Tekstovi autora: Sandra Dančetović & Milan Živanović

Ako se baš svakog dana ne stidimo onoga što jesmo, tvrdi moderni mislilac Alain de Botton, to samo znači da nismo ni počeli da upoznajemo sebe. Na samom početku tog puta je volja za ranjivost, sposobnost da se uklone sve barikade, jer ranjivi smo svi, najviše oni najhrabriji

Za oca dokumentarnog filma uzima se škotski reditelj John Grierson (1898-1972), koji je ovaj termin skovao 8. februara 1926. godine, u okviru kritike za film Moana Roberta Flahertya. U eseju First Principles of Documentary iz 1932. je nastavio dalje, tvrdeći da bi posmatranje realnog života moglo da dobije status nove umetničke discipline. Za njega su sirovi materijali uverljiviji od onih koji se glume, te je još tada tvrdio da su dokumentarci daleko dragoceniji za tumačenje sveta od igranih filmova

Naše neurotično, hronično neispavano i umorno čovečanstvo kolektivno se drži za slamku spasa zvanu kafa, polažući sve nade i planirajući sve uspehe za ono vreme koje dolazi nakon ispijanja čarobnog napitka. On nam nudi raznovrsne efekte – od placeba do ubrzanog rada srca, a kako dejstvo jutarnje doze popušta, organizam se priprema za popodnevnu, ili čak nekoliko popodnevnih i večernjih

Možda pripadnici LGBTIQ+ populacije neće biti srećniji kada im bude omogućeno da sklapaju brakove i žive kao i svi drugi, ali je sasvim sigurno da ta promena nikako neće uticati na one što porodično šetaju uoči svake Parade ponosa. Jasno je da peticije nemaju veliku moć, te da ne mogu da utiču na zakone, ali povećavaju vidljivost i dokazuju da u zemlji ima još onih građana koji veruju da možemo bolje. Na život, a posebno tuđi, na kraju, niko nema ekskluzivno pravo

Lične ispovesti postale su alati za samopromociju, pa se više ne radi o jednostavnim rečenicama, već o pažljivo komponovanim pasusima koji se dele u tačno određeno vreme, da bi se dobilo što više lajkova i šerova. Samopoštovanje tako sve češće zavisi od nepoznatih ljudi, a misli nam opsedaju komentari onih koji možda i ne postoje. Nismo se ni ranije gledali u oči, ali danas ne gledamo ni u zemlju. Ogledala su zamenile selfie fotografije, a prijatelji sve više liče na botove koji znaju sve o nama, ne zato što su nas slušali, već zato što ih kontrolišu zli agoritmi

"U moje vreme" bilo je poželjno da budemo isti, što ne znači da smo bili jednaki i ravnopravni, naprotiv. Možda zato i dalje nijedan prvi septembar nije tek običan datum, ni decenijama nakon završene škole. Ali, možda će nekad neki prvi septembar označiti zaista i novi početak

Što u stihu, što u prozi, bezbroj definicija prijateljstva je napisano, tolika su se rodila, cvetala i (ne)slavno propala, a mnogi veliki umovi nisu za života uspeli da dokuče suštinu odnosa koji bi trebalo da počiva na bezinteresnom dopadanju

U lenjosti se rodilo i zadovoljstvo, takozvani hedonizam, koje znači svaku onu radnju koja nije presudna za opstanak, drugim rečima sve osim rada, reda i discipline. U savremenom čoveku je ostala ta praiskonska krivica, pa ga, uprkos tome što se lenjost danas preporučuje za zdrav život, nešto grize svaki put kad se opusti. Otuda valjda i pojam „guilty pleasure“ koji spaja krivicu i zadovoljstvo

Ne gubiti nadu znači i ne shvatati sebe, a ni druge, previše ozbiljno. Spas je tako i u humoru, mimovima i uopšte bizarnim sadržajima koji, ističući apsurdnost ljudskog postojanja, leče, ili bar ublažavaju, one mane u kojima obično nema ničega smešnog

Žitelji Zagorske ulice u Zemunu će uskoro dobiti adresu u Ulici Blagoja Jovovića, po atentatoru na Antu Pavelića, a biće promenjena i imena ulica Porečke, Hvarske, Hrvatske na Paliluli, zatim Splitske, Podravske i Bjelovarske na Voždovcu i Šibeničke (Zvezdara). Promeniće se i nazivi Ljubljanske, Bledske, Bosanske i Mariborske na Zvezdari, Celjske ulice na Vračaru, Lopudske na Savskom vencu, Murske na Voždovcu, Zeničke na Paliluli

Svako leto je čistilište i priprema. Za jesen, za novi početak. Kakav – to zavisi od uzrasta. Doskora su nadolazeće jeseni najavljivane kao „vruće“, „paklene“, „burne“. Ona koja nam sleduje ove godine je, kažu, crna. Stoga ne čudi ni to što ljudi ne žele da prihvate realnost, koja možda ne bi bila ni tako strašna da smo bili u stanju da se s njom suočimo na vreme. Lakše je ne misliti, spržiti vijuge, ostati još malo u tom letnjem limbu

Što je vizuelni doživljaj značajniji, a tehnologija naprednija i dostupnija, kreativnost opada, originalnost postaje endemska vrsta, a sami spotovi, iako nas sada od njih deli tek klik, gube na značaju. Na YouTubeu su bitni pregledi, a ono što gledamo neretko samo slušamo dok obavljamo neki drugi posao. Takozvani lyric videos postaju sve popularniji, a uz to je i njihova realizacija nemerljivo jeftinija. Možda tako video i streaming platforme ubiju video zvezdu, ko zna

Dok se granice otvaraju, zatvaraju, pa ponovo otvaraju, kontrolišu i nadgledaju, dok se donose uredbe i popunjavaju formulari, mi mazohistički odlučujemo da se prisetimo omiljenih gradova koje smo posetili ili za kojima žudimo. Spisak je, kao i uvek, nepotpun. Neka oproste svi naši bliski gradovi, ex Yu, region, Balkan... Ovoga puta idemo malo dalje, obrnuto proporcionalno mogućnostima i realnosti

Iako snima već četiri decenije, za Almodóvara se čulo tek 1988. godine, nakon filma Mujeres al borde de un ataque de "nervios", koji opisuju kao „blagu feminističku komediju“. Svetska slava ga je snašla deceniju kasnije, a sa njegovim prvim mejnstrim filmom Todo sobre mi madre iz 1999. godine, koji mu je doneo i nominaciju za Oskara

Film "Mi nismo anđeli" je uspeo da stvori svoj jedinstveni svet (i u njemu kao u kakvom mehuru opstane), uspešno prenoseći tek odjek društvene atmosfere i sliku urbanog Beograda koji nije svestan ili pak zatvara oči pred sopstvenim raspadom