Tekstovi autora: Tom Waits

Tom Waits

Kiša spira uspomene sa trotoara

Crvene cipele pred apotekom

Po čemu se može prepoznati, nenajavljena na radiju, nova pesma Toma Waitsa? Po osećanju neobičnosti i njegovom snažnom, hrapavom glasu. Sve ostale komponente podložne su promenama. Za razliku od nerkih drugih velikih autora, poput Davida Bowieja – koji je svoje traženje u jednom trenutku zaustavio i dobro unovčio image Visokog Belog Vojvode. Waits je uvek ostajao dosledan jedino – promenama. U neprekidnom naporu da što vernije opeva „tamnu, toplu,narkotičnu američku noć“, uspeo je poput inženjera koji radeći na vasionskom brodu usput patentira još pedesetak pronalazaka, da stvori čitav niz detalja koji su nepogrešivo njegovi. Česta zagledanost u mesec, koji u njegovim pesmama varira od lilihipa do vampirskog grofa u crno odevenog, jedan je od takvih detalja. Dim i para koji se dižu iz rešetaka slivnika „kao da će prokleti grad da pukne“, koji magle izloge i sužavaju vidike: snažno su Waitsovo sredstvo za potenciranje atmosfere sukoba, napetosti, straha. On takođe, kao što stalno istražuje u muzičkom izrazu, eksperimentiše i na području jezika (Dragan D. Todorović)
tom waits

S metkom u plućima

Romeo krvari

Premda su likovi iz njegovih pesama/priča uglavnom mrtvaci u socijalnom smislu, autor uvek ostavlja makar naznaku gde bi se mogao nalaziti ključ za izlazak iz takvih života. To nisu ključevi u moralističkom smislu, nisu ključevi Oprosta i Zaborava, već putevi koji odgovaraju samim likovima. Portorikanac Romeo, koji skriva ranu dok svojim drugovima priča o tome kako je ubio šerifa, odlazi na balkon bioskopa u kojem se prikazuje film sa Jamesom Cagnyjem, da „umre bez štaka, kao u snu svih heroja“ („Romeo krvari“)
Tom Waits

Nikada nije mogao da podnese tog psa

Frenkove divlje godine

“Pesnici američkog rocka često imaju kvalitet više od drugih svojih kolega u svetu. Tamo je u pitanju tradicija pisanja pesama koje su zapravo priče, ili skice za roman, ili scenarija za kratke dokumentarce. Tu dugu, neprekidnu liniju, započeli su još autori country & western pesama, nastavio ju je Bob Dylan početkom šezdesetih, a kasnije i mnogi drugi. U američkom rocku ta je osobina veoma cenjena i autori koji uspevaju da pišu poetske romane gotovo redovno stiču visoke pozicije – i u umetničkom i u materijalnom smislu. Kod Toma Waitsa ovaj talenat je visoko izražen. Ne samo da nije nikakvo čudo što je od jedne pesme („Frenkove divlje godine“) uspeo da kasnije stvori mjuzikl, već se može tvrditi da je isti postupak mogao da primeni na bar dvadesetak drugih svojih pesama” (Dragan D. Todorović)
TomW

Hej, Čarli

Božićna čestitka kurve iz Mineapolisa

U Waitsovoj poeziji su i američki simboli i tragične sudbine i masa detalja. No, tu je i mnogo više. Kao ni jedan drugi živi autor na američkoj i svetskoj rock sceni, Waits ima tu izuzetnu osobinu stvaranja amalgama od nade i beznađa, od apokaliptičnosti i uskrsnuća. Premda su likovi iz njegovih pesama/priča uglavnom mrtvaci u socijalnom smislu, autor uvek ostavlja makar naznaku gde bi se mogao nalaziti ključ za izlazak iz takvih života. To nisu ključevi u moralističkom smislu, nisu ključevi Oprosta i Zaborava, već putevi koji odgovaraju samim likovima. (…) Kurva iz Mineapolisa, koja piše dugu, gorku božićnu čestitku, na samom kraju najavljuje da će iz zatvora izaći već kroz dva meseca. I to je, možda, najvažnija Waitsova poruka: ma koliko duboko bilo dno na kojem se čovek trenutno nalazi, uvek postoji neki put – ako ne ka vrhu, ono bar prema nekom blažem dnu (Dragan D. Todorović)