Tekstovi autora: Tomislav Marković

Dvob 01 S

Čuvari zločinačkog nasleđa i lepe književnosti

Bitka na književnom Kosovom polju

Kada ugledni kritičari, doktori nauka književnih, profesori koji godinama predaju studentima književnost na fakultetima, stručno obrazlažu zašto su književna dela nekih autora vredna, zašto ih treba čitati i uvrstiti u kanon, tu najmanje ima reči o estetskim kategorijama, a sve vrvi od bizarnih pojmova koji ukazuju na ideološku podobnost autora. Na primer, kritičari smatraju da su neka dela vredna jer sadrže „arhetipske slojeve srpskog nacionalnog bića”, “ideju nebeskog naroda”, „duh nacionalne kulture” ili „srpsko saborno samosaznanje”
Lepa Radić

Ime i prezime slobode

Dan kad je obešena Lepa Radić

Neko bi sad mogao da postavi pitanje da li je Lepina žrtva bila uzaludna, s obzirom na sve što se dogodilo u poslednjih tridesetak godina. Takvo pitanje ipak nije na mestu, jer je Lepina borba za slobodu, pravdu, ravnopravnost i bolje društvo vrednost po sebi koju niko i ništa ne može uništiti. Nije Lepa uzalud poginula, nego mi uzalud živimo, jer nismo uspeli da sačuvamo ono za šta je Lepa dala svoj život. A čvrsto smo obećali, polažući pionirsku zakletvu, da ćemo „voleti našu domovinu, samoupravnu Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, čuvati bratstvo i jedinstvo svih njenih naroda i narodnosti, i ceniti sve ljude sveta koji žele slobodu i mir“
Apoka 01 S

Bratićizmi: Izlivi ničega u čistom stanju

Žudnja za uništenjem pod maskom patriotizma

Pošto nije baš društveno prihvatljivo priželjkivati smrt drugim ljudima iz čista mira, prosto zato što ne znaš šta bi od sebe, od svoje praznine i jada, onda ljubav prema naciji dođe kao kakvo-takvo opravdanje za primitivizam i beslovesnost. Sličan mehanizam deluje i u najstrašnijim manifestacijama takozvanog nacionalizma. Nisu Ratko Mladić, Milan Lukić, Radovan Karadžić ili Radislav Krstić obični kriminalci i ubice. Da su ubijali samostalno, solo, po ličnom nahođenju – onda bi ih svi prezirali. Pošto su granatirali, snajperisali, trpali u logore, streljali i mučili u ime velike ideje zvane Nacija – oni su heroji, idoli, ugledni građani, prave zvezde sluđenog naciona
Isou 03 S

Viši nivo klerikalizma: Teokratija koja teče

Hrist je sahranjen u masovnim grobnicama

Crkva se već neko vreme lažno predstavlja kao telo Hristovo na zemlji, iako forenzički izveštaji jasno govore da je Hristovo telo – u zemlji. Nalazi se razasuto po sekundarnim i tercijarnim grobnicama, pa ako kleru i vernicima Hrist ponovo zatreba, moraće da ga potraže na tim dubokim lokacijama. Drugog puta nema
Svetislav Basara

Policijska akcija "Zlatno pero"

Velika čistka: Masovno hapšenje književnih junaka

Kako je sve počelo? Krenimo redom. Prvo su uvek budni doušnici dojavili Odeljenju za književne delikte da je u romanu „Kontraendorfin“ Svetislava Basare primećeno sumnjivo lice opasno po narod i državu, izvesni Desimir Stojković, inače izmišljeni slikar. Dotično mazalo se ostrvilo na Desanku Maksimović o kojoj je govorilo razne skarednosti, bez imalo poštovanja za pesnikinju na čijoj su poeziji odgajane generacije. Nevični čitanju, doušnici su u prvi mah optužili pisca za Stojkovićeva nepočinstva, u tome su se posebno istakli Udruženi književnici Srbije koji su zatražili pomilovanje za Svetislava Basaru, jer je u svom romanu „opisao nešto što se nikada nije desilo sa nebeskom Desankom Maksimović
Bukka 01 S

Glas pravde nebeske protiv pravde zemaljske

Poezija kao lek protiv političke demagogije

Ko može da nam garantuje da poetska imaginacija nije stvarnija od ovog skučenog jada što ga eufemistički nazivamo stvarnošću? Šta će nam ostati ako se odreknemo pesničke fantazije, a sa njom i najboljeg dela sebe? Samo mučnina, kao što Pesoa mudro reče. A poezija i nije ništa drugo doli “glas pravde nebeske / protiv pravde zemaljske”, da citiram Cvetajevu
Semezdin Mehmedinović

Semezdin Mehmedinović: “Ovo vrijeme sada” (Fraktura/Buybook, 2020)

Da li je sećanje moćnije od vremena?

Šta je istina: da će sve jednom nestati i biti zaboravljeno, da će sve otići u nigdinu, ili da ne može biti da je voljeni prijatelj nigde? Može li se prihvatiti mogućnost da su obe tvrdnje istinite, iako protivureče jedna drugoj? Prva istina je prinudna, ona koju ne možemo osporiti i koju niko razuman neće dovesti u pitanje. Druga se javlja samo u retkim trenucima, kad čovek smogne snage da se oslobodi nametljivih očiglednosti. Možda naša nagonska potreba da se odupremo zaboravu i vremenu koji gutaju sve, otelovljena u književnosti i pisanju, nije sasvim uzaludna?
Ljubomir Živkov

"Dopisnica iz Banata" Ljubomira Živkova

U potrazi za iščezlom Vojvodinom

U tekstovima Ljubomira Živkova prepoznaje se rad istog majstora, njegov stil je lako prepoznatljiv, nemoguće ga je pobrkati sa nekim drugim autorom. Ta duga rečenica koja u sebe može da upije najrazličitije jezičke registre, pomalo razlivena poput neke ravničarske reke – odavno je postala zaštitni znak njegovog pisanja. Teško žanrovski odrediva, “Dopisnica iz Banata” mogla bi se čitati i kao roman u nastavcima ili bildungskolumna, materijala se nakupilo tokom godinama, pa se nadam da će se nekog skorašnjeg dana pojaviti u obliku knjige
Religija

Jad i beda političke religije

Ja sam nacija tvoja, nemoj imati drugih bogova osim mene

Nacionalizam nema ništa, ni svete knjige, ni ozbiljnu književnost, ni umetnost, ni filozofiju, ni mišljenje, to je jedno beskrajno siromaštvo koje se svodi na formulu "Mi pa mi", da navedem naslov polemičke knjige filozofa Milorada Belančića. I to nije slučajno, jer je nacionalizam, kao što reče Danilo Kiš, “ideologija banalnosti”, a banalnost je nespojiva sa stvaranjem. Dovoljno je pogledati svete knjige nacionalizma koje uživaju kultni status među poklonicima boginje Nacije, pa videti koliko je nacionalizam jadna pojava u intelektualnom i svakom drugom smislu. Smešno je čak i uporediti “Knjigu o Jovu” i “Knjigu o Milutinu”, “Psalme Davidove” i poemu “Ćeraćemo se još”, Avgustinove “Ispovesti” i “Vreme smrti”, poeziju Dželaludina Rumija i stihove Rajka Petrova Noga, Pakalove “Misli” i teorijice Šarla Moreasa. To su dva sveta, dva stepena ljudskog uma i postojanja, sasvim nespojiva
Amfilohije Radović

Amfilohije Radović, skica za portret

Arhijerej krvi i tla

Naivan kao i svaki paseista, Amfilohije je živeo u uverenju da se vreme može poništiti, da se vekovi civilizacije jednostavno mogu precrtati olovkom, te da je moguć povratak u prošlost i izgradnja neke savremene verzije srednjovekovnog društva. Zato je u studiji “Svetosavsko prosvetno predanje i prosvećenost Dositeja Obradovića” iz 1994. godine tvrdio da “temelj naše budućnosti niti može niti sme biti Dositej, nego Sveti Sava i svetosavsko Predanje”. Koliko su tužne i promašene ove reči, kako odišu potpunim nerazumevanjem sveta i vremena, pogotovo kad se uporede sa onim što je o Dositeju pisao Radomir Konstantinović: "On je Srbija koja je, jednom, imala da pođe na put, da se uputi u Evropu i da u Evropi pronađe sebe, svoju pravu dimenziju i sudbinu"
Vukica Mitrović

Antifašistička čitanka

Herojski život i smrt Vukice Mitrović

Vukicu su uhapsili 14. aprila u tri sata ujutro i sproveli je u zloglasni zatvor Glavnjača kod još zloglasnijeg policijskog agenta Svetozara Vujkovića. Vujković je odmah počeo da je tuče i suočio je sa gomilom ilegalnog materijala, ali Vukica je uporno tvrdila da nikad to nije videla i da ništa ne zna. Vujkoviću se pridružio još jedan agent, Đorđe Kosmajac, pa su zajedno započeli torturu nad Vukicom koja je trajala 14 dana i 14 noći. Šamarali su je, tukli goveđom žilom po tabanima, vezivali je lancima, čupali joj kosu, jedan agent bi joj seo na leđa a drugi bi joj zapušio usta prljavom krpom. Suočavali su je sa uhapšenim mladićima s kojima je radila, ali ona je neprekidno tvrdila da ih ne poznaje
Automobil Đavo Pakao

Redakcijske XXZ ispovesti: Živeti bez kola i vozačke dozvole (5)

Zašto Isus nikad nije polagao tipovanje?

Braćo i sestre u Isusu XXZ Hristu, nema veće opasnosti po spas ljudske duše od posedovanja automobila i vozačke dozvole. Jer čim čovek ima mogućnost da putuje, on će to i iskoristiti, a sve čovekove nesreće, kao što je govorio mudri Paskal, potiču iz jednog izvora – što ne može da sedi mirno u svojoj sobi. Zašto bi čovek uopšte putovao bilo gde? Zašto bi menjao mesto boravka, kad je takva odiseja unapred osuđena na propast, jer će samo promeniti scenografiju, ali od sebe pobeći neće? Iluzija da je trava uvek zelenija u nekom drugom dvorištu je samo optička varka koju u naš pali um ubacuje zli Kušač, nastojeći da nas odvuče na put večne propasti. Jedino putovanje na koje je čovek pozvan jeste unutrašnje – ono koje vodi ka Bogu, po Jakovljevim lestvama
Mlse 02 S

Kad se moralne barijere pomere nekud u stranu

Zašto obični ljudi obožavaju ratne zločince

Kako možeš Milana Lukića da proglasiš za heroja i da mu se diviš kad je on sa svojim kolegama-zločincima iste takve ljude kao što si ti zatvorio u kuću na Bikavcu, blokirao sve izlaze, pucao, bacao bombe unutra, da bi na kraju polio kuću benzinom i zapalio je? I ne samo ljude poput tebe, već je spalio i decu koja su bila uzrasta tvoje dece, i starce i starice koji su bili u godinama tvojih roditelja. Kako možeš da vidiš nešto dostojno divljenja u Maki Radiću koji je silovao devojčice životne dobi tvoje maloletne ćerke? Šta s tobom, prijatelju, nije u redu? Koji je tebi, čoveče, đavo?
Djava 03 S

Kanonizacija koja teče

Amfilohije, svetac koji se odrekao Hrista

I pored svih hagiografskih glačanja Amfilohijeve biografije osveštanom peglom, poklonici njegovog kulta će ipak imati problema sa budućom kanonizacijom. SPC je i dalje zvanično hrišćanska crkva, telo Hristovo na zemlji, a blaženopočivši mitropolit se svojevremeno javno odrekao - Hrista. Čin odricanja izveo je u zborniku eseja “Jagnje Božije i zvijer iz bezdana”, u kojem su razni autori pisali o filozofiji rata (čak i Radovan Karadžić), mada se zapravo radi o pokušaju opravdanja pokolja i genocida u Bosni
Radomir Konstantinović

Slučaj Radomira Konstantinovića

Kad autošovinista hvali srpsku tradiciju

Nevolja dežurnih rodoljuba je što su sami sebe proglasili za čuvare i vlasnike nacionalne tradicije, pa budno stražare da se u njihov zabran ne ušunja kakav nenacionalni element. Tako smo došli u sumanutu situaciju da velikanima srpske književnosti i kulture mogu da se bave samo poštovaoci lika i nedela Ratka Mladića, Radovana Karadžića i ostalih masovnih ubica, dok su intelektualci koji su stali na crtu mahnitom šovinističkom zlu oglašeni za izdajnike i autošoviniste