Tekstovi autora: Dušan Blagojević

Dakle, i u Norveškoj je moguće, ali Norveška ima SISTEM u koji njeni građani veruju i koji ne može ni tako stravični zločin da uzdrma. Mi imamo „sistem” u koji veruju samo članovi naše Vlade, i predsednik, i mediji bliski vlastima. Ne bih o norveškom sistemu, jer još uvek ne živim tamo, ali bih o našem

Premijerom predstave „Dom Bernarde Albe”, po tekstu F. G. Lorke, u režiji Andreja Cvetanovskog, otvorena je sezona 2022/2023. u Narodnom pozorištu Leskovac

Roditelji i javno mnenje su sablažnjeni i začuđeni nasiljem koje se „desilo” (pošto se kod nas sve nešto „dešava” – rat, sankcije, bombardovanje), pa tako nesnađeni i oni traže „glavu” i postavljaju pitanje odgovornosti. Možemo primetiti – zadivljujuća sabornost nastavnika, roditelja i zajednice. Ideal je skoro pa ostvaren, samo fali jedna sitnica kako bismo do konačne utopije dobacili, a ta „sitnica” su učenici.

Ako jedno misleće biće, moj učenik, napiše na Fejsbuku da hoće sedam hiljada policajaca na Kosovu, a ne na Paradi, i skupi dvesta lajkova u minutu, šta da očekujemo od nemislećih? Pitam se šta ja u školi uopšte radim. Osećam se poraženim!

U Narodnom pozorištu Leskovac, od 23. do 30. septembra 2021, u okviru 57. Festivala „Joakim Vujuć” u takmičarskom delu odigrano je šest predstava narodnih pozorišta iz Prištine sa sedištem u Gračanici, Zaječara, Novog Pazara, Kruševca, Niša i Leskovca. Stručni žiri u sastavu Miodrag Tabački – predsednik žirija, scenograf, i članovi Danica Maksimović, glumica, i Vladimir Lazić, reditelj je Nagradu za najbolju predstavu u celini dodelio predstavi „Ako dugo gledaš u ponor”, u režiji Zlatka Pakovića, u produkciji Regionalnog pozorišta Novi Pazar i Kulturnog centra Novi Pazar. Nagrada za najbolju režiju dodeljena je Zlatku Pakoviću za istu predstavu. Pre nego što je došla u Leskovac, došao je dobar glas o njoj, a na ovogodišnjem 66. Sterijinom pozorju u Novom Sadu dobila je i Sterijinu nagradu za najbolju predstavu.

Sve ove priče biće jednoga dana deo Narodnog muzeja Leskovac, ustanove koja je 2018. godine obeležila 70 godina postojanja. Baš kao i mnoge neispričane priče o entuzijazmu, besparici, neodustajanju: o likovnim kolonijama i slikarima, piscima na dijalektu i kritičarima, o bibliotekama, legatima, tribinama i koncertima. I Leskovac će i tada ostati u sred leskovačke kotline kroz koju protiče pet reka i neće se micati iz čuvenog srpskog petorečja. Kao ni palanački duh koji vazda uzdiše za minulim i pita se: Kam gi, bre, Leskovčani? Kam gu, bre, kultura?

Naizgled prozaična priča o čedomorstvu, seksualnoj eksploataciji dece, bezrodnosti, pedofiliji, seksualnim frustracijama, disfunkcionalnim porodicama, neosotvarenim i promašenim životima, rodoskvnuću i banalno-nevinom duhu palanke – prerasta u metafizičku sagu koja pokreće ontološko-filozofska pitanja najvišeg reda

Slikajući jednu palanačku sredinu, prostor u kome se malo govori, ali mnogo otrcava i prećutkuje, i predstavnike palanačke kulture kojima se lako nameću isprazni demagozi i kvaziintelektualna laprdanja, reditelj ne zalazi dublje u ponore psihologije i filozofije palanke i njenog odnosa prema egzistenciji, življenju i mišljenju

Nedavno je jedan kolega predložio dа se prisetimo nаstаvnikа koji su obeležili nаše školovаnje. Ogrаničio sаm sebe nа šest imenа, jer bi u suprotnom tekst bio duži od Tolstojevih romаnа. Nаrаvno, neprаvedno sаm izostаvio brojne nаstаvnike, te krаjputаše koji su me omeđili i utemeljili, pogotovu аsistente sа fаkultetа, divne ljude pre svegа. Pokušаo sаm dа se setim imenа svih nаstаvnikа od petog rаzredа do krаjа fаkultetа. Neverovаtno, nijednog nisаm zаborаvio.