Tekstovi autora: Dragoljub Stanković

Ovakva knjiga bila bi događaj u svakoj kulturi, samo ne u našoj. Neobična i jedna od najboljih u godinama za nama, a govori o tome kako je izazov čitanja, provokativnost napisanog povezana manje sa fizičkom a više sa duhovnom mladošću autora, da je kod onih pravih sve veća kako prolazi vreme, a to se, inače, zove - klasika. Klasici neprolaznom vedrinom i univerzalnošću čitaju nas, pre nego mi njih

Čitajući “Veliku Srbiju za male ljude" osećamo: zaokružen pogled na svet iza kog se sluti specifičan, unikatan, žovijalan duh, prepoznatljiv autorski rukopis; viziju u kojoj sve lebdi zbog snage zamaha, izgrađenu i rasterećenu ličnost stvaraoca, temperament koji ne širi beznađe nego daje: energiju, polet, koji oduhovljuje i inspiriše na čitaočevo smehotvorno nastavljanje pročitanog u sopstvenom okruženju jer oko nas poslednjih decenija sve vrvi od nadmene i karikaturalne ljudske gluposti

Ako je neko stekao utisak da imamo nešto protiv spasavanja ćirilice i srpskog jezika, poručujemo: ništa dalje od toga! Kao podršku „Politikinoj“ akciji prilažemo prvu malu lekciju za revnosne učenike srpskog jezika, koja je deo buduće knjige „Srpski za početnike u zlu i na javi“, i to u vidu pitalice i odgovaralice, ne bi li bilo jasnije gde idu koljački predlozi a gde masni prilozi, kako oko grla glagoljaju glagoli i kako funkcioniše tipična srpska rečenica za laku noć i nebesko carstvo. Nije dugo, zanimljivo je, pet minuta posla, koliko i za jedno malo klanje, i s obzirom na temu, korisno za strance kao i za one koji se tako osećaju da se upoznaju sa glavnim gradom Soraba, srcem produkcije simbolotvornog organa naše gramatike, geopolitičke gimnastike, verbalne i prave artiljerije. Krećemo sa imenicama, deklinacijom po spratovima i s eliminacijom besmisla, škarta i šuta

Neki zli jezici kažu da je sve okrenuto naglavačke i da nema više poezije u Srba, ali to je zbog toga što se ona pruža podzemnim hodnicima polusvesti, buja i grana se, van civilizacije i regiona, a nikada je nije bilo više, svako ko zna slova piše, svuda radionice, festivali, slemeri i slameri, vite jele i hrastovi brzo gore i govore, na sceni koje nema, nego samu sebe sanja, sporost se više ne toleriše, vorholovske petominutne zvezde osvetljavaju sumrak bioskopa Rex! Bebe pišu sonete, nastupa svetski, mesečni, nedeljni i dnevni dan poezije koju će svi pisati! Ostvarilo se proročanstvo divnog Junačka, najvećeg narodnog pesnika

Mi ništarije i ništitelji, svadbari smrti, sedimo i u Hagu kao zaslužni Srbi, naša lica ne govore ni o čemu, naša tajna je šupljina, prezir, nedostatak, tišina posle pokolja

Kad pomislimo na postmortem komentare zavrti nam se u glavi. Ne gasimo akaunt, nema nikoga da pridrži ruku

Izdavačka kuća Partizanska knjiga objavila je pre par meseci prvi roman našeg saradnika Dragoljuba Stankovića "Beogradski kiklop". Ranije smo Stankovića znali kao odličnog pesnika, književnog kritičara i angažovanog komentatora parakulturnih događaja, a sad ga upoznajemo i kao vrsnog pripovedača. U "Beogradskom kiklopu" Stanković je zaronio u mračne devedesete, u olovne godine koje je književnom alhemijom pretvorio u zlato izbrušenog proznog stila. Iz romana “Beogradski kiklop” prenosimo poglavlje “Trag pod levom miškom”

Samo učešće u kulturi nasilja, prevare, laži zajedničkog identiteta i osvešćivanje takve pozicije, pesnika vodi do katarzičnog osećanja sramote, spoznaje, plača (Siniša Tucić o novim pesmama Dragoljuba Stankovića)

Pomislimo: kako su pune grobnice/ pregalaca generala/ i kako pravda ne može stići/ do Kasapinove žene, do Urala

Pisac se, kako vidimo, uhvatio u koštac sa verovatno najtežom temom u literaturi, sa smrću, bespomoćnošću i slabošću čoveka na kraju života, u dobu kada svako sebi ako može i želi podnosi završni račun. Starost i umiranje, palijativna nega, svakako su nepopularne u današnjem medijskom teroru mladosti i zdravlja, lažne večnosti, smrt je tema koja se izbegava ili se o njoj govori kao da se samo drugima dešava, na filmu, kroz fraze i kao da je sve o tome rečeno. Međutim, ništa o smrti nije rečeno što je može amortizovati u svesnom životu čoveka. Ona je neuhvatljiva i nepojamna sila koja dolazi po svakoga. Čitava civilizacija je pokušaj da se da odgovor na ovo pitanje, teskobu

Ako je P. P. Njegoš dao „muški princip“ borbe sa silama nemerljivim, nekadašnji, davni, a koji je jezički i misaono kruna jedne epske tradicije, „Maternji jezik“ Hadžićev čita se kao „ženski odgovor“ na istu razapetost ljudskog bića, egzistencijalni, kao integralan i autopoetičan odgovor svesti na položaj nepripadanja i neuklapanja u celinu društva, svetskih podela, kao osećanje izuzetnosti, pokazuje nam načine, strategije izdržavanja tog „na strašnome mestu postojanja“

Knjiga izabranih tekstova poezije niškog rokenrola (1980-2013) „Orden za olovnog vojnika“ koju je priredio pesnik i prevodilac Željko Mitić, ima veliku važnost. Nije to samo važno za nas koji smo svedoci nekadašnje urbane istorije i kulture srpskih gradova, kao što su to bili i Jagodina (Svetozarevo) i Niš, da se podsetimo svoje adolescencije, nego neka se zna da su ovi gradovi „nekada bacali svetla daleko“, da nisu bili zagledani samo u svoj pupak