Tekstovi autora: Dragoljub Stanković

Pokri20

Pitanje svojine

Treba početi s izvinjenjem

Izvinjavam se što sam se rodio, nisam planirao. Desilo se. Bez svoje volje ugledao sam svet. I svet se zgrozio, verujem, ali greška je već bila napravljena i nije se moglo natrag u ništavilo, bar za neko vreme. Odmah sam shvatio da je on, svet, neprijateljski raspoložen prema meni, da moram da mu se umiljavam, da se pravim da mi nije stalo do onoga do čega mi je stalo i da ću tako možda uspeti da dobijem ono što želim. Sve je pitanje vlasništva, razumeo sam. Ja posedujem stomak kao najvažniji deo tela, ali i stomak poseduje mene. Roditelji me potpuno imaju i mogu me u bilo kom trenutuku otuđiti od sebe, života, jer oni su njegov izvor; dakle, oni su svemoćni, besmrtni bogovi i njihovom carstvu neće biti kraja, kao što nema ni početka. Bez njih ja sam krpa. Doduše, i s njima sam krpa ali bar sita, zadovoljna
Firr 01 S

Umetnost raspadanja

Prvi crno-beli dan u životu

Najveća prednost moje mladosti bila je moć brzog raspadanja. Ako umeš ubrzano da se dezintegrišeš, svesno, mučno, pojačavajući koliko god možeš tok samodestrukcije, disoluciju bića, sistema mišljenja, želja, okoštalih struktura ličnosti, u prednosti si u odnosu na one koji pokušavaju da sačuvaju nešto, što misle da im pripada, šta god to bilo, imaginarno ili predmetno, ne videći da gube i to što imaju, da postaju sklerotični. Ti hrliš u promenu, cepajuće bolno ali jedino moguće, prateći život koji je groznica, bolest, smrt koja sebe voli i proždire
Zagrljaj

Susret s Dženatom Drekovićem

Zagrljaj

Priljubljene grudi ostvare neku međusobnu komunikaciju, neverbalnu, toplina se prenosi u oba pravca, umnožava se eksponencijalno i svako dobija. Nemoguće je zameniti zagrljaj rečima, on je bazična gesta ljudskog, i ne samo ljudskog, postojanja. On je ultimativni čin, poslednji zaštitni zid koji nas odvaja, čuva od neshvatljive stvarnosti, kao smeh, plakanje ili čuđenje, nastupa onda kada reči više nisu dovoljne, niti potrebne
Dosn 02 S

Život i smrt dijalektičkog materijalizma

Najlepše je đačko doba

Video sam sebe kao profesora matematike, gde je sve racionalno i dokazivo, poput savršene formule po kojoj funkcioniše priroda, vasiona, društvo, industrija, saobraćaj, mikrosvet, želje i porivi, bez zamračenih i mističnih mesta, stvarčica i drangulija. Ipak, uzimao sam zdravo za gotovo svet umetnosti, mirio se s postojanjem dotične bulumente, raznobojnog društva ljudi koji pošto nisu sposobni ni za šta korisno, ili iz hobija i viška energije pišu, slikaju, komponuju, igraju; neka ih, mislio sam, valjda i oni imaju prava da žive
Death 01 S

Razmišljanja potaknuta čitanjem Vladana Desnice

Izveštaj s autopsije

Kada se u medijima govori o knjigama i to ne važi samo za reklamni prostor nego i za eminentne kritičare, onda se beskrajno prepričava radnja, hvali angažovanost dela kao da je u pitanju društvena studija, istraživanje, naglašavaju se osećanja koja će čitalac sigurno imati ako se prepusti pomenutom štivu, nabrajaju se implicitno date ideje, obavezno se delo situira s obzirom na nazovi književnu scenu na kojoj stoluju neupitne veličine podržane marketingom i politikom nagrađivanja; dalje, određuje se žanr, romanu se daje prednost nad svim drugim bez obrazloženja, dosadno se nabrajaju razne tehničke stvari, mrtve činjenice, i npr. uzima se kao bitno kog je pola autor ali o čisto književnoj vrednosti dela ne čujemo uglavnom ništa. Kritike se pišu kao izveštaji s autopsije dok je književnost, naprotiv, nešto živo, ona ne podnosi ravnodušan, bezličan ton analitičara, ona traži dopisivanje i razvijanje za šta je, opet, potrebno znati lepo pisati. I nema pravog čitanja bez oduševljenja
Trava ruševine

Trava iz ruševina

Kako sam postao Srbin

Danas sam Srbin ne zbog jezika, porodice, nekih posebnih verovanja i tradicije nego pre svega zbog zločina počinjenih u moje ime. S osećanjem epohalnog poraza i tuge, onoga što će me pratiti do smrti, znam da sam samo zbog toga danas Srbin. Inače ne bih bio, ništa me ne vezuje za taj pojam osim nepojamnog zla. Genocid u Srebrenici, bombardovanje Sarajeva određuju me kao Srbina. Na selu u životu nisam bio duže od nekoliko dana, gradsko sam dete i kada vidim osobe u narodnoj nošnji, u opancima to je kao da gledam Indijance. Ali kada pomislim na masovnu smrt, svireposti i užase koji su planirani i izvršeni u ime nekakve Velike Srbije, kažem sebi, eto, sad si Srbin, zauvek. A bolje da to nikada nisam postao. Jebi ga
Glupost

Oglas: Zaštitite se od lupetanja i destrukcije

Apsorber gluposti

Dugotrajnim pregalačkim radom ruski naučnici uspeli su da izdvoje, izoluju genske vektore, tj. belančevine i aminokiseline, koji su plodno tle za razmnožavanje virusa praznine i nasilja prema drugima i sebi. Sintetisani materijal koji se nalazi u uređaju i dopunjuje se u zavisnosti od potrošnje, količine izloženosti gluposti, vezuje se za frekvencu emitovanih talasa molekularno srodne supstance prisutnih osoba i stupidnih govora, tako da njihova međusobna interferencija neutrališe potencijalnu opasnost i pretvara komponente u bezopasnu žutu tečnost koja se sakuplja u malom rezervoaru a koju možete koristiti i za zalivanje trnovitog cveća (Utrnula Ružica Serbika), žbunova i kaktusa. Ne preporučuje se za ishranu, zapršku ili začin
Sinan Gudžević

Na marginama kolumni Sinana Gudževića

Zanos i ljubav prema životu

Sinan Gudžević izmiče akademskim klasifikacijama jer je prvenstveno pripovedač, a život ne podnosi fioke, on je magma jezika, naroda, migracija. Življi je Gudžević od većine onih koji danas proizvode tekstove. Sinan Gudžević piše, prevodi, i po mom osećanju spada u najsvetlije, prosvetiteljske primere pomenute prve struje autora, onih koji su motivisani ljubavlju i željom za negovanjem najlepših tradicija usmene i pisane reči, raznovrsnosti svetske kulture i civilizacije a sve u duhu stalne zapitanosti, promišljanja i prostog, detinjeg oduševljenja
Dragoljub Stanković

Naš čovek na istarskom terenu

U Pazinu, među svojima

Naš saradnik Dragoljub Stanković trenutno se nalazi na rezidenciji u Pazinu, u nadaleko poznatoj Hiži od besid, ili, po naški – Kući za pisce. Kuća se nalazi na Buraju, starom delu grada koji je zaštićen kao spomenik kulture, nadomak srednjovekovnog Kaštela, a iznad ponora Pazinske jame. Stanković je napisao tekst o svojim pazinskim utiscima koji prenosimo u celini
Bide

Uvod u bideologiju

Manifest bideizma

U filozofskoj tradiciji Zapada znamo da je Martin Bidejger napisao maestralno delo „Bidak i vreme“ u kome pokazuje da je bidak, naime, ono po čemu bide jeste, dok čovek „pesnički tubiduje“. Temeljno ontološko pitanje je: „Zašto Bide a ne Ništa?“ Helderlin je uzvikivao, polulud, u svom dvorcu: „Čemu bide kad nema vode?! “Kant je u bideu ugledao stvar po sebi. Hegel je sočinio„Fenomenologiju bidea“, što je teško za čitanje, ali ukratko, on je tu objasnio kako pojam bidea napreduje kroz istoriju, razvija se, osvešćava, i uporedio ga sa brodom ljudske potrage za smislom, sa savešću i samosvešću čovečanstva
staro gvožđe

Oglas za staro gvožđe epohe: Gvozdeni ep, najteža pesma

Oslobodite se rđave beskonačnosti!

Čistimo kolektivno nesvesno i glancamo super ego, odvlačimo gvožđuriju na smetlište povijesti! Pozovite nas, procenu traume ne naplaćujemo!
Predrag Čudić

Poezija Predraga Čudića

Malograđanin u majčinskoj utrobi nacije

Ovakva knjiga bila bi događaj u svakoj kulturi, samo ne u našoj. Neobična i jedna od najboljih u godinama za nama, a govori o tome kako je izazov čitanja, provokativnost napisanog povezana manje sa fizičkom a više sa duhovnom mladošću autora, da je kod onih pravih sve veća kako prolazi vreme, a to se, inače, zove - klasika. Klasici neprolaznom vedrinom i univerzalnošću čitaju nas, pre nego mi njih
Apop 02 S

Beleške na marginama knjige “Velika Srbija za male ljude” Tomislava Markovića (Buybook, 2018)

Kako prići nepojmljivom zlu: Humor je lijek za užase istorije

Čitajući “Veliku Srbiju za male ljude" osećamo: zaokružen pogled na svet iza kog se sluti specifičan, unikatan, žovijalan duh, prepoznatljiv autorski rukopis; viziju u kojoj sve lebdi zbog snage zamaha, izgrađenu i rasterećenu ličnost stvaraoca, temperament koji ne širi beznađe nego daje: energiju, polet, koji oduhovljuje i inspiriše na čitaočevo smehotvorno nastavljanje pročitanog u sopstvenom okruženju jer oko nas poslednjih decenija sve vrvi od nadmene i karikaturalne ljudske gluposti
jezik

Jezik naš nasušni

Srpski u sto klanja, bez muke

Ako je neko stekao utisak da imamo nešto protiv spasavanja ćirilice i srpskog jezika, poručujemo: ništa dalje od toga! Kao podršku „Politikinoj“ akciji prilažemo prvu malu lekciju za revnosne učenike srpskog jezika, koja je deo buduće knjige „Srpski za početnike u zlu i na javi“, i to u vidu pitalice i odgovaralice, ne bi li bilo jasnije gde idu koljački predlozi a gde masni prilozi, kako oko grla glagoljaju glagoli i kako funkcioniše tipična srpska rečenica za laku noć i nebesko carstvo. Nije dugo, zanimljivo je, pet minuta posla, koliko i za jedno malo klanje, i s obzirom na temu, korisno za strance kao i za one koji se tako osećaju da se upoznaju sa glavnim gradom Soraba, srcem produkcije simbolotvornog organa naše gramatike, geopolitičke gimnastike, verbalne i prave artiljerije. Krećemo sa imenicama, deklinacijom po spratovima i s eliminacijom besmisla, škarta i šuta
Ngod 02 S

Savremena srpska poezija u tri slike

Matićeve gaće i dildo mati Angeline

Neki zli jezici kažu da je sve okrenuto naglavačke i da nema više poezije u Srba, ali to je zbog toga što se ona pruža podzemnim hodnicima polusvesti, buja i grana se, van civilizacije i regiona, a nikada je nije bilo više, svako ko zna slova piše, svuda radionice, festivali, slemeri i slameri, vite jele i hrastovi brzo gore i govore, na sceni koje nema, nego samu sebe sanja, sporost se više ne toleriše, vorholovske petominutne zvezde osvetljavaju sumrak bioskopa Rex! Bebe pišu sonete, nastupa svetski, mesečni, nedeljni i dnevni dan poezije koju će svi pisati! Ostvarilo se proročanstvo divnog Junačka, najvećeg narodnog pesnika