Tekstovi autora: Bojan Tončić

Organizovan je svojevrsni plebiscit u šest tiskanih dnevnika širom Jugoslavije, isplivale su sve neke dobroćudne živuljke, divokoza, jagnje, veverica, čak se neko dosetio i grudve snega. I tu se pojavi Vučko, kontra varijanta, krvoločna zver u obličju malog nasmejanog smotanka. I Čola koji iz off-a, sa nekim sevadah amplitudama zaurlava “Sarajevoooooo!”. Pobednik novinskog izbora i konačni pobednik bio je akademski slikar, dizajner i karikaturista iz Slovenije Jože Trobec, dotad poznat i kao koautor istorijskog dizajna Iskre, telefona popularno nazvanog “Fitipaldi”

Nemati Pony značilo je ozbiljan hendikep, jer su se njime vozile i devojčice, u nekakvom kolektivnom ritualu, pre nego što su Idoli zapevali “Drugovi moji, radni veseli/Bicikle voze, ponositi svi”. Ne potcenjujmo, mnogo je plata u radničke porodice dovezao upravo Pony, pogotovu iz “ženskih” fabrika, još u vreme kada u industrijskim centrima nije, baš kao i poslednjih dvadesetak godina, bilo gradskog prevoza, pogotovo za treću smenu

Stariji će se setiti da su zastavu sa olimpijskim krugovima u maksimirski stadion uneli Darjan Petrič, Jelica Komnenović, Bruno Orešar, Darko Pančev, Darjan Petrič, Mirko Čulić, Slađana Božić, Ivan Šibl, Tomislav Paškvalin i Slobodanka Čolović. Ili bar nekog imena. Zašto ne i najlepše sportistkinje bivše Jugoslavije, Šibenčanke Danire Nakić. Na borilištima su carovale moćna američka sprinterka Gvendi Torens koja je osvojila zlatne medalje na sto i dvesta metara i u štafeti. Najuspešnija sportistkinja bila je Rumunka Noemi Jung sa pet zlata I dve bronze. Jugoslavija je u košarci pregazila SAD, osvojila zlato, a Dražen zabio 35 koševa. I košarkašice su osvojile turnir, Darjan Petrič dva srebra, najbolji na 800 metara bili su Slobodan Popović i Slobodanka Čolović. Sjajni sastav odbojkaša osvojio je zlatnu medalju, pobedivši u finali NR Kinu

Glavna zvezda “Malih tajni” bio je čovek iz naroda, pripadnik radničke klase, Stevo Karapandža, šef kuhinje brojnih zagrebačkih hotela i restorana. Uz njega smo, slušajući priče o jelima koja prave neki drugi i drugačiji ljudi, u vazda toplijim krajevima, iz Istre, sa otoka, ali i sa krajnjeg juga Jugoslavije, putovali i zamišljali krajeve koji čekaju da ih obiđemo, slušali unekoliko izmenjenu, zapadnu varijantu svog jezika, naučili šta su papar, zdjela, vrhnje, žlica (“dvije žlice Vegete bile su neizostavne za božanstveni ukus”, kao iz stroja profesora Baltazara”).

Rat, stradanje, smrt sa imenom i prezimenom. Menjale se vojske, preuzimale grad. „Neka su se komšijska djeca nesretno odazivala na vojne pozive, ne razumijevajući da idu ravno u klaonice – mali Bakić, Cvijetić. Puača, Panić... Prijedor je postao bezgradan, suh, isprepadan. Komšije krivog imena počele su dobijati otkaze (Karmela, Supha, Meho, Kata...) i radnici su postajali ratnici, a da to nisu ni znali“

Počasni građanin Subotice postao je poeta nacionalne, kama-provenijencije Matija Bećković. Nije iz Subotice, ali ga je predložio Savez srpskih udruženja Severnobačkog okruga, obrazloživši predlog stavom da je reč o „stvaralaštvu visoke kulturne i umetničke vrednosti“. Većinski naprednjaci još su tvrdili da Bećković, fakat, nije iz Subotice, ali da je u njoj gostovao. Što je, naravno, tačno. Dvojica antifašista i antinacionalista u Subotici, za jednog nema mesta

Narodni heroj Milinko Kušić, posle svih Nemaca, četnika, ustaša, nije mogao da se nosi i sa Komisijom za spomenike i nazive trgova i ulica Skupštine grada Beograda, koja mu je 2006, u vreme vlasti Demokratske stranke, oduzela ulicu. S druge strane, Miodrag Petrović Čkalja, jedan od simbola Jugoslavije, u ime naroda koji ga je voleo i poštovao, posthumno je ponižen: oduzetu ulicu narodnog heroja dali su njemu, sve misleć’, valjda, kako je i to bolje nego kritika da “Čkalja nema ulicu”. A Miodrag Petrović zaslužio je mnogo više, makar posthumno poštovanje ili Trg u centru grada. A, ovako, oba su partizanska heroja poražena

Fotografska legenda Milomir Kovačević Strašni osmislio je i realizovao novu „konceptualu“, snimivši predmete koje su sarajevski iseljenici poneli sa sobom u Pariz. Smatra da je reč o „univerzalnoj priči o životu i ljudima“

Za relativno kratko vreme Festival se izborio za mesto u kalendaru,manifestaciju koja se ne propušta, a ovogodišnji razgovori i predstavljanje novih izdanja u regionu bili su u duhu grada domaćina, dovoljno reprezentativni i daleko od neželjene glamuroznosti

Autor ovdašnjih hitova “Klinasto pismo” i “Kralj” Kader Abdolah duhovito je govorio o detaljima svoje biografije i sadašnjem statusu zvezde i čitanog autora. Rođen je u 1954. Teheranu; čukundeda mu je bio nekadašnji iranski premijer, pesnika i osnivača iranske, odnosno persijske poezije. Abdel je do 1985. živeo u Teheranu, da bi zatim, budući da je bio politički aktivan i da je pisao angažovano, napušta Iran

Na Olimpijadu je otišla kao četvrta u ženskoj štafeti četiri puta sto mešovito, a štafeta je otišla zato da se ispuni kvota sportista i sportistkinja, neophodna da putuje još jedan funkcioner. Za pojedinačno nadmetanje na 100 m prsno prijavila se „kad je već tu“, a za dvostruko dužu deonicu „kad je već olimpijska šampionka“, pa osvojila još jednu medalju, srebrnu

Uspesi sportista, pogotovu vrhunska dostignuća, imaju u backgroundu pokatkad razumljive, a često i neshvatljive motive; Cerarovim roditeljima lekar je sugerisao da se mali bavi sportom, budući da je bio slabašan, kao da je vukao „devet tuberkuloza“. Oprobao se u gimnastici i nije uspeo da dovrši ni najjednostavnije vežbe, pa je, kako kažu, iz dvorane ispraćen smehom vršnjaka. Dovoljno da odluči da postane gimnastičar. Zašto ne i šampion. Za to se dobijaju medalje, a u Jugoslaviji je dobio i najviše državno priznanje - Nagradu AVNOJ

Vesti o njegovim podvizima stajale su u dve rečenice sportske rubrike Dnevnika, posle kojih bi prostrujali pozitivna energija, dah pobede, misao o tome gde su ti nepoznati toponimi koje svojim zaveslajima Veljko spaja na čudesan način

Prepoznatljivi rediteljski rukopis, sličan onom iz Nevena, Bajford ponavlja u seriji Poletarac (1980), a to nije jedina sličnost sa Nevenom. Serija je nastala prema dečjem časopisu, kao i Neven; urednik Poletarca bio je moderni Čika Jova - Duško Radović. Duhoviti skečevi, pesma, vic, primenjeni su i u Poletarcu koji je zvučno obojila Laboratorija zvuka braće Vranešević, dok mu je posebnu vizuelnu notu, uz školu crtanja, dao Dušan Petričić

Kada je 1989. Petar Luković ponudio jugoslovenskoj javnosti knjigu “Bolja prošlost”, fascinantnu zbirku intervjua sa ključnim autorima, pevačicama i pevačima zabavne muzike u SFRJ, te zanimljive i nadasve relevantne faktografije o pločama, koncertima, turnejama, back stage intrigama i podmetanjima, ljubavima i političkim stavovima, sa znakovitim podnaslovom “Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940 – 1989”, bilo je već izvesno da će sintagma iz naslova uskoro, čak i za najdoslednije optimiste i romantike, postati pleonazam. I da bolja budućnost još dugo neće stanovati na toponimima iz prvenca čitanog novinskog autora