Tekstovi autora: Oskar Davičo

Koude 01 S

Barut iz srži prosutih kostiju

Vreme

i bol nov ubrizga, žar digne sa leje./ Plani, kućo vita. I bog nek se zgreje/ barutom iz srži prosutih kostiju,/ krvlju što rutavi sa staza gde gnjiju...
Done35

Tragovi, tuđi poljupci

Za čigrama grudi koje su moje bile

A ja? Grob što ljubav odvezuje grobom?/ Grlitelj vremena? Otimač o presto/ slobode kraj tebe, u tebi, s tobom?/ Ne znam ko sam. Lik mi iz zrcala nešto.
Gojja 02 S

Dželat se poslužio kolonjskom vodom

Higijena

Poetski demonizam Oskara Daviča tradicionalizam nije uspeo da savlada. Davičo nije pisao da bi unapredio književnost. Pre bih, ne bez osećanja zadovoljstva i izvesne podsmešljivosti, ustvrdio da je on, značajno, oštetio našu književnost. Čerečio je, do besvesti, tu malograđanski mrcinu dostojnu prezira. I najveći među našim, i ne samo našim piscima - Miroslav Krleža, Marko Ristić - recimo, ipak su bili samo književnici, pripadali su književnosti, evocirali njene mitove. Mislim da je Davičo književnost odavno napustio, ako joj je ikada i pripadao. On se samo kretao prostorima književnosti, razarajući je, raskidajući jezičke lance, urnišući je do neprepoznatljivosti - i u tome je sva muka književne kritike sa njegovim delom (Vujica Rešin Tucić)
Vammp 02 S

Možda je u kapima straha

Nesigurnost

Možda je u mrvi noći. Možda je./ Pogledam li u staklene oči ptica što se mrgode,/ rašire se vrhovi čioda, pocrvenim:/ Zaboden već
Lutak1

Anatomija

Pojeo si mi trojke tek rođene

Lirski zapis iz rane nadrealističke zbirke "Anatomija" objavljene 1930. godine.
Acbra 05 S

Antifašistička poezija

Koljači će zorom od zaklanih pasti

Objavljujemo nekoliko revolucionarnih pesama Oskara Daviča, gotovo zaboravljenih. Pobeda se slavi, ali borba traje i dalje.
Marijpo 18 S

Škrgutava tugo hajdučka

Srbija, deset godina posle

Srbijo moja mala,/ nežnosti jedna velika,/ Srbijo, jedina ljubavna pesmo mog jezika./ Jer ti si kao svet koji volim, ista i uvek razna,/ veseli lik življenja i zaborav bola bez lika,/ pa si mi jedinica i ljubav neprolazna,/ spora kao večnost nebesa i prsati val ćuvika/ na kom raonik sunca oštrim zracima ore/ tihe, zelene mrmore
Jolandd 08 B

Tri godine već ptice slušaju metke

Sloboda

Generalno posmatrano, celokupno Davičovo pesničko delo upućuje nas na to da je poezija magija nižih svetova, ali nije stvarnost niti je njena evokacija. Poezija je čudo ravno pojavi samog čoveka (Vujica Rešin Tucić). Ova pesma napisana 28. juna 1944. godine, na Crnom vrhu.
Okkro 21 S

Biće sve lepo neizbežno

Skoro će biti svi ljudi siti

Skoro će doći, skoro će proći,/ skoro će prestati, stati./ Skoro će bednom, skoro će žednom,/ dovoljno vode dati.
27 mart

Godišnjica: Pismo Aleksandru Vuču

Sećaš li se 27. marta?

Ilegalci su javno govorili na trgovima grcavim od užarenih talasa. Oko podne se čulo da su pušteni zatvorenici sa Ade, iz Glavnjače. Sećam se zanosa, pesama, grljenja sa nepoznatima. Zar je bilo nepoznatih toga dana? Svi su se voleli, znali. U svakom si čoveku prepoznavao sebe. Koliko se ljudskih istina pronašlo tog buntovnog, slobodnog, jasnog, herojskog martovskog dana, kad se činilo da je prvi put sagledano sunce otvoreno nad glavama, shvaćena vedrina koja se disala, otkriven smisao krvi što je tekla kroz žile kao nikad dotle, tukući damarima, pored svoje stare bodlerovske budilničke kantilene: “Remembeг! Souviens-toi” i jednu drugu apsolutnije ritmovanu melodiju, sudbinskiju od prolaznosti martovske svetlosti: istinu o istorijskoj trajnosti tog trenutka
Abar 07 S

Kad će hajduk bune iz tebe da grune?

Srbija

A đikaju deca u lažigaćama, pod kosom,/ u blatu, među svinjama, među patkama,/ hraniš ih, Srbijo, druže, više prosom, više postom,/ više bajkama, uspavankama, više gatkama,// i pokrivaš ih mrakom što tako teško pada/ da gnev po cele noći do oblaka pali/ bunom iz koliba, polja, vinograda,/ pevajući srcem što sebe ne žali/ niz sedmu rupu na krajnjoj svirali
Zatvor

Za život, život sam dao

Ćelija

Generalno posmatrano, celokupno Davičovo pesničko delo upućuje nas na to da je poezija magija nižih svetova, ali nije stvarnost niti je njena evokacija. Poezija je čudo ravno pojavi samog čoveka (Vujica Rešin Tucić)
Radomir Konstantinović

Romani Radomira Konstantinovića

Nevinost zveri

Ne volim polutanstva, ne volim bezdušne pomirljivosti, ne volim »moj naklon, čaršijo, na sve strane«. Na odlučnost i otvorenost kojom se Konstantinović opredelio za traženja, mislim da treba odgovoriti. I otvoreno, bez predrasuda prići nađenom. Pogotovo kad je u pitanju pisac koji se satanski lišava svih uobičajenih atraktivnosti, mameći nas neprivlačnim na izgled korenima misli i doživljaja koje sugerira nemogućna situacija zadata biću dužnom da je reši, a s njom i nerešivu jednačinu života teško bolesnog od smrti koju čovek nanosi čoveku.