Tekstovi autora: Danilo Kiš

Ne, ne, reče žena, zar ne umete da čitate? Ovde stanuje profesor Smerdel. Da li ste sigurni, ponovi on, da ovde ne stanuje Andreas Sam? Pre rata je stanovao ovde, znam pouzdano. Možda se sećate njegovog oca? Eduard Sam, s naočarima. Ili se, možda, sećate njegove majke. Marija Sam, visoka, lepa, vrlo tiha

samo jednu riječ utjehe mi kaži,/ pa sklopi oko što u beskraj zuri,/ osjećam da taj pogled mene traži,/ dok niz svelo lice zadnja suza curi

Nasrtali smo jedni na druge kao seoski džukci, ali smo očnjake prekrivali velurom, a kandže smo držali u šapama, kao kame u futroli.

Nama, dakle, Jugoslovenima, nama homo politicus, ostalima sve ostalo, sve ostale dimenzije tog čudesnog kristala sa stotinu površina, tog kristala što se zove homo poeticus, te poetične životinje koja pati jednako od ljubavi koliko i sa svoje smrtnosti, od metafizike koliko i od politike…

Mačkicama se učinilo, mada ga nisu mogle videti, da im se to bliži neki ogroman mačor. Nisu znale da dečak krade ribizle i da usput uhodi ptice. Pištale su kao sasvim mala deca.

Sultan je ležao na boku u tankoj strugotini, nepomično. Oči su mu bile tamnoljubičaste, bez zvezde u njima. Samo mu je na čelu još blistao srebrni polumesec.

Što se tiče pisca danas i ovde, hic et nunc, hoću reći u današnjem našem svetu, on će biti suđen, verujem da će biti suđen – i čini mi se da je taj strašni sud istorije i pravde već počeo da zaseda – u prvom redu u zavisnosti od njegovog stava, od njegovih pozicija prema dvama krucijalnim fenomenima ovoga veka (ukoliko to nije jedan te isti fenomen): prema logorima istrebljenja, onim hitlerovskim i onim staljinskim. Svaki pokušaj, makar i najzaobilazniji, makar i u zametku, bilo kakvog ideološkog opravdanja tog fenomena – logorâ – u ime takozvane "istorijske nužnosti", "klasne borbe", "rasne čistote", "novog čoveka" i slično, diskreditovaće svako delo, svakog pisca, jednom zauvek i nemilosrdno.

Kao Buridanov magarac, pisac danas stoji između te dve mogućnosti: da se baci u borbu za Principe ili da obrađuje svoj vrt. Izabere li prvo, on je na neki način izneverio literaturu; izabere li drugo, ostaje mu permanentno kajanje da je proživeo svoj vek uzalud, i da je izneverio svoj dar.

Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje koje ne iziskuje truda. Ne samo “pakao to su drugi”, u okviru nacionalnog ključa, naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija.

"Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti."

“Knjiga kraljeva i budala” bila je u prvi mah zamišljena u formi eseja, što je ostavilo na njoj vidne tragove. Namera mi je bila da izložim ukratko istinitu i fantastičnu, „do neverovatnosti fantastičnu“, povest nastanka Protokola Sionskih mudraca, njihov suludi uticaj na generacije čitalaca i tragične posledice do kojih je to dovelo; predmet koji me, kao parabola o zlu, već godinama zaokupljao (o čemu svedoče neke stranice Peščanika). Da, dakle, jednim istorijski proverenim i manje-više poznatim primerom dovedem pod sumnju ustaljeno mišljenje da knjige služe samo dobru. Svete su knjige, međutim, kao i kanonizovana dela gospodarâ mišljenja, poput zmijskog otrova; one su izvor moralnosti i bezakonja, milosti i zločina. „Mnoge knjige nisu opasne. Opasna je samo jedna.“ Taj zamišljeni esej o Protokolima raspao se sam od sebe onog časa kada sam pokušao da dopunim, da domislim, one delove te mutne povesti koji su do dana današnjeg ostali u senci i koji, po svoj prilici, neće nikad biti razjašnjeni; kada se, dakle, stavila u pokret „ona barokna potreba inteligencije koja nastoji da ispuni praznine“ (Kortazar) i kada sam rešio da oživim i one likove koji su ostali u mraku (iz Post scriptuma).

Na jučerašnji dan, 22. februara, pre 83 godine, u Subotici je rođen Danilo Kiš, jedan od najznačajnijih pisaca svetske književnosti 20. veka. Iako je prvenstveno poznat po svojim proznim delima – pomenimo roman “Peščanik” i zbirku priča “Grobnica za Borisa Davidoviča” – ovom prilikom objavljujemo izbor poezije koju je Kiš napisao od pedesetih do osamdesetih godina prošlog stoleća.

Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj! Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole. Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih. Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program. Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.