Tekstovi autora: Danilo Kiš

Analitički, enciklopedijski duh kakav je bio, Kiš je u jednoj pesmi, "Anatomija mirisa", od jednostavne činjenice tehnološkog procesa dobijanja određenog parfema napravio sjajnu pesmu. Da li u njegovim podacima ima pesničkih preterivanja najmanje je bitno: od 9.500 jasminovih cvetova... od 4.800 ruža... od osamdeset ruža svirepo umorenih/ žeđu / u pustinjama Maroka... kaže on u pesmi o tom kako su međusobno netrpeljive duše svih tih cvetova dospele u jednu jedinu uncu finog parfema te tako od čuda tehnologije čini čudo metafore. Što je još jedan plod srećnog susreta čuda i truda. Kasnije je Kiš napisao i jednu drugu Anatomiju, anatomiju poetike jednog društva koja i danas može služiti kao udžbenik čitanja i razumevanja literature (Predrag Čudić)

Taj Jugosloven je bio veliki pisac Austrougarske, bard njenih ljudskih ruševina, njihovog tragičnog i zlokobnog postscriptuma, u kome je rođen. Slavna Mitteleuropa – alias srednjeistočna Evropa ili još preciznije, zapadna Azija – prve polovine XX veka, posebno dvadesetih i tridesetih godina za Kiša je bila ono što je za Vilijema Foknera bila Joknapatafa ili Aleksandrija za Konstantina Kavafija. I Kišovo umeće je kao i njihovo krajnje retrospektivno, odnosno, temelji se na svesti da naša vrsta koristi istu vlast – intelektualnu – za razumevanje istorije naroda i istorije pojedinaca. Zahvaljujući tome osećanje kolektivne istorije kod Kiša je veoma lično, a osećanje lične istorije – tragično javno. I jednu i drugu posmatra kroz isto sočivo (Josif Brodski)

Taj Jugosloven je bio veliki pisac Austrougarske, bard njenih ljudskih ruševina, njihovog tragičnog i zlokobnog postscriptuma, u kome je rođen. Slavna Mitteleuropa – alias srednjeistočna Evropa ili još preciznije, zapadna Azija – prve polovine XX veka, posebno dvadesetih i tridesetih godina za Kiša je bila ono što je za Vilijema Foknera bila Joknapatafa ili Aleksandrija za Konstantina Kavafija. I Kišovo umeće je kao i njihovo krajnje retrospektivno, odnosno, temelji se na svesti da naša vrsta koristi istu vlast – intelektualnu – za razumevanje istorije naroda i istorije pojedinaca. Zahvaljujući tome osećanje kolektivne istorije kod Kiša je veoma lično, a osećanje lične istorije – tragično javno. I jednu i drugu posmatra kroz isto sočivo (Josif Brodski)

Znate li šta je pisalo u tom poslednjem pasusu? Da je Đ.M. počeo sa slika u času kada se u njemu pojavio prvi simptom raka. Da se, dakle, njegovo opsesivno slikanje cvetnih motiva preklapa sa razvojem bolesti...

Prebrodio sam srećno prljavu, mlaku reku koja se prostire izmenu sna i života. U telo mi se uvlači neka životinjska toplota i već vidim sebe kako trčim bos do škole, kako ulazim i, prokisao i smrznut, sedam kraj peći, nemo, pun značaja zbog sažaljenja koje će izazvati moje bose noge i moji prokisli dronjci.

U jedan od manje poznatih vidova cenzure treba svakako ubrojiti još i vrlo raširen fenomen takozvane prijateljske cenzure – koja predstavlja neku vrstu prelaza od cenzure ka autocenzuri – gde vam urednik, i sâm čovek od pera, savetuje da za vaše sopstveno dobro izbacite iz svoje knjige određene pasuse ili strofe.

doći će deca/ da ti jezik iščupaju/ da ti uši izbuše/ nego moli boga/ da naiđu cigani/ da te izleče pesmom

Išli su prečcem, preko vlažnih livada. Na zapadu, iza sela, dizali su se rumeni oblaci. Gledali su u te oblake. I išli ćutke po vlažnoj travi. Džak je prvo nosila gospođa Sam. Zatim joj je pomagala Ana. Andi je išao ispred njih, rijući sveže krtičnjake svojim štapom od klena

i pljunu na zemlju/ na trave/ na mrave/ zato joj sad trave/ o glavi rade/ zato joj se mravi/ kostima slade/ zato joj zemlja/ podvaljuje...

U njima se napije vetar/ pa počne da posrće/ ili poludi/ ili se otruje/ ili im grudi sisa/ ili im usne ljubi...

Sve će to polako/ da pojedu trave/ i kost i kožu/ trave su najproždrljivije/ na groblju...

Jata divljih golubova (čiji se poslednji primerci nalaze u toj sobi na mansardi), ždralova i lasta prekrivala su zidove, stvarajući jedan golemi klin u obliku cifre 1 i ostvarujući tako sliku biblijskog bratstva i mitsko čudo prijateljstva

Prvi put smo sami sedeli u jednoj od njegovih sobica, kroz koje se selio kao kaluđer-isposnik, iz ćelije u ćeliju, iz iskušenja u iskušenje, iz lične u opštu dramu, i govorili o mojoj prvoj knjizi. Knjizi jednog tridesetpetogodišnjaka. Nismo, u stvari, govorili. On je govorio. Toliko ponesen, s takvom strašću da sam na kraju, taštinom savladan, ali sumnjom u sebe obuzdan, pomislio: „Dobro bi bilo da sam tu i takvu knjigu uistini napisao“ (Borislav Pekić )

Ulazimo u voz sa svojim smešnim prtljagom, vučemo sa sobom čergu svoga lutalaštva, žalosnu prćiju mog detinjstva. Naš istorijski kofer, sad već oguljen i s kopčama koje svaki čas popuštaju sa zarnalim praskom, kao stari pištolji-kremenjače, isplovio je iz potopa sam i pust, kao mrtvački sanduk

Limuna žuta, mirišljava koža./ Beli zev tanjira. Odsjaj noža./ Ko tečni kaučuk cedi se sir...