Tekstovi autora: Tomislav Marković

Radomir Konstantinović

Književna kritika – pseudonauka ili umetnost?

Satreperenje Midhata Begića i Radomira Konstantinovića

I Begić i Konstantinović u svojim esejima književno stvaranje prikazuju kao nešto sudbinski važno, kao rezultat unutrašnje drame pisca, kao ličnu životnu i intelektualnu pustolovinu, jedinstvenu i neponovljivu, kao što je jedinstvena i neponovljiva ličnost pisca i svakog čoveka, za njih je književnost ta gombrovičevska eksplozija energije, rad duha koji se stvara, igra snaga koje se ne daju u potpunosti kontrolisati. „Piši ne kao pseudonaučnik, nego kao umetnik”, poručivao je Gombrovič kritičarima, a naš dvojac je upravo od kritike napravio umetnost
Krss 11 S

Obnova duhovne i rodoljubive poezije: Opet smo u litijama i pred litijama

Sve srpske svetinje u jednoj državi!

Nadahnuto pravoslavno stvaralaštvo Dragane D. Mirković i Beogradskog sindikata nije ostalo neprimećeno niti nenagrađeno. Odmah su postali prave zvezde među svetosavcima, akatist “Ne damo svetinje” pevaju desetine hiljada ljudi, a tropar “Sviće zora” već ima oko milion i po pregleda na Youtubu. Našim poetama njihovo duhovno tvoraštvo nije donelo samo popularnost kod široke publike, već i nagradu od mitropolita Amfilohija koji je i Draganu D. Mirković i Beogradski sindikat odlikovao Zlatnim likom Svetog Petra Drugog Lovćenskog Tajnovidca
Faruk Šehić

Pisati o novom Auschwitzu: Kako opjevati osakaćeni svijet

Faruk peva posle rata

Onaj ko je u stanju da u travki vidi Gandijevu dušu, samo nastoji da svetu, uprkos svom njegovom zlu i užasu, kaže “da” i da proslavi njegovu lepotu. Lav Šestov piše da je u mnogim Puškinovim pesmama prepoznao nešto slično, da pesnik blagosilja svet i da ga vidi onako kako ga je Bog video nakon stvaranja, kada “sve beše dobro veoma”. Ponekad slični tonovi zazvuče u poeziji i prozi Faruka Šehića, kada do reči dođe onaj smireni čovek od pre rata
Svetislav Basara

Intervju: Svetislav Basara, pisac

Kosovo i Velika Srbija su prekonoć postali lažna religija

Padanje u ropstvo je uvek posledica ropskog mentaliteta, koji se eufemistički predstavi kao "nesloga", vidljivog i u današnjoj Srbiji. Postustanička (i do dandanašnja) ideja vodilja je, dakle, bila, ne izgraditi modernu državu, ne pokrenuti ekonomiju, nego se osvetiti za Kosovo i restaurirati davno propalo Dušanovo carstvo. Ta se ideja rađa u vreme kad Srbija, koja je i danas razvaljena i siromašna, raspolaže sa oko dva i po miliona stanovnika, nikakvom industrijom i beznačajnim sredstvima. Ali Kosovo i Velika Srbija su prekonoć postali lažna religija, koja - kako kaže Paul Tilih - u početku daje nadahnuće, natprirodnu snagu, sklonost mučeništvu i fanatizam istovetne onima koje daju autentične religije, ali koje, za razliku od autentičnih religija, nužno završavaju u dezintegraciji
Velika Srbija

Mračni snovi plemenskog nacionalizma

Najveći neprijatelj Srbije je – Velika Srbija

Država Velika Srbija uopšte nije krajnji cilj velikosrpskog projekta, jer njih nikakva država i njeno uređenje ne zanimaju, pa čak ni kad je u pitanju ta idealna projektovana Srbija sa širom okolinom. Zapravo, pansrpska ideologija i služi tome da se država koju već imamo nikada ne uredi, da se nikad ne uspostave institucije i vladavina prava... Suština velikosrpstva je mržnji prema zakonu, pravu, ustanovama, redu, poretku, privrednom razvoju, građanskom blagostanju i slobodi građana. Velikosrpske nacionaliste
Cetni 01 S

Relativizacija zla: Jedinica za specijalne aritmetičke operacije

Jednačenje zločinaca po zvučnosti

Sveopšta relativizacija dovela je do nestanka svih orijentira koji nam mogu pomoći da shvatimo svet oko sebe i sebe u tom svetu, da se pronađemo u koordinatnom sistemu, da odredimo svoj položaj, pa da onda vidimo šta nam je činiti. U tako kreiranom svetu, koji su stvorili zločinci i njihovi pokrovitelji među intelektualcima, više ništa nije stvarno. Kad ovako predstavimo tu novostvorenu realnost, izgleda kao da je većina građana omađijana činima zlih čarobnjaka koji u svojim rukama drže poluge političke, finansijske i medijske moći. A zapravo se radi o dobrovoljnom pristanku masa na sve ono što im rade moćnici, koji je nastao kao rezultat želje da se skine odgovornost sa sebe za sopstveni život
Djava 06 S

Srpstvo nad vojskama: Mir Božji, mržnja se rodi!

Patrijarh Irinej i demon velikosrpskog nacionalizma

Božić je bio zgodna prilika da se podsetimo kako su nam svi ljudi braća, svejedno kom se bogu mole, kako se zovu i kojoj naciji pripadaju. Ali kad nacija postane važnija od Boga i njegovih zapovesti, onda i religija ljubavi i mira biva čudesno preobražena, preinačujući se u religiju mržnje, uvreda i ratobornosti. O svemu tome pisao je pre skoro dve hiljade godina apostol Jovan u Prvoj sabornoj poslanici. Pišući o Isusu Hristu, Jovan Bogoslov veli: “Ko govori: poznajem ga, a zapovesti njegove ne drži, laža je i u njemu nema istine. (…) Ko govori da u njemu stoji, dužan je i sam da živi onako kako je on živeo”. I još: “Ko govori da je u svetlosti, a mrzi svoga brata, još uvek je u tami. Ko voli svoga brata ostaje u svetlosti i u njemu nema sablazni. A ko mrzi svoga brata u tami je i u tami hodi, te ne zna kuda ide, jer mu je tama zaslepila oči”
Srebrenica

Srpski pesnici o ratu, Srebrenici, Omarskoj, opsadi Sarajeva…

Svjetiljke u tmini

Nisu svi pesnici podlegli nacionalističkoj histeriji, ima i onih koji nisu zatvarali oči pred užasom koji je nasrnuo sa svih strana. Oni su hrabro pisali o onome što su videli, rukom “časnih ljudi i pouzdanih svedoka”, suprotstavljajući se zlu i spasavajući čast srpske književnosti. Bilo je ljudi što su pisali knjige koje, kako to veli Krleža, “neće da se pokore zakonima sveopće ropske uslovljenosti, jer djeluju protiv stvarnosti svojih životnih prilika junačkom snagom volje i uma koji hoće da prevlada otpor mraka i da se kao sjaj svjetiljke probije kroz tminu”
Gucej 02 S

Strah od promene srpske svesti i druge fobije

Kako se odreći Guče, kajmaka, rakije i Velike Srbije?

Današnji konzervativci i tradicionalisti ponašaju se kao da je nacija večna, a koliko juče su njihovi istomišljenici bili glavni protivnici te pomodne novotarije koja puku menja svest. Međutim, i ta dalekosežna promena svesti kojom je stanovništvo transformisano u naciju je prava sitnica u odnosu na neke ranije istorijske preobražaje. Recimo, pokrštavanje Slovena je zahtevalo takvu promenu svesti i identiteta kakva se danas teško može i zamisliti
Jasmin Agić

Intervju: Jasmin Agić, pisac

Goranovu „Jamu“ trebalo bi štampati i dijeliti ljudima po ulici

Goran je zaklan negdje u okolini Foče, istog onog mjesta na kojem su četnici 1992. orgijali u svojoj bestijalnosti, opet klali, opet palili kuće, opet izgonili ljude iz njihovih domova. A za razliku od onoga rata u ovome su evoluirali svoje zločinačko ponašanje tako što su silovali stotine žena. Goranovu „Jamu“ trebalo bi štampati i dijeliti ljudima po ulici, njegova bi bista morala stojati u svakom bosanskom gradu u kojem su počinjeni genocid i masovni zločini. Ja - koliko vidim - danas malo ko uopšte zna ko je bio Ivan Goran Kovačić, a opisao je sudbinu Bošnjaka do u tančine, proročki, samo što je njegova opomena ostala potpuno neshvaćena
Ana Svirščinjska

Ana Svirščinjska: Ja sam žena (Štrik, Beograd, 2019)

Pesnički protest protiv nepravednog poretka sveta

Zagledavši se duboko u sebe, Svirščinjska je u zbirci „Ja sam žena“ iz 1972. godine otkrila polovinu čovečanstva – žene. Kako piše Mila Gavrilović u pogovoru, ova zbirka je bila „prava poetska revolucija i šok za čitaoce“, zbog „neposrednog jezika i realističkog prikaza ženskih likova – trudnica, mladih majki, zlostavljanih žena, beskućnica, umobolnica – kao i naturalističkog i fiziološkog opisa radosti i patnje tela tokom vođenja ljubavi, trudnoće, porođaja i babinja“, pa je čitana i kao „pionirski manifest seksualne revolucije“
Sarajevo opsada

Ko je bio pod opsadom: Sarajevo ili Beograd

Ako su svi isti, zašto Bosna nije izvršila agresiju na Srbiju?

Za negatore i relativizatore zločina su i dalje svi isti – i oni koji su bili protiv rata, Miloševićevog koljačkog režima i njegovih vojnih i paravojnih falangi, i oni koji su oduševljeno klicali srpskom voždu i mesiji koji je Srbe poveo u obećanu zemlju: Veliku Srbiju. Isti su i oni koji su snajperima ubijali decu i oni koji su branili opsednute gradove; isti su oni koji su klali i oni koji su poklani; isti su čuvari logora i zarobljenici
Pisanje

Buket tokijskih ruža

Nobelova nagrada za književnost i relativizaciju zločina

Ima nečeg duboko perverznog, nedemokratskog, neljudskog u ideji da talenat sve opravdava, da je darovitom čoveku sve dozvoljeno, da je književno delo genija važnije od života desetina hiljada običnih smrtnika. Kao da umetničko delo dobija status nekog mračnog paganskog božanstva kojem se mogu prinositi ljudske žrtve. Kad se potegnu ovakva pitanja, kad je posredi neki pisac koji se odao obožavanju ubica, odmah se branitelji dosete razdvajanja književnog dela i političkog angažmana
Koude 01 S

Za nas ima samo jedan lek: Otvoriti širom vrata Zapadu i njegovim idejama

Treba voleti otadžbinu, ali treba i ona nas da voli

Naš pisac govori o nacionalističkom ludilu koje od otadžbine pravi krvožednog idola i prinosi mu ljudske žrtve na oltar: „Oni su podigli otadžbinu kao neki nezgrapni idol, o kojem govore sa prevrtanjem očiju i ludačkim grčevima, od nje napravili predmet deklamacija, uzeli monopol patriotizma samo za one koji im se pridruže u tom ludilu. Nacionalisti u Francuskoj, kao i svuda uostalom, propovedali su pod maskom ljubavi prema otadžbini, divljačku mržnju na strance, na ljudski rod, budili u narodu zaspale varvarske nagone otimačine i nasilja, pokušali da obnove kult sile, vojničkih pustolovina, ubilačke i rušilačke ratničke slave“
Groblje

Epitafi i humor: Slobodan Blagojević, "Glagoljivo groblje" (OKF, Cetinje, 2017)

Trska koja misli, trska koja se smeje

U tradiciju humornih epitafa, koja seže od antike do naših dana, upisuje se Slobodan Blagojević svojom briljantnom pesničkom knjigom Glagoljivo groblje (Otvoreni kulturni forum Cetinje, 2017). Reč je o obimnoj zbirci pesama u prozi na tri stotine stranica koja je sačinjena isključivo od epitafa. Blagojevićeva knjiga napisana je u znaku razobručenog poetskog humora, u ironičnom tonu, u nastojanju da se strah od smrti pobedi neobuzdanom jezičkom igrom i žongliranjem najrazličitijim filozofskim i religijskim idejama koje je ljudski duh stvorio o sopstvenoj propadljivosti