Tekstovi autora: Zdenka Feđver

U moju spavaću sobu, u kojoj se ne loži, uselio se u jesen, nepozvan, tiho, jer to mu je u krvi, izabrao svoje mesto i marljivo tkao svoju raskošnu mrežu između dva ogromna kaktusa, a ispred dva krila trokrilnog prozora, kao da je znao da ja samo treće krilo svako jutro otvaram, da svežim vazduhom izbacim ustajale noćne duhove iz sobe

Ne želeći da narušim doživljenu lepotu, nikada nisam zavirivala u knjige da saznam šta oni mladalački ili ovi klizeći snovi znače. Stižu odgovori. Sami

Bila su to vremena kada su i godišnja doba znala za red. Zimi je stvarno bila zima, a nanosi snega, nastali čišćenjem ulica, nekada su bili tako visoki da ni odrasli ljudi nisu mogli videti ko korača drugom stranom ulice. Pedeset i neke, u prošlom veku, kada ni slutila nisam da živim u tom veku. Neka druga teranja počela su devedeset i neke, takodje u prošlom veku. U ovom veku, dve hiljade i neke, sve češće se pitam, ali ne zbog mojih godina, u kom to veku živim i da li zaista živim – i imam tri bicikla

Mena su interesovale igranke i pesme Pejakovića, Stefanovića, Montena, Slabinca, Jevremovića, Kovača..., zabavna muzika uz koju se plesalo, plesalo i plesalo. Feđverovi su odavno zaćutali. Uzalud u prodavnicama tražim starogradske pesme koje je tata najviše voleo. Prekasno otvaram usta

Uključ., isključ., televizora teklo je ovako: stariji od 65 god. ne smeju uopšte da izlaze, mladji smeju od 5 do 17 sati, a onda je policijski sat do 5 ujutro; vikendom ne sme niko; za katolički Uskrs, od 10 aprila, od 17 sati,  do 13. aprila, do 5 ujutro - izlaziti iz kuće ne sme niko; za pravoslavni Uskrs (državni praznik), od 17. aprila, od 17 sati do 21.aprila, do pet ujutro, izlaziti ne sme niko; posle pravoslavnog Uskrsa policijski sat počinje u 18 sati, traje do sledećeg dana do 5 ujutro...

Ipak, nadam se. Ne odgovorima. Ne izveštajima sa konferencije za štampu o... „distribuciji preminulih i distribuciji obolelih...“ Nadam se - samo pristojnoj odjavi. I laganoj, slobodnoj šetnji ulicama moga grada

Vikali su na mene u kući, dok sam odmarala, glasovi sa ekrana televizora, više ne znam, da li već 14. III, ali u nedelju: 15. III, sigurno jesu. Vikali su žestoko, da žešće, mislila sam, ne može biti, jer virus odjednom više nije bio smešan

Golubica se koleba, leti izbezumljeno od žice do vrata, pa nazad, ćutke trpeći žestoko kljucanje i onda, par nestaje u oblacima

Kada sam dovoljno narasla i sazrela za sopstveno dete, u meni su sazreli i svi mamini recepti za spremanje zimnice, sazrelo je i vreme za kupovinu ogreva, a još brže je sazrelo vreme za opremanje deteta za školu. Samo je vreme za svinjokolje nestalo, u stvari, pretvorilo se u kupovinu polutki

Radnici su naizgled bili isti, ali više nisu razgovarali, već komunicirali, umesto biografija pisali su si-vi, brinuli o svom imidžu, ništa nisu obnavljali, već sve revitalizovali, brinuli su o brendu firme, a u razgovoru bi im se i dalje kotrljala šangarepa, pemzija, biciklovi, infrakt, apateka, poluklinika, aperacija i obilje psovki. Hodnicima je odjekivalo ćaooo, o kej i vaaau; bili su u trendu, pravom tajmingu; sve je bilo in ili aut... Što su se više edukovali i mislili pozitivno, sredina ja postajala sve više kvarno-kikotava, puna podmetanja, zlobe, ismejavanja, lažne ljubaznosti...

Vladičin hleb. Na stolu, u prepunoj tacni. Kolač od belanaca, šećera, maslaca, oraha, suvog groždja, čokolade i brašna, a može i od badema, suvih šljiva... Kolač pažljivo umućen i dugo sušen-pečen u rerni. „Biskupov kruh!“, nasmejano kaže i počinje da ga gricka. Biskupov? Vladičin? Ne razumem se u njihova zvanja, činove, ali biće da su istog. Očigledno, ni vladika ni biskup – ni najmanje nisu naivni. Vrste hleba dobro su proučili

Od svih Feđverovih i Grgurićevih, a ima nas, jer svi su se svojski potrudili, baš sam ja, tako mi i treba, odlučila da pišem. I da ostanem Jugoslovenka. Pored svih seoba i "seoba". I tuđih i mojih. Ima me u knjigama, zbornicima, časopisima, listovima, novinama... Nema me, zašto li se uopšte ne čudim mom neuspehu, ni u srpskim, ni u hrvatskim, ni u mađarskim, ni u jevrejskim antologijama

Onda su ukinuli Jugoslaviju, pa ukinuli Dvadesetdeveti novembar... A mene? Mene još nisu, ali i pored prilagođavanja sve više se osećam prevarenom. Ne zato što nisam vernik, već zato što me stalno ranjavaju, a onda ravnodušno, pomalo brišu. Kao i moju domovinu. (Misle, zacelila sam?) Sve više me spaljuju, nešto kradu, nešto naizgled dodaju, ali, u stvari, neprestano amputiraju. I stalno sam, kao i ovaj tekst, u nekim zagradama

Onda iznenada konstatuješ, izlazeći od doktora, ali bez ikakvog štrecanja, da uopšte ne znaš kada je nestala rečenica: “Skinite se do pojasa…” Stoički nastavljaš dalje. Nazad, neizvodljivo

Pešaci pretrčavaju i na zeleno i na crveno. Vozači su neprestano u stavu za start i za psovanje, a znaju, kao i pešaci, semafor sebi da prilagode. Tramvaj se ne čeka, trči mu se u susret. Ulazi se „na laktove“, a izlazi „na iskakanje“. Sasvim lalinski koračam. Čim se pojavi žuto, stanem. Vozači, izbačeni iz kolotečine, s nevericom me odmeravaju. Hteli bi sve po spisku, no priznaju poraz