Tekstovi autora: Vladimir Stakić

Odmah bi da odluče da li smo uz vlast ili ove druge, kao da ne postoji sredina i pravo da imaš vlastito mišljenje

Pre deceniju i po, niko, ali apsolutno niko, ne bi ni dve pare stavio na to da će Partibrejkers opstati duže od par sezona. A oni ne samo da su opstali, nego su, uvek, samo i jedino terajući po svome, izrasli u najveće autentične zvezde jugoslovenskog roc'n'roIla. Četvrtog oktobra 1997. navršiće se 15 godina od prve svirke Partibrejkersa. Tridesetog avgusta je trebalo da sviraju besplatni koncert kod Kule Nebojše na Kalemegdanu i time označe pojavIjivanj petog studijskog albuma, Ledeno doba. Onda se desila kiša, nekakvo hoću-neću u organizaciji, problemi sa ceradom, sa odgovornošću ako nekog udari struja... Ovaj susret bio je unapred zakazan za nedelju po podne, dan posle, u Centru "Sava", na mestu gde je nekad bila livada na kojoj je Cane sa ekipom iz kraja igrao fudbal. Nije poneo ličnu kartu, tako da su nas veoma ljubazni portiri jedva pustili da uđemo. Nismo ni seli, a on je počeo da priča. Smireniji je nego ranije, mada brže govori. Sjaj u očima ostao je potpuno isti. Leden

Ovaj dupli živi album sniman je kad treba i gde treba: 7, 8. i 9. jula 1976, u Fabulous Fox Theatru u Atlanti, gradu koji ih je najviše voleo. To se čuje iz sale, kao što se sa bine čuje da iza Lynyrd Skynyrd, kao i uvek, visi zastava konfederacije i da je svima na bini (Keith Richardsov najbolji drug) Jack Daniels vrlo blizak prijatelj. Svirka je do maksimuma prašnjava, natopljena znojem, istovremeno opuštena i sagorevajuća

Mislim da rokeru muzika mora da bude sve, a novac ništa. Sve mora da bude podređeno muzici, publici, radu, napretku... Znam da to zvuči samoupravljački, ali tako je...

Nakon što je Bob Geldof inicirao akciju Band Aid, za pomoć gladnima u Africi, domaći SFRJ-muzičari okupili su se oko projekta Yu-Rock Misija koji je svoju koncertnu premijeru imao tačno pre 33 godine: 15. juna 1985. na stadionu Marakana, u Beogradu. Snimljen je i singl “Za milion godina” koji je preko magazina “Rock” distribuiran u preko 100.000 primeraka. Spot za pesmu »Za milion godina« i pozdravna poruka koju je preneo Mladen Popović emitovani su u okviru svetskog prenosa Live Aida i nema sumnje da je to proizvod ovdašnje muzičke scene koji je odjednom videlo ubedljivo najviše ljudi u globalnim okvirima

Beograd i Zagreb odabrani su za početak, kako iz organizacionih razloga (jer je zbog dobre „logistike“, koja se tada nije tako zvala, to bio najlakše uraditi), tako i zbog toga što je razmena „rock'n'roll dobara“ i tako bila najveća između ta dva grada. Za zagrebački Jugoton (sada Croatia Records) od beogradskih izvođača tada su objavljivali Partibrejkers, Riblja čorba i Električni orgazam, a praktično nije bilo nedelje u godini da bar jedna zagrebačka grupa nije svirala u Beogradu ili obrnuto, česta su bila gostovanja na рlоčamа i snimanjima, dok su se beogradski i zagrebački mediji većinom prosto utrkivali ko ćе više prostora dati muzikantima sa strane, a i publika je u oba glavna grada bila veoma blagonaklona prema gostima...

Uskoro će, kao što je primitivno počeo rat, primitivno da počne i bratstvo i jedinstvo. Pa će prvo oni što su sve zamutili i dizajnirali početi da se balave ustima punim jagnjetine i da se kunu na vječno prijateljstvo, da dijele jedni drugima počasne ključeve od gradova, plakete i diplome za mir. A onda će sportisti i pjevači, po službenoj dužnosti, na svojoj koži osjetiti novopečeno bratstvo i jedinstvo...

Psovke su vrlo važne – svaki čovjek ima neki lični odnos prema psovkama, jer ima ličan raspored energije vezan za njih. Ja za svaku psovku imam tačno određeno raspoloženje. Recimo – „boli me kurac“, to je meni jedna od najčešćih mantri koje upotrebljavam. Dnevno najmanje 150 puta kažem „boli me kurac“. Šta to znači – to je isto kao kad moja ujna ode na transcendentalnu meditaciju, pa ponavlja „kapci su mi teški, meni je super, meni je super... i na kraju ne kapira više da je obična domaćica (izvod iz teksta "Uspavanke za revoluciju" objavljenog februara 1998. u magazinu XZ)

Stvar koja me je lansirala, „Zamisli život u ritmu muzike za ples“, naš najveći hit, ’81. godine sam napisao na jednom madracu. Sve sam iz sobe morao prodati, da bih se bavio muzikom. Ostao mi je samo taj madrac i ja sam znao: Čovječe, ako sada ne uradiš jaku stvar, propao si! Nećeš imati šta jesti! I naravno da je došla dobra stvar. Tako da sad i predobro živim. Za mene bi bila mila majka da ponovo završim na svom madracu. Bio bih sretan. Napravio bih strašne stvari

U periodu od 1980. do 1990. godine imao sam, očigledno, previše vremena i premalo problema. Da nije bilo tako, sasvim sigurno ne bih mogao da toliko gledam oko sebe, uočavam i pamtim svakakve gluposti. A od svih njih, ubedljivo najviše me je uvek radovalo jedno slovo, sasvim obično, ni po čemu specifično, koje sam, što sam ga češće viđao, sve više uklapao u paralelnu sliku zemlje u kojoj živim, stanja duha i kulture, a na kraju i bratstva i jedinstva…

Dolaskom u Australiju otvaramo jedno poglavlje koje bi moglo da preraste u roman (o Sidneju) ili bi bar moglo da izlazi u nastavcima. Normalan život? Čist mozak? Sigurno sam izbegao gomilu veoma teških stvari kroz koje ste vi prošli. S druge strane, isto me je toliko nekih drugih stvari dočekalo ovde, nepoznatih i neizvesnih...

Uvek sam se bojala da će se, kad budemo prestali da radimo, dakle čim završimo sve onako kako smo hteli, samo zatvoriti vrata iza nas i da će biti kao da ničega nije ni bilo...

Društveni usamljenik sa zabludelim pronicljivim pogledom i širokim osmehom koji bi mogao da bude i bolna grimasa, introvertni i samom sebi dovoljni egzibicionista, sjajni bubnjar koji svira tako da su njegovog kvaliteta svesni svi koji stoje na bini ispred njega i okolo, a malo ko od onih koji slušaju, nekako je uspeo da nas sve navede da prihvatimo njegova pravila igre i ostavimo ga da živi isključivo onako kako on želi i misli da treba

Verovatno sam početkom osamdesetih gušio neka kreativna nastojanja u Orgazmu, jer mi je bilo stalo da uradim što više svojih pesama. Sad radim i neke druge stvari, i želim da u ovaj deo priče uključim što više ljudi

Ljudi u Srbiji ne znaju šta će s nama. Rano su nas proglasili za legende, samo da bi nas otpisali. A ako se budu birali prvi moderni sveci odavde, to ćemo biti mi