Tekstovi autora: Radomir Konstantinović

U tome smislu smrt je jedino „prirodna” u plemenu; što se više udaljavamo od plemenskog života, kao života homogene grupe, sve više se udaljavamo od ovakve „prirodnosti” smrti, ali sve više se približavamo istinskoj smrti koja je smrt pojedinca, neponovljivog i jedinstvenog u samome sebi kao jedinstveni i neponovljivi kosmos, i zbog toga je stvarna, odnosno potpuna smrt – smrt vaseljenska, smrt čitavog jednog sveta

Nismo li, tako besmisleno i, na žalost, tako često, bili “uvređeni” što svet ne odgovara našim tablicama logičnog, dobrog i lepog? Ovoj besmislici u korenu je sujeta, jedan humanizam koji se deformisao time što je hipertrofirao princip ljudskog i pokušao da natera svet da se ovom principu povinuje i da ga oponaša. Od ove besmislice, od ove zaslepljujuće taštine treba da se branimo: naš položaj nije položaj protiv sveta nego u svetu naša moć ne ogleda se u tome da prkosimo svetu nego da, koliko to uopšte možemo, čujemo i vidimo svet da uspostavimo nekakav odnos sa njim a ne da uzaludno i opasno (po nas a ne po svet opasno!) pokušavamo da ga nateramo da bude ono što nije i ne može da bude

Jezik je prisutan i u svome odsustvu: naš odnos prema jeziku, ma kakav bio, nikada ne prestaje. Ne postoji “nepostojanje odnosa prema jeziku”, koje Folkman-Šluk vidi u jeziku kompjutera. Takvo nepostojanje odnosa prema jeziku jeste savršena nezainteresovanost, ili apsolutno otuđenje. Poezija, koja je mogućna (čak nužna) i u tekstu kompjutera, jeste potvrda da ovaj odnos prema jeziku postoji i u prividnoj vanodnosnosti. Ona je potvrda da se prisustvo čovečnog iskazuje i njegovim odsustvom, ili da je to odsustvo samo privid prisustva: ona je potvrda generalnog stava Folkman-Šluka, stava da nema poezije bez čoveštva, i da nema čoveštva izvan odnosa prema jeziku, ali ona je uporište negacije njegove teorije o poeziji kojom progovara suštinski čovek ili suštinski jezik, jer taj jezički čovek progovara čak i bez-jezički i anti-jezički: on ne progovara samo kao Trakl, nego i kao čovek epohe kompjutera

Jeste li rekli da je to mazohizam epohe otuđenja, kada se čovek pokušava da ponaša prema sebi onako kako se svet ponaša prema njemu? Nema nikakve sumnje da je izazov dokumentarnog, na ovome nivou na kome razlika između dokumentarnog i stvarnog teže svome ukidanju, zaista izazov anti-tvoračkog. Ali nema, takođe, nikakve sumnje da jedan oglas umesto pesme, ipak, nije više taj oglas, onako kako jedna stvar umesto umetničkog dela, na nekoj dadaističkoj negdašnjoj izložbi, nije ta stvar. Fenomen zvani Dada, i koji se kao fundamentalni fenomen naše epohe dokazuje i našom produženom igrom sa anti-tvoračkom voljom stvari i sa anti-poetskom voljom jezika reklame ili oglasa, otkrio je (i ne prestaje da otkriva, gde god da se danas javi, i u bilo kakvoj verziji), da stvar umesto dela ne može da opstane: ako je sigurno da jedna stolica, izložena umesto skulpture, ne postaje skulptura, sasvim je sigurno to da ona ne ostaje onako stolica kakvom je to bila pre toga (i kakvom će biti posle toga). Ona se koleba

Nije, uostalom, večito u pitanju ni ta kultura, kao nešto izvan naše bitne, najprisnije, svakodnevne slobode, kao nešto izvan naše sposobnosti za slobodu. U pitanju je, bukvalno je u pitanju sama ta sposobnost, to blaženo osećanje svemoći. Ono što je teško biti to je ovaj majstor diletantizma, to se ne daje svakome, onako kao što se ne daje ekstaza, kad život i smrt ključaju zajedno. Diletantizam je, kao iskaz ovog zanosa, esencijalna egzistencija. Ima li tu onda nekog zaključka? Ali eno kutije od cigareta, ona je stvorena da na njoj ostavite svoje remek-delo. Pevajte, pevajte svakog dana, makar to bio jedan jedini ton, ponavljajte ga do u besvest, sve dok ne uspete, a tad, kad uspete, biće to basnoslovni horovi i opere života, biće to sam život koji je propevao kao što još nikad nije, do dana današnjega

Nadrealizam je bio, i ostao, tamo gde je autentičan na strani noći, s uverenjem da nam se ta noć može da otvori, automatskim pisanjem, tehnikom simulacije, spontanošću o kojoj su nadrealisti uvek sanjali kao o najvećoj, najmoćnijoj sili oslobođenja. Dan, to je svest, društvo sa njegovim prerogativima, sa lestvicama onoga što je dozvoljeno i onoga što je zabranjeno; noć, to je ona noćna, luciferska, demonska strana čoveka, onaj iracionalni prostor koji odbija ma kakvu domestifikaciju, koja je subverzivna, destruktivna uvek

Najdelotvorniji romantizam je, svakako, onaj koji je, prkosno-očajnički, pokušavao da genija poezije, kao genija samodate univerzalnosti, suprotstavi pozitivističkom determinizmu sveta kapitala, od larpurlartizma iz estetičkih vizija Gotjea preko Bodlerovog kulta genija kao albatrosa što se uzdiže nad zemljom bede, preko Lotreamona, nanovo otkrivenog i Remboa, preko Malarmea i njegovoga sna o “konačnoj knjizi” (o knjizi koja bi bila apsolutna, koja bi pričala samu sebe), do nadrealista iz prve i osnovne njihove epohe, u znaku Bretona? Genije je tu anti-trgovac, ideja nezavisnosti pesnika uzdignutog do božanstva koje ostaje to i onda kada je prokleto

Kultura je traženje identiteta, ali ne i konačni identitet. Kultura ne zna za identitet koji je konačno nađen, i samo zbog toga i „jeste”, kao jedan otvoren proces. Ali, ako je ona ovo traženje identiteta, ako je ona jedna velika, nezavršiva identifikacija (ličnosti, bića, društva), ona je to zahvaljujući „preprekama” koje joj stoje na tome putu ka sanjanom identitetu. Kultura je igra suprotstavljenih sila identiteta i „prepreka” tome identitetu, imperativa definisanosti i činjenice otvorenosti. Tamo gde se ovo protivurečje kulture (koje je, na neki način, produženo protivurečje svesti) nasilno, mehanički razreši, u bilo kojem pravcu: u pravcu apsolutizovanog identiteta ili apsolutizovanog procesa (kao u nekakvom snu o čistoj otvorenosti, o totalnoj emancipaciji od svakog naloga za samoidentifi kovanjem, za definicijom) kultura je samo simulacija kulture, jedan privid kulture a ne i stvarna kultura, kao što je i svest tu samo simulacija žive svesti

Ukoliko je nemirenje duha s duhom intenzivnije, utoliko je i on sam većega zamaha. Ni fetišizam kulture, koji je pokušaj njegovog uniženja, jer je pokušaj njegovog svođenja na funkciju nečega što je izvan i iznad njega, ni on mu, uza svu svoju moć što gotovo kao da raste iz dana u dan, zaista neće moći doći glave. Nekakav duh, kao cvet crn, ili cvet krvav, nevoljen i neželjen, nečekan ali dočekan, sačekaće nas, ponovo, na prozoru, i od hartije sa slovima naše pesme napraviti mali, veoma lepi avion i, dok suza klovna savršenstva curi nam niz lice, hitnuće ga, pokretom izvanredno spretnim, majstorskim, put neba, nedostižnog i kada je sasvim nisko

Postoji jedinstvo Skerlićevog dela; ja bih rekao, čak, da je to apsolutno jedinstvo koje se gradi na Skerlićevom antiromantičarskom pozitivizmu i racionalizmu, a čiji raspon ide od velikih kulturnoistorijskih studija preko ogleda i dnevne kritike d beležaka u časopisima i novinama. Ništa, ni jedan jedini tekst, čak ni jedan jedini red, ne protivureči ozbiljnije ovome jedinstvu. To je jedna arthitektonski savršeno promišljena i usklađena gradnja, a pisci, pesnici, filosofi i političari samo su elementi te gradnje, ili kao nekakvi glasovi u velikome horu kojim, međutim, diriguje Jovan Skerlić. Istorijski jezik je za njega u funkciji kritičkog jezika, a ovaj, opet, u funkciji ideološkoga pogleda Skerlićevog, koji je pogled najnaprednijega građanstva njegovoga vremena

Dela, te metafore kulture, samo su trenuci jedne velike igre, a kultura, to je taj proces koji nam treba, kultura kao naša svest koja se beskonačno izgrađuje, taj pokret od rime do rime, od metafore do metafore. Ono što je bitno, to hoću da kažem, to je upravo ovaj proces, to je aktivnost našeg duha zagledanog u sebe samog, u svet kome on postavlja pitanja i koji ga takođe pita, proces kao nekakav živi pesak koji guta naše rezultate, naša dela, i samo nas time primorava da težimo novome delu, toj moćno-inspirativnoj našoj iluziji, toj optičkoj varci našeg duha koja nas hrabri i inspiriše

Ako je savremena literatura etička, to nije glas slobodne autohtone volje onih koji je stvaraju: to je delo nasilja epohe nad njom, epoha koja traži svoje moralno razrešenje, svoju moralnu ravnotežu, epohe koja, evo, nije zaboravila Ahasvera. Besmisao i zlo ove epohe, u kojoj je Ahasver još moguć, u kome, nespokojan i proklet luta još uvek, i pokušava da skine prsten sa ruke, pa se čini da je večit, taj očajni ewige Jude, taj prokleti le Juif Errant, ta sramota ovoga veka, njegovo zlo, nemir svakoga od nas — taj besmisao i to zlo ne dozvoljavaju nam da se faustovski, nađemo pred apsolutnom lepotom, pa čak ni da osetimo onu jezu koja je došapnula Tinu Ujeviću stih: “Umreću noćas od lepote”

Kajanje je nemirenje sa jednim tokom stvari, koje su ugrađene u prošlost, u njen determinizam. Kajanje je put ka preobražaju, ka preobraćenju. Ono je sredstvo budućnosti; sredstvo i njeno lukavstvo. Ovo preobraćenje Laze Kostića je preobraćenje ka univerzalizmu. Nije on hteo, u času Santa Maria della Salute, samo da se snađe, koliko mu je to dato, u poslednjim danima života, kada ga je sve razočaralo, i kada je od romantičarskog njegovog nacionalizma ostalo samo kolo utvara što nije, noću, prestajalo da mu se ruga. Hteo je on tu nešto mnogo više od spasenja; i nešto neuporedivo više od odbrane. Hteo je osvojenje univerzalističko. Od pesnika nacionalne romantičarske patetike, pretvara se on u pesnika kosmizma, u pesnika vaseljenstva, u pesnika koji ne samo što poriče granice između zemalja, i kultura, granice u čovečanskoj istoriji, već i granice između života i smrti. Ono treće stanje duše, dakle, onaj zanos o kojem je on govorio u knjizi o Zmaju, to je to stanje u kojem prestaje java i prestaje san, stanje koje nije niti stanje jave niti stanje sna, već i java i san, nekakvo stanje što mu se činilo vaseljenskim, po podsticaju koji mu je, sumnje baš nikakve nema, upravo taj Zmaj, na samrtničkoj postelji, dao: One međe rastope se / Među smrti i životom

U toj strašnoj upornosti, u tome kušanju svoje snage, jedini Anri Mišo biće spreman da kaže nešto što nije uspelo nikome od nas: naše svakodnevne, poražavajuće nesporazume sa svetom, sa sobom. On, koji je prošao kroz školu nadrealizma ali nikad nije učestvovao u nadrealističkom pokretu, znao je da to govori, i našao je hrabrosti da potraži pevanje upravo tamo gde prestaje iluzija, recimo iluzija prirode. Za ovoga čoveka grada, za ovog čoveka kome je potrebna zavist i mržnja, kako on to sam kaže, ta priroda nije ništa, ili, ako jeste nešto, ona je samo veliko razočaranje

Istinska duhovna revolucija, ona koja treba da sledi i dalje inspiriše revoluciju u svetu, koja treba da vodi u sukob sa svetom, podrazumeva istinski humanizam kao nedeljivost sveta i čoveka, pa samim tim podrazumeva i sukob sa samim sobom. Nema stvarne pobune protiv sveta koja nije i pobuna protiv samog sebe, ako svet zaista ne prestaje tamo gde ja počinjem, ako ja zaista ne počinjem tamo gde prestaje svet. Ustati protiv sveta (čija načela se produžavaju kroz mene) znači ustati protiv samog sebe