Tekstovi autora: Ernesto Sabato

Čini mi se da je podjednako vredno razmišljanja to što je Paskal, Sartrov prethodnik u jansenističkom stavu, možda zbunjeni adolescent u potrazi za čistotom, pronašao (privremeni) raj u matematici. Zreli Paskal kasnije će kazati da smo svi mi galijaši okovani za istu galiju, u iščekivanju smrti. Ako se toj ideji oduzme nada u Boga, ono što ostaje sasvim liči na Sartrovu misao

U današnje vreme postoje telefonski brojevi namenjeni samoubicama. Jeste, mogućno je da ima nešto što bi čovek mogao da kaže onome kome je život prestao da bude najveća svetinja. Ja sam često sam u situaciji da primam ljude koji se nalaze na ivici ponora. Ali je indikativno to da ima onih koji su prinuđeni da gest prijateljstva potraže putem telefona ili kompjutera, ne mogavši da ga nađu u svome domu, na radnom mestu, na ulici, kao da smo smešteni u kliniku sa rešetkama, koje nas razdvajaju od drugih ljudi

Kada me je ugledala, majčine oči su se zamaglile i rekla mi je nešto o tome kako je život puki san. Ja sam je ćutke gledao. A i šta sam mogao da joj kažem što bi joj ublažilo bol pri pogledu na devedeset godina opsena koje su ostale iza nje

Uzevši Univerzum kao datost, sva čovekova ostvarenja i izumi bili bi, kao i partije u tom Velikom Šahu, otkrića u nekoj Velikoj Prašumi

Počev od otkrića Amerike, raspršile su se kao noćne prikaze sva čudovišta za koja su Strabon, Aristotel i srednjevekovni mislioci zamišljali da naseljavaju svet van granica ekumene: bazilisci, grifoni, zmajevi nestaju zajedno s basnoslovnim morima i kopnima na kojima su živeli. Admiral jedva da je u svojim sveskama i zabeležio pojavljivanje dve-tri sirene, i to ne naročito lepe. Od tog trenutka, ta čudovišta gube svojstva stvarnih predmeta (stekavši, razume se, večnost koju im je podarilo njihovo postojanje kao idealnih objekata).

Više ne živi u iskonskom vremenu bića, nego u vremenu sopstvenih časovnika. To je pad bića u svet, to je ospoljenje i uprošćavanje njegovog postojanja. Osvojio je svet ali je izgubio samoga sebe.

Današnji čovek nema vremena za dokolicu, dobrim delom zato što smo navikli da vreme merimo merom korisnosti, merom produktivnosti. Nekada je rad bio humaniji, a baveći se raznim zanimanjima i zanatima ljudi su često među sobom i razgovarali. Ljudi su nekada bili slobodniji nego današnji čovek, koji nije u stanju da odoli televiziji.

Izgleda da zapanjenost ne treba podsticati, sama se javlja pred nepoznatim. A šta je manje poznato od vaseljene, od stvarnosti, za nekoga ko tek počinje?

Religija je izgubila uticaj na ljude i ima već nekoliko desetina godina kako je izgledalo da su mitovi i religije zauvek prevaziđeni, a ateizam postao opšta pojava u naprednijih duhova. Poslednjih godina, međutim, čovek se, u svom bezizlazu, okrenuo religijama u potrazi za Nekim ko bi mogao da mu bude oslonac.

Mada se ne sećam ko je bila sveta Katarina, pomislio sam da je najverovatnije umrla mučeničkom smrću, jer pravi sveci kao po zadatku gotovo uvek umiru mučeničkom smrću. To im dođe kao neki zanat. Tada bi mi se nametala misao o onoj karakteristici ljudskog života, naime da onaj koji je bio raspet ili živ odran, eto, vremenom postaje marka nekih rezanaca ili konzervi

Ispitivanje Sokratovog, Dekartovog i Kantovog sna bio bi jedan od najuzbudljivijih – i najmanje prikladnih za maloletne – prizora koje bi psihoanaliza mogla da nam pruži.

Sonja Kovalevska, znamenita matematičarka, beleži u svojoj knjizi Uspomene: „Naučni rad i stvaranje nemaju nikakve vrednosti, jer niti pružaju sreću, niti čine da čovečanstvo bude bolje. Ludost je utrošiti mladost na takvo učenje; prava je nesreća, naročito za ženu, posedovati sposobnosti koje je guraju ka delatnosti od koje nema nikakve radosti.“

I kao što, prema Frojdu, seksualni kompleks može da stvori roman, Prometejev kompleks može biti uzrok nekog filozofskog sistema.

Tačno, ali za onu vrstu ljudi koja ne voli. Niti Don Žuan voli žene koje osvaja, niti Napoleon voli nacije koje jedna za drugom padaju u njegove usamljeničke kandže.