Tekstovi autora: Fridrih Niče

Hoćeš li, brate, poći u samoću? Hoćeš li potražiti put k sebi samome? Zastani još malo, i počuj me. »Ko traži taj se lako i sam izgubi. Svako je usamljivanje zločin«. tako kaže stado.

Dubok je njegov jad,/ Radost dublja no tuga šta je:/ Jad govori: Prođi sad!

Rastuća prosvećenost uzdrmala je dogme religije i ulila temeljno nepoverenje

O njihovim sredstvima za olakšavanje života može se reći i nešto nepovoljno: oni utoljuju i leče samo privremeno, samo na trenutak; oni čak sprečavaju ljude da rade na nekom stvarnom poboljšanju svoga stanja

Čitavog života on ostaje dete ili mladić i vraća se na stanovište na kojem ga je obuzeo njegov umetnički nagon

On se prividno bori za više dostojanstvo i značaj čoveka; u stvari, on ne želi da napusti najdelotvornije pretpostavke za svoju umetnost

Umetnik zna da njegovo delo potpuno deluje samo kada pobuđuje verovanje u improvizaciju, u čudesnu iznenadnost nastanka; i tako on potpomaže tu iluziju

Za čim čeznemo pri pogledu na lepotu? Za tim da budemo lepi: uobražavamo da bi sa tim morala biti povezana velika sreća. Ali, to je zabluda

U mom bazelskom razdoblju sva moja duhovna prehrana, uračunavši dnevni raspored, bila je potpuno nesuvisla zloupotreba vanrednih snaga, bez ikakvog obnavljanja istrošenih snaga, čak i bez razmišljanja o trošenju i naknadi. Nedostajala je ma kakva istančanija sebičnost (Selbigkeit), ma kakvo pokroviteljstvo nad neodstupnim instinktom; bilo je to izjednačavanje sebe s bilo kim, »nesebičnost«, zaborav sopstvene izmaknutosti — nešto što sebi nikada ne opraštam. Kada sam gotovo bio dokrajčen, time što sam bio gotovo dokrajčen, zamislih se naknadno o osnovi nerazboritosti svoga života, o »idealizmu«. Tek me je bolest dozvala umu

Sam ću poći sad, učenici moji! A i vi, pođite sad, i pođite sami! Tako želim. Odista, lepo vam kažem. idite od mene, i branite se od Zaratustre! Ili još bolje: stidite ga se! Možda vas je prevario.

Naučiti se misliti: u našim školama nemaju više o tome nikakvog pojma. Čak i na univerzitetima, među pravim naučnicima filozofije, logika kao teorija, kao praktika, kao zanat, počinje da izumire. Čitajte nemačke knjige: ni najudaljenijeg spomena o tome da je za mišljenje neophodna tehnika, nastavni plan, volja za majstorstvom – da mišljenje iziskuje učenje, kao što ga traži igranje, kao nešto slično igranju... Ko od Nemaca zna još iz iskustva za onu finu jezu, koju lake noge u duhovnoj oblasti prostruje u sve mišiće! – Nadmena glupost duhovnih grimasa, nespretna ruka pri hvatanju – to je do takvog stepena nemačko, da u inostranstvu to mešaju uopšte s nemačkim bićem. Nemac nema prste za nuances...

Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu – nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju: bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana.

Drugo ozdravljenje, u ovim oklonostima još poželjnije za mene, jeste istražiti idole... Na svetu ima više idola nego realiteta: to je moj "zao pogled" na taj svet, to je takođe i moje "zlo uho" ... Postavljati ovde pitanja čekićem i, možda, kao odgovor čuti onaj čuveni mukli ton, koji govori o naduvenoj utrobi – kakvo ushićenje za čoveka koji ima uši i iza ušiju – za mene starog psihologa i lovca na pacove, pred kojim se mora razglasiti upravo ono što bi se želelo da ostane u tajnosti... Takođe i ovo delo – sam naslov to otkriva – pre svega je okrepljenje, sunčana pega, skok u stranu, u dokolicu jednog psihologa. A možda i novi rat? I da li će se tragati za novim idolima?.. Ovo malo delo je velika objava rata; a što se tiče istraživanja idola, ovog puta to nisu prolazni idoli, već večni idoli, kojih se ovde dotičem čekićem, kao zvučnom viljuškom – nema starijih, osvedočenijih, nadmenijih idola.. A takođe ni praznijih...To ne sprečava da se u njih najviše veruje; a i kaže se, naročito u najuzvišenijim slučajevima, nikako idol...

Na današnji dan, 15. oktobra 1844. godine, rođen je veliki nemački filozof Fridrih Niče. Kao što reče Štefan Cvajg: "On ne pripada nijednoj vjeri, nije se zakleo nijednoj zemlji, na njegovu oborenom jarbolu vije se crna zastava amoraliste, pred njim je ona sveta neznatnost, vječna nesigurnost. s kojom se osjeća demonski zbratimljen pa se neprekidno oprema za nove opasne plovidbe". Povodom 175. godišnjice Ničeovog rođenja, ponovo objavljujemo jedan odlomak iz njegove "Knjige o filozofu"

Negde na svetu ima još narodâ i stadâ, ali ne kod nas, draga braćo: u nas ima država. Država? Šta je to? Evo! Otvorite uši, jer ću vam sada reći svoju reč o smrti narodâ. Državom se naziva najhladnije od svih hladnih čudovišta. Hladno, i laže; a evo ova laž gmiže iz njegovih usta: »Ja, država, ja sam narod.«