Tekstovi autora: Bohumil Hrabal

Bukka 01 S

Knjige na kiši

Zločin protiv čovečnosti

Ustrčao sam gore gde su stajala dva dečačića i od njih sam saznao da se tamo negde kod Novog Strašeca nalazi šupa, a u njoj u slami toliko knjiga da oči jednostavno ispadaju iz duplji. Tada sam otišao do vojnog bibliotekara i krenuli smo u Strašice i tamo u polju pronašli ne jednu već tri pune šupe Kraljevske pruske biblioteke
Slikarstvo

Grafički listovi i Jirži Anderle

Uz pratnju udaraca nevidljivog doboša

Tako je Jirži Anderle uhvatio u svoje grafičke listove plimu i oseku, ponoć i podne, uspon životnih sila i zakrečavanje i smrt. I opet, kada je do poslednjih mrvica iscrpeo sve mogućnosti, vratio se sadašnjosti, onome što je ličilo na njega, i njegovu ženu, majku i njegove prijatelje; sada, eto, oživljava fotografije i prinuđuje ih da se ne samo smeju, negoduju, već i da se vraćaju u prošlost sve do svog detinjstva
Bohumil Hrabal

Intervju za Mađarsku i okolinu

Obični ljudi celoga sveta ne žele rat, već rad i sitne radosti

A ja sam tada znao da je bilo kakav agresivni rat zločin, da je jedini pravični rat odbrambeni rat, da je dužnost braniti se. Tako sam, čak, i kada sam bio u zatišju drugog svetskog rata, video i znao da su ljudi hapšeni zbog otpora, čuo sam za koncentracione logore, video sam imena pogubljenih u našoj varošici za vreme hajdrihijade, da bih na kraju, kao otpravnik vozova u Kostomlatima, video kompozicije sa zatočenicima i sve sam to i sam osetio, kada smo bacali u rešetkama zatvorene vagone jelo i sipali iz kofa vodu, kada me zamalo nije streljala vojna patrola
Bohumil Hrabal

Intervju sa Džez-klubom

Ništa nije tako okrutno kao umetnost koja rado proždire sopstvenu decu

Ko ima hrabrosti da kaže ljudima ono što im niko u oči još nije rekao neka to napiše prvo sam sebi, neka to pokazuje svojim poznanicima, pa makar i jedina njegova mogućnost za objavljivanje bila fioka. Ništa nije tako okrutno kao što je umetnost koja rado proždire sopstvenu decu. U umetnosti još niko nije pitao u kakvim je ko uslovima stvarao, šta je sve morao da odbaci od sebe. Mislim da kada neko piše za fioku deset, dvadeset godina, da na kraju mora pronaći svoje čitaoce, a isto tako i izdavača
Bohumil Hrabal

Kongresna anketa

Radost što čovek nije sam na svetu

Želim, dakle, piscima i njihovom drugom kongresu da svaki od njih, a prema meri sopstvenog talenta, napiše modernu knjigu, želim im da svaki u sebi pronađe slobodu za skok u ograničenost koja deluje u tekstu nenasilno i harmonično kao priroda. To isto želim i sam sebi, jer i ja, sam sa sobom, organizujem kongres, isto kao i ostali ljudi otvaram povremeno knjigu sopstvenog života, knjigu duguje - potražuje
Bohumil Hrabal

Razgovor sa časopisom "Mlada fronta"

Sa objavljivanjem svake knjige smršam po pet kilograma

U šta verujem? Verujem da ljudi neće biti tako nerazumni i da se neće upustiti u rat, verujem da je najveće merilo svih doba i sadašnjosti samo i jedino mir, ne svaki mir, već mir koji je pun konfliktnih situacija koje se mogu rešiti; verujem da se sve ono ratoborno u čoveku može rešiti na račun svemira; verujem da je čovek odvajkada kosmotvoran i zato i naša budućnost jeste nebo
Bohumil Hrabal

Razgovor sa samim sobom

U pisanju je najlepše upravo to što niko nije prinuđen da piše

Trudim se da ne samo sebi već i ljudima kažem da je biti literata isto što i biti alatničar ili vozač kamiona na dugim prugama, trudim se da ljudima kažem da je pisanje i umetnost uopšte, da je to radost od igre, radost zbog savlađivanja suprotnosti, radost koja kao sunce pobeđuje oblake i patnje. Govorim ljudima da je u pisanju najlepše upravo to što niko nije prinuđen da piše i muči se pisanjem, da je umetnost odvajkada slobodna igra slobodne mašte koja se umackala stvarnošću. Mislim da je u pisanju i literaturi najlepše upravo to što ta igra predstavlja zabavu sa savlađivanjem motiva koji prkose, što čovek koji piše mora da se nauči veštini da usredsredi sve svoje snage na trenutke one velike ludorije: kako višedimenzionalni svet prebaciti u retke jednodimenzionalnog teksta koji protiče