Tekstovi autora: Bojan Tončić

Nikada nas u rat nije uvukao neki građanin ili seljak, u rat nas uvek vodi država. Pa ako joj dozvolimo da manipuliše nama i proizvodi propagandu mržnje, opet će nas uvući u rat, za to su uvek jako velike šanse

Maksimirski obračun danas? Podsećanje na to da su nacionalističke elite već konstruisale nove klaonice iz kojih su glasovi tame prizivali nove sukobe i podsećali na stare, one iz Drugog svetskog rata. Biće ih kad-tad, snevali su nacionalisti, naslućivalo se, ali i uveliko priželjkivalo u Beogradu i drugim nacionalnim centrima, nacionalna homogenizacija oficirski najmoćnijih i najbrojnijih Srba aktiviraće se u suicidnom hegemonističkom pohodu kao tandžara sa čehovljevskog zida. I pokazati da se, eto, može i drugačije

Onaj ko ima živinu i radi na njivi, obično kasni na posao, a preko leta zaborave kad se pojavio u fabrici - uglavnom je na izmišljenom bolovanju, zbog bolova u krstima, ili anksiozno-depresivnog stanja, odaberimo sami. SRK pođe kod kolege u selo, da vidi koristi li bolovanje namenski. Znajući za mesto i ulogu SRK u sistemu društvenog samoupravljanja, poljoprivredno-industrijski poslenik potrudi se da ih, za predanost poslu, nagradi bogatom trpezom. A bude i nekog zeleniša, možda i sušenice, za poneti. Koju će oni, oduševljeni kolegijalnošću domaćina, pretvoriti u pozitivnu ocenu namenjenu organima upravljanja

Glavni štab agresije bio je u Beogradu, odakle je pružana logistika ratnim pohodima i odakle su stizala naređenja za mobilisanje oficira JNA i kriminalaca na privremenom patriotsko-pljačkaškom angažmanu. Rat je finansiran novcem srbijanskih poreskih obveznika koji su većinski pristali da finansiraju i na svaki drugi način podstiču ubijanje, silovanje, zlostavljanje, rušenje, proterivanje. Nisu - ogromna većina - rekli da im je žao

Za vlasnike običnih bonova postojala je linija, na njoj i tri vrste jela dnevno, pasulj gotovo uvek, kao i pecivo, za one što su izbegavali rani jutarnji obračun sa teškom zaprškom, uglavnom administrativce. U skromnijim je firmama, jedan jelovnik variran godinama, delila se sa šaltera jedna vrsta jela, sevnula bi u menzi po koja glasnija dosetka, bilo je primetno - o, tog nezaboravnog vokabulara - sektaštvo, a težaci su, blago toksirani “vinjakom” pred doručak, saupljali iz tanjira kalorije za postizanje norme. Hrana beše ukusna, ali masna do bola. Gulaš, pasulj, promicahu i škembići (tripice). Ako baš i niste njima skloni, prigodna zamena bili su burek ili “Zdenka” sir. Sve uz krčanje zvučnika koji je Vesnom Zmijanac pozivao u nove radne pobede

“Beogradska slikarica i dubrovački pisac razmenjivali su pisma kao čisti rukopis ljubavi, dok se posvuda oko njih pripremao 'rukopis' mržnje, koji će uništiti jednu veliku državu, a cijelo jedno pokoljenje strovaliti u nesreću i propast”, kazao je Mile Stojić na beogradskoj promociji knjige “Sisak-Dubrovnik, Pisma ljeta 1980.”

“Ko u ovoj zemlji zaboravi stanicu Štrpci i 27. februar 1993. odustao je od budućnosti”, piše na spomen-obeležju u Prijepolju. Samo se još porodice i malobrojni ljudi sa savešću sećaju otetih i ubijenih građana Srbije, putnika iz voza 671 koji neće stići na odredište. Savest je otputovala vozom i otplovila Drinom.Tuga je ostala

Na levoj strani polovine Grka napravljen je faul. Vladanko Stojaković misli da je od odjave koju je započeo važnije šta se dešava na terenu (nema manijakalne statistike, nema morona za mikrofonom). ”Da vidimo šta će se sada desiti... Slobodan udarac izveo je Hadžiabdić, lopta je doletela na drugu stranu, dvojica Grka obaraju Šurjaka, Pižon glavom vraća loptu na sredinu šesnaesterca. “Skočio je Petrović, Karasi i da li ć... Gol! I gol, 4-2! Da li je to mogućno? Da li je mogućan ovakav trenutak sreće za naše navijače, a verujem i za sve vas, dragi gledaoci. Karasi je bio strelac ovoga gola! “

Borosane za rad ostaju legenda, podsećaju na vreme u kojem se mogla dočekati/zaraditi penzija, na humani pristup radu i podrazumevajuće poštovanje radnica. Od njih je bilo itekakve koristi, za razliku od karanfila na Osmi mart, datum za maštovito, naško, timbildingsko veselje do besvesti

Srbija se danas protiv istine o teškom, sumanutom ratnom zločinu bori gnusnim lažima i falsifikatima; zvanična verzija službenog Beograda je priča da su Bošnjaci pobili sami sebe, ne bi li optužili Srbe. Matrica koja će kasnije biti mnogo puta korišćena i ući u jezik svake režimske propagande kao “model Markale”, nešto dokazano netačno na štetu Srba

Ima li u ovoj knjizi primitivaca koji su sada na vlasti u Srbiji? Naravno, samo bi u Davidov esej trebalo ubaciti imena i svakodnevne postupke vrha režima koji su bahata negacija zdravog razuma i civilizacijskih vrednosti. Ali i - neka svako odabere - pomirljivo ili nepomirljivo zaključiti da suština problema nije tek ohola, beskrupulozna i banditska vlast. Da će i svaka sledeća imati svoje bednike i primitivce, “zaštićene lopovskim kodeksom koji štiti vernike od zaraženih” (B. Štulić)

Ne pamti školske ekskurzije, ni obične dečje igre, uvek se igrao pred kamerom i to je činio besprekorno. Dospeo je do Holivuda i radio sa legendarnim Semom Pekinpoom koji će mu dopisati i produžiti ulogu u Gvozdenom krstu (1977). A već dve godine ranije biće istinska jugoslovenska zvezda, tokom i nakon prikazivanja Zimovanja u Jakobsfeldu. Svuda su ga gledali i slavili, zato je, možda teže nego drugi, doživeo krvavi raspad Jugoslavije, početak rata, nacionalističko ludilo u kojem se normalan čovek zapita da li je sa njim sve u redu

“Sreća” i “nostalgija” imenice su koje proizvođač vezuje uz bajaderu. Od države je, pak, kao prvi proizvod, dobila oznaku “Izvorno hrvatsko”. U “Kraš” je ušao srpski kapital, ali je kompanija ostala hrvatska, izgubio je srpski biznismen Nebojša Šaranović, vlasnici su braća Pivac. Firmu su sačuvali radnici “Kraša”, buduću da su odbili da prodaju deonice Šaranoviću, iako je nudio više para. “Kraš” nije srušen u odbrani nenaoružanog srpskog življa, strojevi za bajadere su sačuvani, slatkiš se kupuje i u Beogradu, u po bela dana. Ko proba bajaderu biće bar na kratko srećan. Neki će se setiti detinjstva ili mladosti

Bojićeve analize retrogradnih društvenih pojava mogu se primeniti na Hrvatsku, Bosni i Hercegovinu i Srbiju gotovo jednako, pogotovu kada je reč o srastanju verskog i nacionalnog identiteta, te nacionalizmu i njegovim pojavnim ratnim i posleratnim obličjima

Čovek “slobodne” profesije (novinar sudske hronike), okrutno nezainteresovan za gotovo sve što se dešava u vezi sa njegovim poslom, vlasnik miliona grčeva u stomaku i srodnih probavnih tegoba, na pragu četrdesetih, u starosnoj dobi kada ga progoni osećaj da se “upravo očešao o smrt”. Dok iskazuje znake života, oslanjajući se na neke davno usvojene rituale kojima ne vidi smisao