Tekstovi autora: Radomir Konstantinović

U toj strašnoj upornosti, u tome kušanju svoje snage, jedini Anri Mišo biće spreman da kaže nešto što nije uspelo nikome od nas: naše svakodnevne, poražavajuće nesporazume sa svetom, sa sobom. On, koji je prošao kroz školu nadrealizma ali nikad nije učestvovao u nadrealističkom pokretu, znao je da to govori, i našao je hrabrosti da potraži pevanje upravo tamo gde prestaje iluzija, recimo iluzija prirode. Za ovoga čoveka grada, za ovog čoveka kome je potrebna zavist i mržnja, kako on to sam kaže, ta priroda nije ništa, ili, ako jeste nešto, ona je samo veliko razočaranje

Istinska duhovna revolucija, ona koja treba da sledi i dalje inspiriše revoluciju u svetu, koja treba da vodi u sukob sa svetom, podrazumeva istinski humanizam kao nedeljivost sveta i čoveka, pa samim tim podrazumeva i sukob sa samim sobom. Nema stvarne pobune protiv sveta koja nije i pobuna protiv samog sebe, ako svet zaista ne prestaje tamo gde ja počinjem, ako ja zaista ne počinjem tamo gde prestaje svet. Ustati protiv sveta (čija načela se produžavaju kroz mene) znači ustati protiv samog sebe

Kod nas, u ovoj kulturi (a to je pitanje koje sam postavio u početku, i kome se sada vraćam), zamah ekspresionizma bio je ne samo kratkovek, nego od početaka svojih prigušivan, i to upravo u onim duhovima koji su ga najpotpunije objavili: u slikarstvu, on je veoma brzo pripitomljen, u poeziji, on se s ne manjom brzinom izvrgao u svojevrsnu funkciju neoromantizma. Modernizam, čije prvo jutro je u znaku ekspresionističkih traženja, našao je svoj poetski vrhunac u neo-romantičarskoj emancipaciji od ekspresionizma, u stilu Miloša Crnjanskog. Sve ono što je dolazilo posle ekspresionizma (od futurizma do dadaizma) iscrpljivalo se magnoveno, bez dubljega odjeka; najduže je, svakako, trajao nadrealizam, ali i on je bio osuđen na ipak brzi slom. Onaj čuveni “slom modernizma”, o kome se toliko govorilo, šta je drugo nego neumitnost u ovoj nemoći za dublje prožimanje ekspresionizmom, odnosno: za dublje, stvarnije, delatnije, otvaranje svetu negacijom sveta?

Sreten Marić, u svome članku (koji se zove, pomalo sumorno, verujem i pomalo njemu neadekvatno: Glasnici apokalipse), iznosi jedno svoje priznanje: ”... ja sam vrlo kolebljiv eklektik, to jest sa filozofskog gledišta najgore što se može biti. Šta mogu! Ja sam iskreno na strani mladih sa Bijenala, ali shvatam i one koji osuđuju njihovu ’ciničnu distancu’, ja sam i za Pjera Emanuela ali shvatam i Kartijea, za Levi-Strosa ali u osnovi i za onog direktora fabrike automobila, to jest volim poeziju i dobru knjigu uopšte, ali, u nedostatku arapskih hatova, strasno volim i dobra, rasna kola – mislim automobil. Isto tako, srećan sam da moja zemlja što više napreduje, da se u njoj dižu hiljade fabrika, da njenim autostradama jure milioni automobila a po njenim njivama prosipa izobilje veštačkog đubreta – pa ma i ono smrdilo. A opet nesrećan sam kad pomislim kakve će rezultate imati ta božja blagodet – po Goldmanu a i po mnogim drugima koji su to studirali – što se ljudi tiče, kakvi će izgledati moji kršni, blagoglagoljivi Užičani kad od njih naprave ’stručne analfabete’, tim više što se kod nas ti ’stručni analfabeti’ obično fabrikuju od onih običnih, nestručnih. Čekam, da bih se ponosio, kad će Novi Sad u kome sada živim, postati milionski grad i pokriti visokim oblakoderima tankih zidova, toliko tankih da su skoro prozirni, i poslednje vrbake kraj Dunava gde ćućore ljubavni parovi. Ali što se mene tiče, sve sam nestrpljiviji da nađem kućicu u nekoj ne mnogo posećenoj dolini gde još ima mršavih prirodnih livada, neposečenih moćnih hrastova, i gde se još jede pravi hleb od dobre stare pšenice u furuni”

Ni Šekspir, za koga ovo apriorno Za kulturu uvek ima danas jedno veliko, stoglasno horsko Za, nije duh iz duha, već duh iz smrti, i iz prašine što se meša sa krvlju, sa vidljivom i nevidljivom, sa krvlju duše i krvlju tela, pa i duh iz svih dvoumica između sebe i sveta, između privida i istine, između nužnosti i slobode, vulgarnosti i prefinjenosti, pa, dalje, i u tome smislu, i iz one alternative, slavne po zlu, koju su izbacili sledbenici, vatreni, “uništitelja estetike”, kod nas, krajem veka: “Šekspir ili kobasice”, te alternative koja, samo na prvi pogled, izgleda nam isključivo svojstvo varvarskog utilitarizma. Približavanje ljubavi i poezije, ili sveta i duha, približavanje uvek opasno, ali kojim duh biva duh, – zar ne može ono da dobije i ovaj izraz krajnje vulgarnosti, krajnje vulgarnog utilitarizma i pragmatizma?

Nema, ne sme biti nigde mira gde je živo postojanje, dovikuje nam Blejk iz svoje noći ozarene slobodom mašte i maštom slobode: “Čovek koji nikada ne menja mišljenje jeste kao voda stajačica, i leže gmazove duha”. Jedino je protivurečnost ona koja se sme nazvati “istinitim prijateljstvom”, i jedino je Anđeo koji je postao Đavo prijatelj čoveka u čoveku; Swedenborg je grešio jer je razgovarao samo s Anđelima “koji su svi religiozni”, a nije razgovarao s đavolima “koji svi mrze religiju”. Mašta, nije li to ovaj razgovor svega sa svačim, i svakoga sa svakim? Nije li to plođenje za neka buduća rađanja, jer, kao što on kaže u svojim Paklenim izrekama (napisanim u potrebi da se čitava jedna filozofija i čitavo jedno pesničko iskustvo kažu narodski-poslovičkim jezikom): “Svaka stvar u koju se može verovati jest slika istine”, ili, komplementarno tome: “Što je sada dokazano, nekad se samo zamišljalo”. Kad smo u Mašti, mi smo u Istini, ali Istini koja tek nastaje, u živoj, rađajućoj istini

Sve kao da nas zazidava, sa svih strana; odasvud kao da nas sačekavaju mreže našeg govora, našeg stila, ustrojstvo našeg duha tako užasno vernog samome sebi. Ogromna je muka progovoriti, naći svoj ritam, stil, oteti ga ćutanju, bezizrazu. Ali još je veća muka u pokušaju da se duh otme iz jednoga ritma, da se učini sposobnim za novi ritam. Da se otme iz njegove sigurnosti, i da se vrati svetu, kao u prvi dan susreta sa njim, da se vrati početku. Samo najveći su ovo mogli (na prste da ih izbrojite!), samo oni su bili kadri da stalno zaista pišu, a ne da simuliraju pisanje. Da govore, a ne da automatizovani govor “govori” umesto njih. Pisati, uistinu, nije li to stalno biti na početku? Koliko nas to može i sme?

Tako potpunog anarhističkog pesnika, kao što je Crnjanski, mi nismo imali. Anarhizam njegov je totalan, sve do sopstvene svoje negacije. Taj anarhizam nije samo ideološki, u anti-tradicionalizmu Crnjanskog, u njegovom anti-nacionalizmu iz Lirike Itake; on je mentalni, u odbijanju svakog ostvarenja, svake sreće pre svega. Ljubav za nesreću, koju je Crnjanski uveo u našu liriku, nije literarna laž, već izraz dubokog odbijanja ma kakvoga ostvarenja, odbijanja koje ovoga pesnika nije uputilo dadaizmu, ali koje ga je, jedno vreme, duhovno sasvim približilo izvorima njegovim, onima koji inspirišu na odbacivanje svake večnosti, svakoga akademizma, svake opsesije ostvarenjem i posedovanjem

Ono što Gombrovič hoće, po svaku cenu, pred svojim mrtvim prijateljem, to je da govori iskreno, na jedan način koji izaziva i zbunjuje, koji šokira i tako, kao što sam već rekao, osvaja. Ali ono što u stvari postiže, to je da samo izražava ovaj zakon, po kojem mazohizam (stvarni ili uobraženi, to ovde nije u pitanju) izaziva, u ovakvom životu, pasioniranom odnosu, reakciju sadizma, ili bar reakciju blisku njemu. Može li Gombrovič tu da ostane gospodar Gombrovič ili bilo ko drugi? Mislim da ne može. Čitajući ovaj njegov uistinu briljantno pisani tekst (a ja vas molim da ga pročitate), neprestano sam video kako senka Šulcova raste, možda kao senka pogrbljena, možda kao senka uniženja, ali senka koja nikako ne može da se vrati natrag, da se potisne, da se izbriše, nikakvim poniženjem

Onaj za koga je neko drvo pored puta, recimo samo drvo (u smislu: drvo, pa šta?) ne samo što nikad neće biti ni Sezan ni Koro, on ostaje uvek slep za platna Sezanova i Koroova. Ako ste ubeđeni da drveće ne govori, ne smeje se, ne došaptava se između sebe; ako je za vas neka izgužvana novinska hartija koju nosi vetar ulicom samo novinska hartija, s vama je svršeno u svetu umetnosti, ona za vas može da bude samo jedno od pravila ponašanja naše toliko kritične epohe, konvencija koja ne stiže do srca

Objavljujemo telegram Radomira Konstantinovića koji je povodom smrti Izeta Sarajlića poslao 2. maja 2003. godine

Službeni glasnik objavio je knjigu iz ostavštine Radomira Konstantinovića “Pohvala putovanju” koju je priredila piščeva udovica Milica Konstantinović. To je priča o šestomesečnom putovanju kroz Evropu na koje su Kaća Samardžić i Radomir Konstantinović krenuli u proleće 1962. godine. Itinerer: Beč–Hamburg–Amsterdam–Brisel–London–Pariz–Provansa–Italija–Švajcarska. „I daleko je blisko, pa i dugačka putovanja prebrzo prolaze. Nadam se da vam je lepo i želim da znate da lepšega nema“, piše im u pismu Oto Bihalji Merin. Bila je ovo i jedna vrsta putovanja kroz umetnost, pa su se u knjizi našli i eseji o Rembrantu, Mirou, Pikasu i Sezanu. Iz Konstantinovićeve knjige prenosimo nekoliko eseja

U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno je pre svega zato što je obećanje „sveta", kao čiste negacije palanke, dakle obećanje stilske polivalencije, a ova polivalencia je, za palanački duh, čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla.

Ma koliko se ovaj duh palanke pozivao na boga kao na vrhovnu volju, dajući mu svako „prvenstvo", on od boga stvara samo svoju funkciju time što ga zadržava u sferi racionalno-pojmovnoj. On je „prvi izvor", „svevideći" i „sveznajući", onaj koji zna a o kome se ništa ne može znati. On je nad nama, i u tom smislu i iznad naših moći znanja, a naše je da sledimo i izražavamo njegovu volju a ne da pokušavamo da ga saznamo, da se pitamo o njemu, da opštimo sa njim. Duh palanke je u sferi religijskoj duh normativnog boga, i to pretežno u etičkom smislu, a znatno manje u smislu spekulativnom (najmanje u smislu mističkom), po onoj nužnosti po kojoj on moralni stav pretpostavlja i suprotstavlja filosofskom duhu, ali i zato što, kao duh opštosti, on traži jednog opšteg, normativnog i normiranog boga, sa kojim se ne može opštiti (zbog njegove uopštenosti), i sa kojim se ne sme opštiti, jer lično opštenje, kao mogućnost ličnog boga, znači otpadništvo od duha palanke.

Pismo je poslato na našu rovinjsku adresu. Kaća je pozvala Edvarda da nas poseti u Rovinju, pri povratku iz Venecije. Ali ne sećam se da li nas je Edvard posetio, a naša prepiska sa Beketom iz tog vremena uništena je u Rovinju. Zajedno sa ostalim mojim hartijama, i knjigama, pisma Beketova razbacana su po ulici Montalbano, koja je u međuvremenu pretvorena u đubrište. (Jer mržnja pretvara sela i gradove u đubrište.) Eto, tako se Beket, pesnik đubrišta, našao na đubrištu Montalbano: ipak je dakle došao u Rovinj, makar i kao hartija za smeće?