Tekstovi autora: Anton Pavlovič Čehov

Na stanici Nikolajevske železnice srela se dva prijatelja: jedan debeo, drugi mršav. Debeli tek što beše ručao u staničnom restoranu, i njegove masne usne rumenele su se kao zrele višnje. Mirisao je na heres i flerdoranž. A mršavi tek što beše izašao iz vagona — sav pretrpan koferima, zavežljajima i kartonskim kutijama. Mirisao je na šunku i crnu kafu. Iza leđa mu je virila mršava žena dugačke brade — njegova supruga, i visoki gimnazist žmirkavog oka — njegov sin.

Shvatiti… – namršti se Ivan Dmitrič. – Spoljašnje, unutrašnje… Izvinite, ali ja to ne razumijem. Ja znam samo jedno – reče on ustajući i ljutito gledajući doktora – ja znam da je mene Bog stvorio od tople krvi i živaca! A organsko tkivo, ako je samo sposobno za život, mora da reagira na svaki nadražaj. I, eto, ja reagiram! Na bol ja odgovaram vikom i suzama, na podlost – negodovanjem, na nitkovluk – gađenjem

Meni ni na kraj pameti nije bilo da se ljutim na vas. Bolest nije prijatelj, ja to razumijem. Vaš jučerašnji napad uplašio je i mene i doktora, pa smo kasnije dugo razgovarali o vama. Dragi moj, zašto vi nećete da se ozbiljno pozabavite svojom bolešću? Zar se smije tako? Izvinite za prijateljsku otvorenost

S druge strane, njemu je vrlo dobro poznato da je posljednjih dvadeset pet godina u medicini došlo do fantastičnih preokreta. Kada je on studirao na univerzitetu, njemu se činilo da će medicinu uskoro postići sudbina alhemije i metafizike, a sada, kada noću čita, medicina u njemu izaziva osjećanje divljenja i čak oduševljenja. Zaista, kakav neočekivan blijesak, kakva revolucija! Zahvaljujući antiseptici, vrše se operacije koje veliki Pirogov nije smatrao za moguće čak in spe (u budućnosti – lat.) Najobičniji zemski ljekari sada se usuđuju da vrše resekciju zgloba u koljenu, na sto trbušnih operacija dolazi samo jedan smrtni slučaj, a kamenci se smatraju takvom sitnicom da o njima čak i ne pišu

Ja, gospodine, smatram da su letovanje izmislili đavoli i žene. Đavole je pri tom rukovodila zloba, a žene krajnja lakomislenost. Pa, molim vas, to nije život nego robija, pakao! Vreme sparno, vrućina, ne može da se diše, a ti se kao uklet potucaš s mesta na mesto, i nigde da se skrasili. Tamo u gradu ni nameštaja ni posluge .. sve je preneto u letnjikovac... hraniš se koječim, čaj ne piješ zato što nema ko da ga pristavi, ne pereš se, a kad dođeš ovamo, u okrilje prirode, onda izvoli pešačiti po prašini, po žezi... fuj!

Kao što je mladić zaželeo da se napije, tako on osjeća potrebu da se izgovori. Skoro će biti nedelja dana kako mu je sin umro, a on još ni s kim nije čestito porazgovarao o tome...

Aaaa... ujedaš? Pa lepo, dobro. To ćemo zapamtiti. Znači, ti pljuješ na to što je čovek kruna svemira... car živih bića? Znači, iz toga proizilazi da i Pavla Nikolajeviča možeš da ujedeš? Tačno? Pred Pavlom Nikolajičem svi padaju ničice, a šta on za tebe predstavlja, bilo šta sve ti je jedno? Treba li tako da te shvatim? Aaa... Znači, ti si socijalist

Prekrasnovkusov nam ispriča mastan vic, proždirući očima moje đakonije. Prođe četvrt sata i ja poslah svog Andrjušku napolje da vikne „upomoć”! Andrjuška je izašao napolje i vikao pet minuta, ali moji gosti ni abera… nisu ni obratili pažnju kao da ih se „upomoć” uopšte ne tiče …

On je ukrao, uhvatili su ga, i pošao je u ovaj Sibir, a Olja je klonula duhom; nije pošla, razume se. Sad njena glupa glavica tone u čipkasti jastuk, a noge su joj daleko od prljavog snega.

On nikada nije imao izgled zdravog čovjeka, pa čak ni u mlade studentske dane. Uvijek je bio blijed, mršav i sklon nazebu, malo je jeo i slabo spavao. Od jedne jedine čašice votke vrtjelo mu se u glavi i dobijao je histerični napad. Uvijek ga je vuklo u društvo ljudi, ali pošto je bio razdražljiv i nepovjerljiv, on ni s kim nije imao bliskih veza, pa nije imao ni prijatelja.

- Gle’te, molim vas! Mislite ja ne poznajem vaš rukopis! – kikotala se devojka, afektirano i potcikujući i svaki čas pogledajući u ogledalo. – Odmah sam poznala! I kako ste čudni! Vajni nastavnik krasnopisa, a pišete svračijim nogama! Pa kakav ste vi nastavnik pisanja, kad vi sami rđavo pišete?

„Zaboravio, a oči mu pune zlobe“, pomisli Červjakov podozrivo pogledajući generala. „Neće ni da govori. Treba mu objasniti da ja uopšte nisam hteo... da je prirodni zakon, jer može pomisliti kako sam hteo da ga pljunem. Ako sad ne misli, kasnije će pomisliti!...“ Kad je došao kući, Červjakov ispriča ženi šta mu se desilo. Učini mu se da je žena i suviše lakomisleno gledala na celu stvar; bila je malo uplašena, a kad je čula da je Brižalov iz druge ustanove, umirila se.