Gulagu ostavili svoje kosti, zaboravljen je teror neviđenih razmera, zaboravljena su masovna hapšenja i progoni, zaboravljene su deportacije čitavih etničkih grupa, zaboravljeni su morenje glađu i streljanja, zaboravljeni su moskovski procesi i permanentne čistke, zaboravljeni su Butirka i Lubjanka, Kolima i Norilsk, zaboravljeno je pretvaranje šestine planete u pakao na Zemlji, sve je to zaboravljeno e da bi Staljin bio „najveći državnik XX veka“
Religija

Šta traže Albanci nasred smisla srpskog bića?

Da li je Kosovo teritorija ili božanstvo?

Iz silnih tekstova i umovanja naših najumnijih glava teško je dokonati šta je to famozno Kosovo. Ponajmanje je to neka teritorija, država ili pokrajina, neko stvarno postojeće parče planete Zemlje na kojem žive i rade neka ljudska bića. Jedino što nepristrasni posmatrač može da zaključi iz ovih pisanija jeste da je Kosovo nekakvo božanstvo, te da su naši vrli intelektualci zapravo poklonici jednog opskurnog religioznog kulta. Samo nema potrebe da svoja religijska uverenja prodaju kao hrišćanstvo. Svakakve su gadosti ljudi činili u ime Hrista, proganjali su jeretike, spaljivali veštice, vodili krstaške ratove, priređivali razne vartolomejske noći, ali jasno je da Hrist s tim nema nikakve veze. Kao što nema veze ni sa ubijanjem civila na Kosovu, silovanima, paljenjem kuća, sistematskom pljačkom, progonima i zatrpavanjem dečjih leševa u masovnu grobnicu u Batajnici
Avdo Humo

Avdo Humo i njegova generacija

Čelična vera u revolucionarne ideale

Pristajanje većine studenata, čak i onih apolitičnih, uz napredne skojevce nije bilo plod nekakve propagande ili zakulisnih radnji, naprotiv. Stvar je bila u tome što su se jedino skojevci borili za prava studenata i njihove najprešnije interese. I to je bila jedina grupa koja je to činila. Levičari su se borili za studentske menze, za pomoć siromašnim studentima, za očuvanje autonomije Univerziteta, za besplatne školarine, za poboljšanje položaja studenata. Pritom su vođe levog studentskog pokreta zaista bili mladići i devojke za primer, časni, pošteni, odani, solidarni, povrh svih ljudskih vrlina - još i dobri studenti. U toj borbi ništa ih nije pokolebalo: ni upadi policije na fakultete, ni batinanja i hapšenja, ni osnivanje logora za studente u Višegradu, ni ubistvo kolega Mirka Srzentića i Žarka Marinovića
ibrahim hadžić

Intervju: Ibrahim Hadžić, pesnik

Šejtan je vodio rat na prostoru bivše Jugoslavije

Ozbiljno verujem da je đavo (šejtan) vodio rat na prostoru bivše Jugoslavije. Drukčije se to ne može protumačiti. Mnogi su mislili da je to pozorišna šala. Lakmus za patriotizam. Sećam se rečenice vojnika Bosanca (znam da je bio Bosanac po akcentu), sa terena u Sloveniji, na samom početku rata. Dok čuči u nekakvom žbunu kaže: Sve je to igra, oni nas kao napuštaju, a mi im kao ne damo, a iza njega gore kamioni, jauču ljudi. I moja dva vrlo pribrana prijatelja, zapravo prijatelj i prijateljica, na moj iskazani strah onim što se događa i u šta se to može pretvoriti, glasio je: „Hajde bogati, šta si se uplašio (pretvoriše me u kukavicu), ništa se neće dogoditi“. Ja se i dalje družim sa te dve osobe i ne smem da im ponovim njihovu rečenicu jer bi se naljutili na mene, kazali bi da oni to nisu nikada izgovorili. I njih je đavo bio ošamutio, smradom ratnim uspavao. Kasnije su njih dvoje bili sjajni borci protiv Miloševićevog režima. Eto, to je đavolja rabota. To samo đavoli mogu tako nešto da učine magličastim, bezosećajnim, nešto što je zbilja ili još jače sâm život, a da se to dok se događa ne da na pravi način sagledati. U pesmi „Nepomenik“ ja kažem da za Boga imaju 3-4 imena a za đavola i preko 50
Tito

Omiljena desničarska zabava: Cipelarenje mrtvog Josipa Broza

Kad nacionalisti zaigraju na grobu druga Tita

Friška cipelarenja mrtvog Tita samo još jednom pokazuju da naši patuljci nisu u stanju da podnesu da i mi imamo neku značajnu istorijsku ličnost, već bi da ga svrgnu u svoju kaljugu i skrate na svoju mizernu meru. Oni bi najradije da ovde nikad ničeg značajnog nije bilo, da nikad nismo bili deo sveta, da se ništa bitno nije desilo, da nismo nikad izašli iz vekovne zaostalosti, nego da smo uvek bili jedna te ista ropska, nacionalistička, provincijalna močvara, jer se u takvoj sredini oni najbolje osećaju. Tek kad zarone u blato, parohijalni nacionalisti plivaju kao riba u vodi
Csiic 01 S

Trasiranje puta u provaliju

Uloga srpskih intelektualaca u nacionalističkoj kontrarevoluciji

Prošle su decenije otkad se u glavama akademika i ostalih umnika „dogodio narod“, izvođači radova koji su nastali iz njihovih zamisli počinili su najstravičnije zločine, uključujući i genocid, ali to nacionalne intelektualce nimalo nije pokolebalo u njihovoj odanosti krvoločnoj ideologiji. U međuvremenu su dobili i silne naslednike, propast i rasulo imaju i svoj podmladak, sveža krv se toči u mešine stare, nove generacije se napajaju na istom zatrovanom izvoru i šire svuda oko sebe omrazu, pretnje, šovinizam i nestabilnost
Miloš Obilić

Da je Šekspir pisao o Kosovskom boju, stigla bi ga Lazareva kletva

Mučko ubistvo Miloša Obilića iz niskih pobuda

Za razliku od belosvetskih pisaca, filozofa, dramatičara, tragičara i ostale boranije, naši mitomani ne pate od blasfemičnih i rugalačkih poriva spram istorije i nacionalnih svetinja. Oni su naciju uzdigli u ravan božanstva, sagradili oltar od neistina i mitoloških priča o prošlosti, kosovski mit proglasili za – što reče istorik Marković – prikriveni kod u dubokim slojevima kolektivne svesti, pa se klanjaju svom izmišljenom idolu, a svakog ko nastoji da unese zrno racionalnosti u tu nacionalističku mitomaniju proglašavaju “palanačkim autošovinistom”
lopov

Nacionalistička otimačina

Krađa i prekrađa pisaca i naučnika

Provincijalna, nacionalistička otimačina koja bi velikane da svede na nacionalnu pripadnost i patuljastu meru komična je u svom jadu. Kao da su pisci i naučnici stočna grla, pa razni nakupci nacionalnih dobara mogu da njima raspolažu kako im se prohte. Kao da su pisci i naučnici stvarali svoja dela samo zato da bi se gomila plemenskih vračeva koji nikad ništa vredno nisu stvorili otimala oko njihovih naučnih i književnih radova. Književna dela nisu nešto živo što se tiče i nas, pisci nisu ljudi sa kojima se može razgovarati, sporiti, čija se dela mogu tumačiti – oni su dobri samo kao nacionalni totemi, kao fetiši kojima ćemo se klanjati. Zato je važno da neki velikan pripada samo našoj nacionalnoj grupi, jer nam diže cenu, čini sve ostale pripadnike nacije vrednijima, kao da i oni imaju učešća u njihovom delu, maltene kao da su i oni, na neki magijski način, učestvovali u stvaranju tih dela
Brre 01 S

Kad opsenari postanu duhovne vođe

Mitropolit Amfilohije, laža i sin laži

Mitropolit Amfilohije dao je veliki doprinos pomračivanju svesti i sa te mračne pozicije ne odstupa. Zna on vrlo dobro da Lazar nije bio car, da nije rođen u Grblju, da Vuk Branković nije bio izdajnik i da nije bilo kneževe večere, ali se svesno opredelio da laže. “Kad govori laž, svoje govori, jer je laža i sin laži”, da parafraziram jednog autora kog mitropolit organski ne podnosi. S druge strane, Amfilohijeva pastva od svog duhovnika i ne očekuje istinu, već upravo žudi da bude obmanuta. To je čelična patološka simbioza koju nikakvi argumenti i činjenice ne mogu raskinuti
Feer 04 S

Izolacija kao sudbina

Ne izlazi iz sobe, napolju je tama najkrajnja

U zajednicama utemeljenim na preziru prema ljudskim bićima nije teško postati strano telo. Ne moraš čak ni da stvoriš sopstveni svet, dovoljno je da malo čačkaš po temeljima zajedničkog sveta, da podsećaš na kosti koje su tamo zakopane, da propovedaš jeretička učenja kako je nebo plavo, trava zelena, a ubistvo zločin – i već si na putu za izolaciju. Pojavni oblici prinudne izolacije kojima vas izlaže državni aparat variraju od zemlje do zemlje. U najgorem slučaju plivanje protiv struje može vas koštati glave, u najboljem – istanjiće vam živce ili vas zaraziti neizlečivim antropološkim pesimizmom
Acbra 06 S

Prezir prema čoveku, suština patriotske duhovnosti

Traktat o Kosovu, traktoru i trulom Zapadu

Kad neko već toliko prezire traktor da ga uzima kao primer nečega što nikako ne može biti sameravano sa Kosovom, nečega toliko nebitnog, oveštalog, sitnog i banalnog – onda bi bilo pošteno da se prezirač poljoprivrednih mašina odrekne svih traktorskih plodova: od hleba i mesa, preko povrća i voća, pa sve do mleka i mlečnih proizvoda. Pa neka jede Kosovo garnirano kosovskim mitom, u sosu od Lazareve kletve i polutara srpske planete
Bukks 01 S

Epoha velikih pesnika

Klasici našeg doba: Hadžić, Čudić, Stanisavljević i Milišić

Brzo prolazi slava sveta, vreme ljušti pozlatu s olovnih vojnika partije, razne trice koje su danas uzdignute na pijedestal i deluju tako sudbonosno i neupitno – iščeznuće zajedno sa svojim postoljem i onima koji su ih na to visoko mesto postavili, okončaće se jednom i ovaj sveopšti šljašteći rijaliti šou. Od svega će ostati samo ono što je bilo zaista živo, dela onih koji su postavljali stvari i pojave u njihove prave razmere. Jer su govorili nešto što je važno za svakoga od nas i jer su nam često bili bliži nego što smo mi samima sebi