Tekstovi autora: Radomir Konstantinović

Strah od dodira sa tuđom kulturom je neizbežan za ovaj duh plemena u agoniji: sve tuđe (ovde "evropsko"), jeste iskušenje samosvojnosti ovoga plemenskog duha, iskušenje odrođavanja ovoga duha koji pokušava da ostane rodovski duh (duh roda); ali u osnovi ovoga straha jeste strah od vremena, koje ne dozvoljava amalgamisanje u tipsko, koje na taj način ne dozvoljava zajednici da bukvalno "svari", odnosno da uravnoteži sa svojim iskustvom nova iskustva.

Nije bilo pitanje političkog stava, još manje ideološkog, u vezi sa katastrofom koju smo doživljavali u Sarajevu i sa Sarajevom, nego je bilo pitanje totalne ljudskosti – ljudskost je bila u prvom redu u pitanju. I ako je tako, onda nisi morao da imaš misao i stav, morao si očajavati nad onim što se dešavalo u Sarajevu. E, sad, je li očajavanje program? Nije! Je li očajavanje ljudskost? Jeste! U tom trenutku, za mene, ono je bilo kriterijum, kriterijum ljudskosti

Sad pomišljam da to nije posledica uobičajenog mimohoda bića i jezika, nego da je to životinja moje ljudskosti, velika divna strašna životinja očajavanja, tražila svoje pravo. Pomišljam da je to sama suštastvena ljudskost tražila od mene da zaurlam, a ne da govorim. I da me je samo žudnja za kućom uspevala da natera da, uprkos provokaciji na urlik, povezujem reči u rečenice, da artikulišem plač, da očovečujem životinju ranjene ljudskosti, pa makar da i tim govorom, tim pokušajem govora, i ja dajem svoj doprinos ogromnom sramnom verbalnom đubrištu što leži na toj ranjenoj ljudskosti

Prevara, koju duh palanke vidi kao jedinstveno načelo sopstvenog sveta međusobne mržnje i glume u životu pod maskom, proširuje se, kao načelo, i na samo biće egzistencije: ono nas obmanjuje, neprestano nam obećavajući ono što nam neprestano uskraćuje. Ono nas nadahnjuje iluzijom, vodeći nas iz iluzije u iluziju kao iz razočaranja u razočaranje. Načelo ravnodušnosti ističe se kao načelo protivno ovom načelu prevare, kao rad protiv rada (koji je besmislen, nerazuman jer nikuda ne vodi, nikakvom kraju nikakvog rezultata), kao osnovni rad duha palanke, rad na produbljivanju pasivnosti, na deziluziji, rad koji obećava najveću iluziju: izlazak iz mudrosti "iluzionističkog" bića egzistencije, u stvari iluziju o mogućnosti da se ova mudrost egzistencije prevari.