Tekstovi autora: Hulio Kortasar

U svitanje sledećeg dana izabrao si jedan sivi zid i nacrtao beli trougao okružen mrljama koje liče na hrastovo lišće; iz iste kafane na uglu mogao si videti taj zid (već su bili očistili vrata garaže i jedna patrola se besno stalno iznova vraćala) u predvečerje si se malo udaljio ali samo zato da bi izabrao druge uglove iz kojih ćeš posmatrati, premeštao si se sa mesta na mesto, kupujući sitnice po radnjama kako ne bi previše privlačio pažnju. Već je bio mrkli mrak kada si začuo sirenu a reflektori ti zaslepili oči. Pored zida je nastalo nekakvo komešanje, pritrčao si protivno zdravom razumu i samo slučaj ti je išao na ruku kada je jedan auto skrenuo iza ugla i zakočio kada je video maricu, on te je zaklonio pa si mogao videti tučnjavu, crnu kosu koju su cimale šake u rukavicama, udarce nogom i krike, nejasan prizor plavih pantalona pre nego što su je ubacili u kola i odveli je

Moja braća okupila su se u jednom uglu vrta zavijajući poput vukova. Zgrnulo se prilično sveta, ali mi smo ćutali i radili sve do mraka, završivši plato i dva mala stepeništa (za sveštenika i osuđenog, koji se ne smeju penjati zajedno)

Vremenom je shvatio da ga jedino Felisa donekle razume; postojao je prećutni dogovor da se ona u podne pobrine oko putnika, čim bi se on priljubio uz prozor u repu. Ostrvo se videlo tek nekoliko minuta, ali je vazduh uvek bio tako prozračan i more je tako potanko i okrutno ocrtavalo oštro da su se i najmanje pojedinosti neumitno uklapale u sećanje sa prethodnih putovanja; zelena mrlja severnog uzvišenja, olovnosive kuće, mreže koje se suše na pesku. Kada nije bilo mreža, Marini je to doživljavao kao neko osiromašenje, gotovo kao uvredu. Palo mu je na pamet da kamerom snimi promicanje ostrva, da bi sliku ponovio u hotelu, ali je više voleo da umesto za kameru novac prištedi za odmor, do koga je preostalo samo mesec dana

Vremenom je shvatio da ga jedino Felisa donekle razume; postojao je prećutni dogovor da se ona u podne pobrine oko putnika, čim bi se on priljubio uz prozor u repu. Ostrvo se videlo tek nekoliko minuta, ali je vazduh uvek bio tako prozračan i more je tako potanko i okrutno ocrtavalo oštro da su se i najmanje pojedinosti neumitno uklapale u sećanje sa prethodnih putovanja; zelena mrlja severnog uzvišenja, olovnosive kuće, mreže koje se suše na pesku

Prihvataju sve molbe za prelaz granice, ali kamilu, Guka, neočekivano proglase za nepodobnu. Ode Guk u policijsku stanicu, tamo kažu nema ništa, vrati se u oazu, proglašen si za nepodobnog, uzalud molbe. Guk tuguje, vraća se u zemlju detinjstva. A kamile iz porodice i prijatelji oko njega: pa šta se događa, ta nije moguće, i zašto baš ti

Napraviti red, kakvog li izraza. Napraviti, učiniti nešto, učiniti dobro, učiniti pš-pš dok se mokri, učiniti da se dobije u vremenu, akcija u svakom špilu. Ali iza svake akcije nalazi se neka pobuna, jer svaki čin znači poći iz da bi se stiglo u, pomeriti nešto da bude ovde a ne tamo, ući u ovu kuću umesto ne ući ili ući u onu do nje, što znači da svaki čin sadrži priznanje da nešto nedostaje, da nešto još nije urađeno a može da se uradi, prećutna pobuna protiv nedostataka koji stalno bodu oči, protiv smanjenja, protiv ništavnosti sadašnjice. Verovanje da je delanje način ispunjenja, ili da se zbir delanja može izjednačiti sa životom dostojnim tog imena, zabluda je moraliste. Bolje je odustati, jer je odustajanje od delanja sama pobuna a ne njena maska

Stepenicama se penje unapred, jer unazad bi bilo vrlo neugodno. Prirodan stav je stojeći, ruke slobodno opuštene, glava uspravna iako ne toliko da oči ne vide sledeći stepenik, diše se sporo i pravilno. Penjanje uza stepenice počinje dizanjem donjeg desnog dela tela, skoro redovno umotanog u kožu ili antilop, i koji sa izuzecima, tačno staje na stepenik

Nemoguće je da tako jeziv izraz, koji uspeva da savlada neumitnu bezizražajnost njihovih kamenih lica, ne donosi neku žalosnu poruku, dokaz te večne presude, tog tečnog pakla u kojem su patili. Uzalud sam želeo sebi da dokažem da moja sopstvena osetljivost projektuje na aksolotle nepostojeću svest. Oni i ja znali smo istinu. Zato nije bilo ničeg neobičnog u onome što se desilo. Moje lice je bilo priljubljeno uz staklo akvarijuma, moje oči su još jednom pokušavale da prodru u zagonetku tih očiju bez zenica i bez kapaka

Kad je to saznala Viša vlast, naredila je da se strelja hronopija koji je tako okaljao čast otadžbinskih tradicija. Na nesreću, streljački vod sastojao se od regrutovanih hronopija, koji, umesto da pucaju u bivšeg Generalnog direktora, zapucaše po svetini okupljenoj na Majskom trgu, i gađali su tako dobro da su oborili šest mornaričkih oficira i jednog apotekara.