Tekstovi autora: Tomislav Marković

Brre 01 S

Kad opsenari postanu duhovne vođe

Mitropolit Amfilohije, laža i sin laži

Mitropolit Amfilohije dao je veliki doprinos pomračivanju svesti i sa te mračne pozicije ne odstupa. Zna on vrlo dobro da Lazar nije bio car, da nije rođen u Grblju, da Vuk Branković nije bio izdajnik i da nije bilo kneževe večere, ali se svesno opredelio da laže. “Kad govori laž, svoje govori, jer je laža i sin laži”, da parafraziram jednog autora kog mitropolit organski ne podnosi. S druge strane, Amfilohijeva pastva od svog duhovnika i ne očekuje istinu, već upravo žudi da bude obmanuta. To je čelična patološka simbioza koju nikakvi argumenti i činjenice ne mogu raskinuti
Feer 04 S

Izolacija kao sudbina

Ne izlazi iz sobe, napolju je tama najkrajnja

U zajednicama utemeljenim na preziru prema ljudskim bićima nije teško postati strano telo. Ne moraš čak ni da stvoriš sopstveni svet, dovoljno je da malo čačkaš po temeljima zajedničkog sveta, da podsećaš na kosti koje su tamo zakopane, da propovedaš jeretička učenja kako je nebo plavo, trava zelena, a ubistvo zločin – i već si na putu za izolaciju. Pojavni oblici prinudne izolacije kojima vas izlaže državni aparat variraju od zemlje do zemlje. U najgorem slučaju plivanje protiv struje može vas koštati glave, u najboljem – istanjiće vam živce ili vas zaraziti neizlečivim antropološkim pesimizmom
Acbra 06 S

Prezir prema čoveku, suština patriotske duhovnosti

Traktat o Kosovu, traktoru i trulom Zapadu

Kad neko već toliko prezire traktor da ga uzima kao primer nečega što nikako ne može biti sameravano sa Kosovom, nečega toliko nebitnog, oveštalog, sitnog i banalnog – onda bi bilo pošteno da se prezirač poljoprivrednih mašina odrekne svih traktorskih plodova: od hleba i mesa, preko povrća i voća, pa sve do mleka i mlečnih proizvoda. Pa neka jede Kosovo garnirano kosovskim mitom, u sosu od Lazareve kletve i polutara srpske planete
Bukks 01 S

Epoha velikih pesnika

Klasici našeg doba: Hadžić, Čudić, Stanisavljević i Milišić

Brzo prolazi slava sveta, vreme ljušti pozlatu s olovnih vojnika partije, razne trice koje su danas uzdignute na pijedestal i deluju tako sudbonosno i neupitno – iščeznuće zajedno sa svojim postoljem i onima koji su ih na to visoko mesto postavili, okončaće se jednom i ovaj sveopšti šljašteći rijaliti šou. Od svega će ostati samo ono što je bilo zaista živo, dela onih koji su postavljali stvari i pojave u njihove prave razmere. Jer su govorili nešto što je važno za svakoga od nas i jer su nam često bili bliži nego što smo mi samima sebi
Pad Bastilje

Slučaj Žozefa Fušea

Teoretski zavera lepo zvuči, malčice je drukčije u praksi

Pažnja milionskog auditorijuma usredsređena je na naivne zavereničke priče koje spadaju u očajno lošu prozu, a malo ko se bavi, na primer, Žozefom Fušeom, političarom iz doba Francuske revolucije i Napoleonovih ratova. Fuše je čitav svoj burni život proveo kujući zavere, praveći mreže špijuna i doušnika, obarajući moćnike i vladare, delujući uvek iz duboke senke, a ljubitelji teorija zavere ni hvala da mu kažu
Acce 17 S

Apartmani sa četiri ocila

Kako srpski patriota da letuje u Crnoj Gori?

Na teškim mukama su se našli srpski turisti kojima je bliska odbrana svetinja, ali bi ipak malo da skoknu na more, pa makar i ono koje su usred Crne Gore okupirali Crnogorci. Ali, kako u silnoj gunguli od vlasnika apartmana, vila i hotela pronaći Srbina ili čoveka odanog „srpstvu u crkvenom smislu”? Pogotovo što nije baš jasno šta potonja formulacija znači. Kako pošten srpski patriota da bude siguran da će naći adekvatan smeštaj u Crnoj Gori, da neće zanoćiti kod nekog neprijatelja srpstva koji za sebe misli da je Crnogorac, jer mu Raković, patrijarh Irinej, Čeda Antić i ostali brojači krvnih zrnaca još nisu objasnili da je Srbin? Kako čovek da ode na odmor, a da dušu ne izgubi?
Religija

Vera i korona

Glasovi razuma u Srpskoj pravoslavnoj crkvi

U slučaju epidemije korona virusa pokazalo se da crkva nije monolitna ustanova, iako mnogi žele tako da je predstave, pogotovo oni koji je vode, kao i vernici koji u spoljašnjem autoritetu traže čarobni lepak za sopstvene unutarnje raspolućenosti. Oni koji vode SPC, hvale ratne zločince, ugrožavaju druge, paktiraju sa političkim i finansijskim moćnicima - nisu jedino što postoji u crkvi. Tu je i njeno drugo, svetlije i manje vidljivo lice. Ima u crkvi mnogo ozbiljnog, pametnog, vanredno obrazovanog sveta, istinskih vernika i časnih ljudi, ima onih koji se gnušaju etnonacionalizma i etnofiletizma, i potpuno drugačije gledaju na svet od onih koji se neprestano pozivaju na Hrista, a zapravo više veruju u srpstvo i zlatno tele
Religija

Svakojutarnja molitva: Isus je streljan u Srebrenici

Živa crkva i mrtvi vernici

Čekajte malo, vaša preosveštenstva. Zar ugrožavanje života kao standardan crkveni postupak nije bilo rezervisano za neprijatelje srpstva, inoverne, šizmatike, otpadnike, za druge nacije? Onoliko ste se trudili tokom ratova da podržite masovne ubice, posebice Radovana Karadžića i Ratka Mladića, u njihovom krvavom pohodu protiv nesrpskih civila, ubeđujući javnost da je to sve zarad odbrane Srba, a sad ste bez imalo griže savesti udarili i na Srbe? Pa dobro, ima li neko na ovom svetu da vama nije neprijatelj?
korona crkva

Epidemija ekumenizma: Pravoslavni katolibani

Virusu se pomolimo, korono pomiluj!

Nama treba svemogući Bog, moćniji od načelnika Generalštaba, surovi osvetnik i Vrhovni Zaštitar vernog fetišističkog stada, a ne neki bednik koji je dozvolio da bude uhvaćen i skončao na krstu, u teškim mukama. Nama treba car, gospodar, vladalac, moćnik, vasilevs, sveti ratnik, a ne ova smejurija od mesije, taj – što reče Krleža - “astralni, zvezdani ljiljan u mučionici velikog inkvizitora”. Sačuvaj nas Bože takvog Boga i sakloni!
Zavera

Teorije zavere

Ko nam je smestio covid-19?

Teorije zavere stvaraju privid smisla i svrhe svega što se događa, ukidajući potpuno ulogu slučaja, mogućnost greške, beskrajno umanjujući značaj ljudske gluposti, neznanja, kratkovidosti, plitkoumnosti, blesavosti i sveopšteg švindleraja. Mnogo je lakše verovati da je covid-19 napravljen u nekoj laboratoriji, nego se suočiti s činjenicom da epidemiolozi i ostali naučnici već decenijama ukazuju na mogućnost javljanja ovakvih pandemija, a najodgovorniji ljudi na svetu za to ne daju ni pet para i blesavo okreću glavu na drugu stranu, jer ulaganja u naučna istraživanja čiji će nam rezultati možda u nekoj budućnosti zatrebati ne donose trenutni profit
Religija

Bitka za pričešće: Pouzdano znanje o nesaznatljivom

Vernici i ateisti svih zemalja, opustite se

Ono što je Hristovim učenicima bilo teško za razumevanje, stručnjacima za Hrista je luk i voda. A tek ovi fanatični pričasnici što veruju u magijsku moć pričešća: ono što je Hristovim apostolima, ljudima koji su proveli godine života prateći svog učitelja, bilo zagonetno – našim vernicima je jasnije od toga da su dva i dva četiri. Zaista fascinantno, šteta što to samopouzdano i jasno znanje ugrožava živote i ljudima koji nisu baš sigurni kako stoje stvari sa preobražavanjem darova na liturgiji, kao i ljudima koje to uopšte ne interesuje. A da se malo ipak uzdržite od tog pouzdanog znanja o stvarima koje se saznati ne mogu, bar dok ne prođe epidemija? Ako ni zbog čega drugog, onda zato što Hrist nije izrekao samo onih nekoliko rečenica o telu i krvi, već je i štošta drugo govorio. Na primer: “Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe”. Nisam baš siguran da je ova zapovest manje važna od one o jedenju tela i pijenju krvi Gospodnje
Asil 04 S

Uteha filozofije: Nikakva nesreća nije neočekivana za razumno biće

Kako sačuvati zdrav razum tokom pandemije

Sve što možemo da učinimo jeste da poštujemo mere opreza, peremo ruke, budemo što više u izolaciji, da ne izlazimo napolje bez preke potrebe, da držimo fizički razmak, da ne dovodimo sebe i druge u opasnost i da se pridržavamo svih propisanih mera. I to je sve. I to nije ni malo ni mnogo, već – dovoljno. To ne znači da smo potpuno izmakli opasnosti, ali smo je zato smanjili na minimum i ne postoji ništa drugo što možemo uraditi. Ako učinimo sve što je do nas, sve što je u našoj moći i vlasti, trebalo bi da nam to donese spokoj. Međutim, to se uglavnom ne dešava, čak i kad učinimo sve što je do nas, i dalje smo ispunjeni nelagodom i teskobom. Što znači da možda imamo pogrešnu predstavu “o onome što je do nas i o onome što do nas nije”, kako bi rekao stoik Epiktet
Radomir Konstantinović

Književna kritika – pseudonauka ili umetnost?

Satreperenje Midhata Begića i Radomira Konstantinovića

I Begić i Konstantinović u svojim esejima književno stvaranje prikazuju kao nešto sudbinski važno, kao rezultat unutrašnje drame pisca, kao ličnu životnu i intelektualnu pustolovinu, jedinstvenu i neponovljivu, kao što je jedinstvena i neponovljiva ličnost pisca i svakog čoveka, za njih je književnost ta gombrovičevska eksplozija energije, rad duha koji se stvara, igra snaga koje se ne daju u potpunosti kontrolisati. „Piši ne kao pseudonaučnik, nego kao umetnik”, poručivao je Gombrovič kritičarima, a naš dvojac je upravo od kritike napravio umetnost
Krss 11 S

Obnova duhovne i rodoljubive poezije: Opet smo u litijama i pred litijama

Sve srpske svetinje u jednoj državi!

Nadahnuto pravoslavno stvaralaštvo Dragane D. Mirković i Beogradskog sindikata nije ostalo neprimećeno niti nenagrađeno. Odmah su postali prave zvezde među svetosavcima, akatist “Ne damo svetinje” pevaju desetine hiljada ljudi, a tropar “Sviće zora” već ima oko milion i po pregleda na Youtubu. Našim poetama njihovo duhovno tvoraštvo nije donelo samo popularnost kod široke publike, već i nagradu od mitropolita Amfilohija koji je i Draganu D. Mirković i Beogradski sindikat odlikovao Zlatnim likom Svetog Petra Drugog Lovćenskog Tajnovidca
Faruk Šehić

Pisati o novom Auschwitzu: Kako opjevati osakaćeni svijet

Faruk peva posle rata

Onaj ko je u stanju da u travki vidi Gandijevu dušu, samo nastoji da svetu, uprkos svom njegovom zlu i užasu, kaže “da” i da proslavi njegovu lepotu. Lav Šestov piše da je u mnogim Puškinovim pesmama prepoznao nešto slično, da pesnik blagosilja svet i da ga vidi onako kako ga je Bog video nakon stvaranja, kada “sve beše dobro veoma”. Ponekad slični tonovi zazvuče u poeziji i prozi Faruka Šehića, kada do reči dođe onaj smireni čovek od pre rata