Tekstovi autora: Alber Kami

Objavljivale su odlazak u svet, prema kome sam sada bio zauvek ravnodušan. Prvi put posle toliko vremena pomislio sam na majku...

Bilo je to ono isto sunce kao i onog dana kad sam sahranio majku, i kao i tada mnogo me je bolela glava i sve su mi žile kucale pod kožom...

Prvi put posle toliko vremena pomislio sam na majku. Učinilo mi se da sam razumeo zašto je na kraju života našla »verenika«, zašto se pretvarala da ponovo počinje...

Ako bi nas i obavezivali na nešto, to je na pamćenje, a naše pamćenje je kratko. Ne, među prijateljima, mi najviše volimo svežeg mrtvaca, onog mrtvaca koji boli, naša osećanja i konačno nas same!

Na samom svršetku toga teškog napora, određenog prostorom bez neba i vremenom bez dubine, cilj je postignut. Tada Sizif promatra kamen kako se za nekoliko trenutaka spušta prema tom nižem svijetu, odakle ga opet valja uzgurati do vrha. On iznova silazi u podnožje. Baš za vrijeme toga povratka, toga odmora, zanima me Sizif. Lice koje se muči u neposrednoj blizini kamena već je i samo kamen! Vidim toga čovjeka kako iznova silazi tromim ali ravnomjernim korakom prema muci kojoj neće znati svršetka. Taj čas koji je kao predah i koji se također pouzdano vraća poput njegove patnje, taj čas je čas svijesti

„Mrzim svoje doba“, pisao je pred svoju smrt Sent-Egziperi, iz razloga ne mnogo drugačijih od onih o kojima ovde govorim. Ali, ma koliko taj krik bio potresan, zato što dolazi od čoveka koji je voleo ljude, zbog onoga što je u njima vredno divljenja, mi ga ne prihvatamo kao svoj. A opet, ponekad, kako je veliko iskušenje okrenuti leđa ovom sumornom i ogolelom svetu! Ovo doba je ipak naše doba i mi ne možemo da živimo tako što ćemo mrzeti sebe. Ono je palo tako nisko kako zbog preteranosti svojih vrlina, tako i zbog veličine svojih mana. Borićemo se za onu njenu vrlinu koja potiče iz davnina. Koja je to vrlina? Patroklovi konji oplakuju svog gospodara palog u boju. Sve je izgubljeno. Ali, borba se nastavlja sa Ahilom i pobeda je blizu, zato što je ubijeno prijateljstvo: prijateljstvo je ta vrlina. Priznanje neznanja, odbacivanje fanatizma, granice sveta i čoveka, voljeno lice i najzad lepota, eto polja na kojem ćemo se opet pridružiti Grcima

Treba videti da li nevinost, čim stupi u akciju, može da ne posegne za ubijanjem. Možemo delovati jedino u vremenu u kojem smo, među ljudima koji nas okružuju. Nećemo znati ništa ne budemo li saznali imamo li prava da ubijemo onog drugog pred sobom ili da pristanemo da ga ubiju. Pošto se svaka akcija danas završava zločinom, neposrednim ili posrednim, ne možemo delovati pre no što budemo načisto moramo li i zašto zadati smrt

Tajna koju tražim skrivena je u maslinovoj dolini, pod travom i hladnim ljubičicama, oko jedne stare kuće koja miriše na lozu. Više od dvadeset godina prolazio sam tom dolinom i dolinama koje na nju liče, raspitivao se kod nemih pastira, kucao na vrata napuštenih ruševina

Do mene je dopirao šum polja. Mirisi noći, zemlje i soli osvežavali su mi slepoočnice. Čudesan mir ovog uspavanog leta ulazio je u mene kao plima.

Već se nije lako disalo u ovom izmučenom svetu. I evo nam jedne nove teskobe koja ima sve izglede da postane konačna. Čovečanstvu se nesumljivo nudi njegova poslednja šansa. A i to može postati povod za vanredna izdanja novina. Ipak, to bi verovatnije morao biti predmet nekih razmišljanja i velike ćutnje

Bjelodana je činjenica, koja se čini posve moralnom, da je čovjek uvijek žrtva svojih istina. Kada ih je jedanput priznao, ne može ih se osloboditi. Potrebno je malo i platiti. Čovjek koji je postao svjestan apsurda zanavijek je vezan za njega. Čovjek bez nade i svjestan toga ne pripada više budućnosti. To je jasno. Ali je jasno i to da on nastoji umaknuti svijetu čiji je tvorac. Sve što prethodi ima smisla samo s obzirom na taj paradoks. Ništa ne može biti poučnije u tome pogledu nego da sada ispitamo na koji način su iznosili svoje zaključke ljudi koji su, polazeći od kritike racionalizma, prepoznali apsurdno podneblje

Čekao sam u dvorištu pod platnom. Udisao sam miris sveže zemlje i nije mi se više spavalo. Mislio sam na kolege iz kancelarije. U to vreme oni se spremaju na posao: za mene je to uvek bio najteži čas. Razmišljao sam malo o tim stvarima, ali me u mislima omete zvono koje je zazvonilo u samoj zgradi. Iznutra se kroz prozore čulo neko komešanje, zatim se sve stišalo. Na nebeskom svodu sunce je malo više odskočilo: počelo je da mi greje noge

Tu je Paneloux pružio svoje kratke ruke prema crkvenom trgu, kao da pokazuje nešto što se događa iza pokretne kišne zavjese: »Braćo moja«, reče odrješito, »takav se ubitačni lov danas lovi po našim ulicama. Gledajte ga, anđela kuge! Lijep je poput Lucifera, a blistav i zamamljiv kao samo zlo. Evo ga gdje lebdi nad vašim krovovima, držeći u desnici rumenu kijaču sa željeznim šiljkom, dok ljevicom pokazuje na jednu od vaših kuća. Možda je baš u tom trenutku pružio prst svoj prema vašim vratima; možda toga trenutka kuga ulazi, sjeda u vašu sobu i čeka na vaš povratak. Tu je, strpljiva i pažljiva, a sigurna i neminovna kao poredak svijeta. Ruku koju će vam pružiti ne može otkloniti nikakva sila zemaljska, pa ni - upamtite dobro - isprazno ljudsko znanje. I mlaćeni na krvavom gumnu boli, vi ćete biti odbačeni s pljevom«

Između slamarice i dasaka kreveta našao sam neko parče starih novina, gotovo prilepljeno za tkaninu, požutelo i providno. Na njemu se pričalo o nekom događaju kome je nedostajao početak, ali koji se morao dogoditi negde u Čehoslovačkoj. Jedan čovek otputovao je iz nekog češkog sela u nameri da se obogati. Posle dvadeset i pet godina vratio se sa ženom i detetom kao bogat čovek. Njegova majka i sestra držale su hotel u njegovom rodnom mestu. Da bi ih iznenadio, ostavio je ženu i dete u nekom drugom hotelu, a sam je otišao majci koja ga, kad je došao, nije prepoznala. Da bi se našalio, dođe na pomisao da kod njih najmi sobu. Pokazao im je svoj novac. Da bi ga opljačkale, majka i sestra ga ubiju noću udarcima čekića i telo bace u reku. Izjutra je došla žena, i, ne znajući ništa o svemu, otkrije ko je putnik. Majka se obesi. Sestra skoči u bunar. Mora da sam ovu priču pročitao hiljadu puta. S jedne strane, bila je neverovatna, s druge, prirodna. U svakom slučaju, smatrao sam da je to putnik malo i zaslužio i da se nikada ne treba šaliti

Danas bi me bilo stid ukoliko bih pustio da se veruje da jedan francuski pisac može biti neprijatelj neke određene nacije. Moj prezir je upućen samo krvnicima. Svaki čitalac koji bude Pisma nemačkom prijatelju čitao kao svedočanstvo o borbi protiv nasilja, složiće se da mogu nakon ovoga reći da ne odstupam ni od jedne reči u njima