Tekstovi autora: Tomislav Marković

Da bismo HIV pozitivne osobe otpuštali sa radnih mesta, da bismo ih napustili (ako su nam partneri, rođaci ili prijatelji), da bismo diskriminisali njihovu decu u vrtićima i školama, da bismo odbili da ih lečimo – moramo prvo da ih demonizujemo. A to radimo pomoću šarolike lepeze jezičkih figura. I reči mogu da ubiju, kako u socijalnom, tako i u bukvalnom smislu

Ako se hiljadu i jedan put pokazalo tačnim Gebelsovo geslo kako hiljadu puta ponovljena laž postaje istina, možda je moguće da i hiljadu puta ponovljena istina na kraju – postane istina. Zato, još jednom: AIDS nije kuga modernog doba, nije strašna pošast ubačena sa strane, nije božja kazna za grehove, nije biološko oružje nastalo u tajnim laboratorijama, nije deo zavere za uništenje bilo koga, nije sramotna, nije postidna, ne prenosi se pogledom, korišćenjem zajedničkog posuđa ili ljubljenjem. AIDS je samo obična bolest, poput gripa ili velikog kašlja, i ništa više od toga.

Zašto Crnogorcima smeta parastos kvislingu i ratnom zločincu? U Srbiji je podignuto nekoliko spomenika Čiči, a svake godine se služi nekoliko parastosa ratnom zločincu u raznim crkvama, uz prisustvo javnih ličnosti, pa se niko ne uznemirava, niti diže buku u javnosti

Najveći problem s nebeskim carstvom, kako je predstavljeno u epskoj pesmi, jeste to što se ono dobija u ratu, a to je u suštinskoj suprotnosti sa izvornim porukama hrišćanstva. U ranoj crkvi nema vojevanja, nema rata, nema bitaka, ima samo mučeništva. Ako strogo pogledamo, ono što se predstavlja kao kosovski zavet teško da može da se poveže s Hristom. Kosovski zavet nije čak ni jeres, već grubi falsifikat hrišćanstva. Ili čak đavolja obmana

Presuda Vesne Sekulić je drugačija, naša sutkinja ide korak dalje – ona zabranjuje književni žanr, po njoj samo pisanje parodije predstavlja kršenje zakona. A ni to joj nije dovoljno, već u presudi propisuje i kako treba pisati, kako koristiti i plasirati informacije, koja osećanja su zakonom dozvoljena a koja nisu, ima tu reči i o skrnavljenju umetničkog dela i još trista čuda od istog brašna

Amfilohije je već gospodin u godinama, bliži mu se čas susreta s poslodavcem (ne sa Tvorcem, već sa onim drugim kome verno služi tolike decenije), pa je rešio da ne ode tek tako sa ovog sveta, već da iza sebe ostavi zaveštanje u vidu novog Ustava SPC-PP. Najavljenim promenama Amfilohije čini koliko je do njega da oteža razlaz Srbije sa Kosovom, uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa Kosovom i Crnom Gorom, te da zagorča život budućim generacijama žitelja ove nesrećne zemlja koja, pored svih samoskrivljenih zala, ima i ovakve crkvene jerarhe. U neku ruku, Ustav SPC-PP je Amfilohijev politički testament. Kakav jerarh, takva i oporuka

Vinaveru nije bilo dovoljno što je parodirao pesme, prozu i eseje raznih pisaca, rugajući im se, nije mu dosta ni što ih je izvrgavao ruglu u oglasima, niti što ih je kasapio u tzv. maturskim pitanjima, već je udario najdirektnije na ličnost i ugled srpskih pisaca. Na kraju svojih ozloglašenih pantologija, Vinaver daje tzv. biografske podatke, pomenike, lične podatke – u kojima piše lažne biografije autora koje je prethodno ispreskakao na pasja preskakala

U petak uveče Drugi program RTS-a emitovao je film Dejvida Linča “Twin Peaks: Fire, Walk With Me”, koji je prekinut na pola direktnim prenosom teniskog meča. Pomalo iznenađen ovakvim postupkom koji nagoveštava novu programsku orijentaciju, ne budem lenj, već pošaljem mejl cenjenoj redakciji RTS-a pod naslovom “Pitanje iz publike”, kako bih pohvalio njihov nadasve zanimljiv koncept. Naravno, odgovor od redakcije nisam dobio, baš njih briga za pohvale koje pristižu od dragih gledalaca, zato evo bar mog dela jednosmerne prepiske, koja je na kraju dobila post scriptum, jer se ispostavilo da sam trčao pred rudu

Sveobuhvatna istorija represije ruske države nad ruskom kulturom obuhvata silne tomove i tomove literature. Ali, ono što se može videti jasno kao na dlanu jeste da je najljući neprijatelj ruske kulture vazda bila ruska država, u svim svojim ovaploćenjima. Zato bi srpski ruskokolonaši morali da se odluče, jer se ne može istovremeno voleti i ruska kultura i ruska država, činjenice nedvosmisleno pokazuju da jedno isključuje drugo

Ekskluzivno otkrivamo fragmente originalne verzije čuvene poeme Matije Bećkovića. Ovo je sve što je ostalo od originala kojim je naš pesnik, oponašajući Gogolja, podložio vatru u svom vekovnom "pradedinjskom" ognjištu

Ekskluzivno otkrivamo fragmente originalne verzije čuvene poeme Matije Bećkovića. Ovo je sve što je ostalo od originala kojim je naš pesnik, oponašajući Gogolja, podložio vatru u svom vekovnom pradedinjskom ognjištu

Ekskluzivno otkrivamo fragmente originalne verzije čuvene poeme Matije Bećkovića. Ovo je sve što je ostalo od originala kojim je naš pesnik, oponašajući Gogolja, podložio vatru u svom vekovnom pradedinjskom ognjištu

Prava je šteta što su naši domaći krvnici bliži Himlerovoj nego indonežanskoj poetici. Ostali smo uskraćeni za brojne istinite herojske priče poput ovih koje se mogu videti i čuti u jezivo briljantnim filmovima Džošue Openhajmera, koji je očigledno dobro naučio zanat od svog mentora Dušana Makavejeva. Zaista ne priliči srpskim (a ni hrvatskim ili nekim drugim) herojima da se toliko snebivaju. Dok su klali, spaljivali, pljačkali, silovali, proterivali i mučili ljude po logorima nisu se snebivali ni za trenutak, a sad ni reč da prozbore o svojim ratnim iskustvima

Nedavno je izašla pesnička knjiga "Napred u zlo" Tomislava Markovića u izdanju Otvorenog kulturnog foruma sa Cetinja. Knjiga se može kupiti u beogradskom Domu omladine, u knjižari Beopolis. Iz zbirke prenosimo poemu "Knjiga proroka Jeremije Krstića" u pet nastavaka

Nedavno je izašla pesnička knjiga "Napred u zlo" Tomislava Markovića u izdanju Otvorenog kulturnog foruma sa Cetinja. Knjiga se može kupiti u beogradskom Domu omladine, u knjižari Beopolis. Iz zbirke prenosimo poemu "Knjiga proroka Jeremije Krstića" u pet nastavaka