Tekstovi autora: Gabrijel Garsija Markes

Ahho5

Monolog Isabele dok posmatra kišu u Makondu

Gabrijel Garsija Markes: Zima se iznenada sručila na nas

Zima se iznenada sručila na nas u nedelju, kada smo izlazili s mise. Niko nije očekivao pljusak u nedelju ujutru. Misa se završila i, pre nego što su žene mogle da dohvate svoje suncobrane, dunuo je gust i mračan vetar koji je kovitlao ukrug prašinu i suvi majski šljunak. Neko pored mene reče: „Ovaj vetar miriše na kišu.” Ja sam to znala od trenutka kada smo izišli iz atrijuma i kad sam iznenada osetila neko rastezanje u trbuhu. Muškarci su trčali do susednih kuća, držeći jednom rukom šešire, a drugom maramice da bi se štitili od vetra i prašine. Nebo se pretvori u sivu, pihtijastu masu koja je lebdela na četvrt metra iznad naših glava.
Hoo 17 S

Odlomak iz "Sto godina samoće"

Gabrijel Garsia Markes: Mirno ludilo bez prošlosti

Da ne bi zaboravili šta predstavljaju različiti predmeti oko njih, oni su na svaku stavili etiketu sa njenim imenom: “vedro”, “sto”, “krava”, “cvet”. Međutim, oni su naknadno shvatili da uprkos tome što na ovaj način mogu zapamtiti imena stvari...
More 01 S

Ponavljala je to putovanje već 28 godina zaredom

Gabrijel Garsija Markes: Vidimo se u avgustu

Vratila se na ostrvo trajektom, u petak 16. avgusta, u dva sata popodne. Nosila je kariranu košulju, teksas pantalone i jednostavne cipele niskih potpetica, bez čarapa, jedan satenski suncobran, i od prtljaga, jednu malu putnu torbu za plažu. Pored reda za taksi na doku, prošla je direktno do jednog starog modela nagriženog šalitrom. Vozač ju je prihvatio uz pozdrav, kao da se dugo poznaju i truckajući se, vozio kroz siromašni grad sa kućama od blata i trske, krovovima od palminog drveća i ulicama sa svetlim peskom, ispred toplog mora. Morao je da manevriše kako bi izbegao uporne svinje i golu decu koja su mu se smejala igrajući se toreadora. S oboda grada krenuo je jednom avenijom s divnim palmama gde su se nalazile plaže i turistički hoteli, između otvorenog mora i skrivene lagune, nastanjene plavim čapljama. Konačno se zaustavio ispred hotela, nešto starijem i lošije kategorije.
Aakri 21 S

Govor prilikom primanja Nobelove nagrade za književnost 1982.

Pred ugnjetavanjem i pljačkom, naš odgovor je život

Usuđujem se misliti da je ova izvanredna stvarnost, a ne samo njezin književni izraz, ove godine zaslužila pažnju Švedske akademije za književnost. To nije papirnata stvarnost, već stvarnost koja živi s nama i u svakom času određuje neizbrojivu cifru naših svakidašnjih pogibija te upravo ona održava živim nepresušan izvor naše kreativnosti, pune nesreće i ljepote, zbog kojeg jedan lutajući Kolumbijac, obuzet nostalgijom, samo jedan između tolikih drugih, ima sreću da ga opaze i razlikuju između tolikih, čija je sudbina sasvim ista.
Cortt 01 S

Sjećanje na Julija Cortazara

Najosobenije ljudsko biće koje sam imao sreću poznavati

Uzori vas ispunjavaju poštovanjem, divljenjem, privrženošću i, naravno, velikom zavišću. Cortazar je pobuđivao sve ove stvari kao malo koji pisac, ali je također pobuđivao jednu manje učestalu: posvećenost. On je bio, možda nenamjerno, Argentinac koji je omilio sebe svakome
Heming 02 S

Priče koje se pamte

Kako je Hemingvej pio vodu iz bunara samoubice

Među mnogim pričama koje su mi ostale u sećanju duže od drugih, neke su pravi biseri. Često se događa da ne znamo ko je autor i čak da li smo ih sanjali ili zaista čuli. Priču koja je na mene, ipak, ostavila najveći utisak, brutalnu ali u isto vreme i čovečnu, ispričao mi je Rikardo Munjos Suaj. U njoj se govori o jednom republikanskom borcu koji je streljan u prvim danima Španskog građanskog rata.