Tekstovi autora: Anton Pavlovič Čehov

Koude 08 S

Kobilice, brate

Tuga

Kao što je mladić zaželeo da se napije, tako on osjeća potrebu da se izgovori. Skoro će biti nedelja dana kako mu je sin umro, a on još ni s kim nije čestito porazgovarao o tome...
Čehov

Kruna svemira ili nakaza

Razgovor čoveka sa psom

Aaaa... ujedaš? Pa lepo, dobro. To ćemo zapamtiti. Znači, ti pljuješ na to što je čovek kruna svemira... car živih bića? Znači, iz toga proizilazi da i Pavla Nikolajeviča možeš da ujedeš? Tačno? Pred Pavlom Nikolajičem svi padaju ničice, a šta on za tebe predstavlja, bilo šta sve ti je jedno? Treba li tako da te shvatim? Aaa... Znači, ti si socijalist
Done77

Dugo još treba čekati da se omrsimo

Zakuska

Prekrasnovkusov nam ispriča mastan vic, proždirući očima moje đakonije. Prođe četvrt sata i ja poslah svog Andrjušku napolje da vikne „upomoć”! Andrjuška je izašao napolje i vikao pet minuta, ali moji gosti ni abera… nisu ni obratili pažnju kao da ih se „upomoć” uopšte ne tiče …
Snowa 01 S

Zar ove zveri mogu živeti bez sunca?

Lopov

On je ukrao, uhvatili su ga, i pošao je u ovaj Sibir, a Olja je klonula duhom; nije pošla, razume se. Sad njena glupa glavica tone u čipkasti jastuk, a noge su joj daleko od prljavog snega.
Aakri 18 S

Paviljon br. 6

Ljudi u plavim bolničkim ogrtačima

On nikada nije imao izgled zdravog čovjeka, pa čak ni u mlade studentske dane. Uvijek je bio blijed, mršav i sklon nazebu, malo je jeo i slabo spavao. Od jedne jedine čašice votke vrtjelo mu se u glavi i dobijao je histerični napad. Uvijek ga je vuklo u društvo ljudi, ali pošto je bio razdražljiv i nepovjerljiv, on ni s kim nije imao bliskih veza, pa nije imao ni prijatelja.
Marijpo 16 S

Pisci sreću kvare

Neuspeh

- Gle’te, molim vas! Mislite ja ne poznajem vaš rukopis! – kikotala se devojka, afektirano i potcikujući i svaki čas pogledajući u ogledalo. – Odmah sam poznala! I kako ste čudni! Vajni nastavnik krasnopisa, a pišete svračijim nogama! Pa kakav ste vi nastavnik pisanja, kad vi sami rđavo pišete?
Cino 01 S

Priča za tešku noć

Činovnikova smrt

„Zaboravio, a oči mu pune zlobe“, pomisli Červjakov podozrivo pogledajući generala. „Neće ni da govori. Treba mu objasniti da ja uopšte nisam hteo... da je prirodni zakon, jer može pomisliti kako sam hteo da ga pljunem. Ako sad ne misli, kasnije će pomisliti!...“ Kad je došao kući, Červjakov ispriča ženi šta mu se desilo. Učini mu se da je žena i suviše lakomisleno gledala na celu stvar; bila je malo uplašena, a kad je čula da je Brižalov iz druge ustanove, umirila se.