Tekstovi autora: Tomislav Marković

Djava 01 S

Tabloidna teologija

Bog genocida i masovnih grobnica

Tajanstveni su putevi Gospodnji, što predstavlja pravi izazov za znamenite istraživačke novinare koji rade u tabloidima. Ne bave se tabloidi teologijom na svoju ruku, već za taj težak i odgovoran posao imaju blagoslov od vrhovnog autoriteta na ovom parčetu planete, od Srpske pravoslavne crkve. To nije vidljivo samo iz redovnog pojavljivanja crkvenih jerarha u tabloidima, već i iz odličja koje SPC dodeljuje kreatorima tabloida, reč je o dvosmernoj saradnji. Tako je vlasnik “Informera” Dragan J. Vučićević dobio od SPC gramatu “za dobrodelatnu ljubav i pomoć Crkvi”, a nedavno je patrijarh Porfirije dodelio Orden svetog Save drugog stepena Miloradu Vučeliću za „višegodišnju uspešnu saradnju, novinarski profesionalizam i afirmaciju hrišćanskih vrednosti i vrlina”
Strašni sud

Strašni sud: Najgori su izgubili strah, a najbolji nadu

Ko se boji Boga još?

Dok su srednjovekovni hrišćani preterivali u uživljavanju u paklene muke, današnja bratija prevršila je meru u potpuno suprotnom smeru. Kao da im je neki demonski hirurg izvršio amputaciju savesti bez anestezije, tako temeljno da ni tragovi od nje nisu ostali. Tako da nije nikakvo čudo što kod njih nema nikakvog ispitivanja savesti, te praktično obavezujuće hrišćanske prakse, bar od početka hrišćanstva do danas: nema savesti, nema ispita!
vakcina

Srbija rukav zavrtati neće

Antivakserska revolucija jede svoju decu

Pobuna protiv novog, starog i svakog drugog svetskog poretka nije počela loše, ali se mora priznati da je teško razumeti zašto su se buntovnici ograničili samo na otpor vakcinama i pelcovanju. Pravo je čudo kako toliki milioni pobunjenih ljudi nisu prozreli jeftinu prevaru farmako-mafijaša i njihovih pomagača. Dok se revolucionari bore protiv vakcina, ostaju blaženo nesvesni da su na udaru mnogo većih i opasnijih pošasti. Svi su se ufiksirali na Fajzere, Sinofarme, Sputnjike i ostale Astra Zeneke, a niko reč da prozbori o užasima koji nam prete od lekarija koje koristimo na dnevnoj bazi. Što je najgore, proizvođači lekova uopšte ne kriju kakve sve opasnosti vrebaju od njihovih proizvoda koji bi, navodno, trebalo da nas izleče. Pa dobro, antivakserski pobunjenici protiv belosvetske zavere, ima li neko među vama ko će da otvori uputstvo za upotrebu bilo kojeg medikamenta i da pročita šta tamo piše?
Stadd 01 S

Nikad prosvećenost, uvek preosvećenost: U potrazi za vođama, tutorima i starateljima

Ko ne sluša Kanta, slušaće Fotija i Mohanđija

Poslušnost i pokornost treniramo već stolećima kao najveće vrline, iz generacije u generaciju, kome je još do nekakve slobode mišljenja i neprikosnovenosti pojedinca. Slušali smo kroz istoriju velmože i boljare, knezove i careve, sultane i vezire, vojvode i kmetove, popove i kaluđere, kraljeve i ministre, patrijarhe i vladike, partijske vođe i lokalne kabadahije, svakog ko se dokopao bar malo vlasti nad nama. Prohujaše vekovi, a mi i dalje tražimo vođe koje ćemo slediti, iako nas to ničemu dobrom nije dovelo
Dragoljub Stanković

Intervju: Dragoljub Stanković, pisac

Temelji srpskog društva nalaze se u masovnim grobnicama

Govori se o beloj kugi, o srpskom narodu koji nestaje, izdajama, spasenju, sve kolektivistički jer nam je takav kulturni model, oduvek. Spasenje je, međutim, uvek individualno. Smrt dolazi samo po vas i sa vama nestaje ceo svet. Nacionalisti su nezrele, korumpirane jedinke, oni umiru u krdu, mnoštvu, jer i nemaju ličnost, slobodu koja je odgovornost, ne priznaju da neko može da misli svojom glavom jer prvi oni to ne umeju. Lažna smrt dolazi posle lažnog života. To je najstrašnije što mogu poželeti sebi, činjenicu da nisam ni živeo svoj život, nego sam se vodio nekakvim šemama i unapred datim obrascima. Niče je pisao o “samo svojoj smrti” kao o uzvišenom cilju. Književnost je najbolji način da se stekne uvid u svet, sopstveno mišljenje i osećanje, izgradi slobodna ličnost koja će kasnije delovati svojim primerom na druge. Svu komplikovanost i finoću, protivurečnost sveta i života ona pokušava da fiksira estetski
Apoka 02 S

Paranormalne pojave: Rat protiv kulture

Pjesnici su ustaše u svijetu

Pjesnici su ustaše u svijetu. I prozni pisci takođe. A i dramski. I esejisti, naravno. Ništa nije bolja situacija ni s rediteljima, kako pozorišnim tako i filmskim. Slikari su tek čist ustašluk. Svi muzičari nose slovo „U“ u srcu, na čelu s poglavnikom dirigentom, a o kompozitorima da i ne govorim. Vajari zapravo delju kipove kamom i srbosekom. Arhitekte ništa drugo ne rade kroz istoriju osim što projektuju logore za Srbe. Hvala gospođi Ćirović što nam je otkrila ovu dugo skrivanu istinu
Hell 01 S

Knez ovog sveta i teologija kalašnjikova

Đavo je došao po svoje

Đavo je kameleon u večnoj transformaciji, poprima najrazličitije oblike, navlači razne obrazine, promećući se u svakoga i nikoga posebno. “Ako je Đavao Legija, to ponajprije znači da, bivajući jedan, može na sebe navući toliko različitih vidova koliko ima i ljudi na svijetu. Ali to može značiti, također, da je Đavao bezimena masa”, veli Deni de Ružmon. Odreći se sopstvene ličnosti, postati deo bezimene mase, govoriti i misliti kao svi drugi, stopiti se bez ostatka sa većinom u apsolutnom jedinstvu, iz dna duše žuđenom a nikada potpuno dosegnutom – to je imperativ današnjeg srpskosvetskog čoveka koji sebi utvara da je vernik
Bookz 02 S

Spasavanje dece i omladine

Treba li spaliti biblioteke?

Uopšte ne treba isključiti mogućnost da su sve umetnosti, nauke, mišljenje, sva ta pregnuća ljudskog duha nastala kao deo svetske zavere protiv Srba, samo da bi nas uništili, jer nam zavide što smo nebeski narod. Duh je štetan po zdravlje, a ume da naškodi i nacionalnom identitetu. Zato treba slediti zavet srpskih junaka Radovana Karadžića i Ratka Mladića koji su se sa svim tim belosvetskim podmetačinama obračunali još krajem avgusta 1992. godine, granatirajući sarajevsku Vijećnicu fosfornim granatama, spaljujući milione knjiga. Gde heroji stadoše, srpska mladost neka produži
Knjige

Pokaži mi šta čitaš i reći ću ti od čega boluješ

Lupanje srca, opekotine na duši i ostale čitalačke muke

Nakon što nam je letnja lektira izazvala lupanje srca, vrtoglavicu, paranoju, a potom nam spržila dušu – ne treba joj mnogo da nas dokusuri. Evo pravog romana za letalni ishod: “Oštar poput kandži, pun oporog, ironičnog humora, ovaj smrtonosni roman zabavan je koliko i zastrašujući”. Zaklaće nas knjiga oštrim kandžama, prerezaće nam žilu kucavicu ili će nam probosti mozak, kako god bude – spasa nam nema. Zamislimo kolač koji se reklamira rečima: Ovaj smrtonosni slatkiš sladak je koliko i hrskav. A ispod reklamnog teksta mrtvačka glava sa dve ukrštene kosti. Knjige su kao gljive: sve se mogu pročitati, ali neke samo jednom
Brojgg 01 S

Brojgel: Pejzaž sa Ikarovim padom

Ravnodušnost kao zločin protiv čovečnosti

Uprkos svim pokušajima da odbranimo zemne protagoniste Brojgelove slike, biće da je najbliži istini pisac i umetnički kritičar Džon Berdžer koji kaže da je Brojgel “bio ponajmanje sklon praštanju od svih umetnika koji su ikada živeli. Iz slike u sliku, Brojgel je prikupljao dokaze za optužnicu za koju nije imao dovoljno razloga da veruje da će ikada biti podignuta”. Zločin za koji je slikar skupljao dokazni materijal bila je upravo ravnodušnost u svim raspoloživim oblicima
Velika Srbija

Nacionalna megalomanija

O Bogu Srbinu i drugim demonima

Nacionalna uobraženost XIX veka donekle je razumljiva, vidi se iz aviona da je reč o najobičnijoj kompenzaciji. Hvalisanje sopstvenom umišljenom veličinom javilo se kao logična psihološka reakcija na ubogu stvarnost. Umesto da otvore oči i realno pogledaju svet oko sebe, da vide siromašno, nepismeno, zaostalo stanovništvo kao posledicu nesrećnih istorijskih okolnosti i vekovnog podređenog položaja i robovanja drugima, pa da onda razmisle kako to neveselo stanje menjati – naši su se intelektualci dali na nacionalno fantaziranje, na veličanje tog istog ubogog naroda koji od njih očekuje nekakvo rešenje, smernicu, viziju, putokaz u budućnost
Lax 04 S

Upitnik za Crnogorce koji ulaze u Srbiju

Da li ste Srbin, Srpkinja ili Srpče?

Ne može svako da se nacionalno određuje kako mu se ćefne. Zato smo mi tu da unesemo malo reda u etno-haos. Sve je jednostavno: Bošnjaci su poturčeni Srbi, Hrvati su pokatoličeni Srbi, Makedonci su Srbi sa govornom manom, a vi ste Srbi na privremenom boravku u Milogorju. Šta tu nije jasno?
Hell 01 S

Institut za kalemljenje fikcije i stvarnosti

Đavo nosi mantiju

Ako je istina da život piše romane, mora se priznati da mu izrada književnih likova uopšte ne ide od ruke: nedostatak invencije, uboga mašta, manjak talenta, stvaralačka nemoć doveli su do masovnog stvaranja papirnatih, plošnih, jednodimenzionalnih likova u čije postojanje ni najnaivniji čitalac ne može da poveruje. To što su narečeni književni junaci naizgled trodimenzionalni ljudi od krvi i mesa samo ih čini još neuverljivijim
Hater 03 S

Albansko-srpske bese: Jedan primer normalnog suživota

Laž o vekovnoj mržnji između Albanaca i Srba

Kad pritisak nacionalističkih ideologa i državne represije popusti, ljudi zaborave na “patriotsku” obavezu da se međusobno mrze i sukobljavaju, pa nađu načina za rešavanje problema i sami smisle društvene modele koji im život čine podnošljivijim. Čak je i u nepovoljnim uslovima početkom XX veka na Kosovu, u sredini koja nije imala ozbiljnije kontakte sa prosvetiteljstvom i liberalizmom, lokalno stanovništvo samo otkrilo recept za normalniji život
Nežnost

Beleške na marginama knjige "Pohvala slabosti" (Partizanska knjiga, 2021)

Radikalna demilitarizacija duha

Ponekad Stankovićevi stihovi zazvuče kao propoved ili ispovedanje vere, ali ne neke usko konfesionalne. Ima u ovoj poeziji tragova taoizma, budizma, pa čak i hrišćanstva, nešto od askeze pustinjskih otaca ili od teologije slabosti apostola Pavla, ali ona se ne može svesti ni na jednu od postojećih veroispovesti. Stankovićeva crkva je manjinska, nema čak ni ime, a trenutno ima jednog člana, bez ikakve prozelitske namere za proširenje i omasovljenje. Ako se uopšte može govoriti o religioznosti Stankovićeve poezije, onda bi možda najtačnije bilo reći da su neke njegove pesme sačinjene od iste tvari od koje nastaju i religije, spajaju ih slični doživljaji i poimanje sveta. Nije uzalud Vilijam Blejk učio da su religije stvorili pesnici, ni njegovo učenje nije bilo moralizatorsko, pa nije ni Stankovićevo (mada je kod nas moralizatorstvo možda i oklevetano, kao da naše kulture imaju neke moraliste, nemamo ni poštenu zbirku propovedi, kamoli šta drugo)