Tekstovi autora: Franc Kafka

Franz Kafka, to mudro lice tužnih očiju kakvo poznajemo s crno-bijelih portretnih fotografija, otac Josefa K. i Gregora Samse, likova s kojima se bez problema identificiraju generacije čitatelja, bio je, bjelodano je iz "Dnevnika", čovjek stvaran, prokrvljen i silno živ. Netko istodobno tragičan, razlomljen između poslanja književnika i nužnosti građanske egzistencije, između buktećeg talenta i strahovite plahosti, između snažne imaginacije i raščaranosti društvenim nepravdama, između strasti za život i neizlječive bolesti, između zapanjujućeg umjetničkog vizionarstva i defetizma u svakodnevnim postupcima (Vanja Kulaš)

I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena...

Unutra dopire šumski vazduh, pa je u isti mah i toplo i sveže. Ponekad se ispružam i od zadovoljstva se vrtim ukrug. Lepo je imati ovakvu jazbinu za blisku starost, lepo je smestiti se pod krov kad počinje jesen. Na svakih stotinu metara sam u hodnicima iskopao mala okrugla proširenja, gde se mogu ugodno sklupčati, grejati se sopstvenom toplotom i počivati...

Naša pevačica se zove Jozefina. Ko nju nije čuo, taj ne poznaje snagu pesme. Nikoga nema da ga njeno pevanje ne bi zanelo, i to treba ceniti utoliko više što naše pokolenje u celini ne voli muziku. Mir i tišina su nam najdraža muzika; nas život je težak, i mi, makar i pokušali da se otresemo svih dnevnih briga, nismo više kadri da se uznesemo do nečega što je od našeg uobičajenog života toliko daleko kao muzika. Ali mi se zbog toga ne tužimo naročito; čak ni dotle ne idemo; izvesno praktično lukavstvo, koje nam je, doduše, zbilja izvanredno neophodno, mi smatramo svojim najvećim preimućstvom, i osmehom tog lukavstva se obično tešimo zbog svega, pa makar nas ponekad – ali to se ne dešava – i obuzela žudnja za srećom, koja možda izvire iz muzike. Samo je Jozefina izuzetak; ona voli muziku, a zna i da je prenese na druge; ona je jedina; kad nje nestane, i muzika će – ko zna za koliko vremena – iščeznuti iz našeg života.

Sve je proteklo najbrže, ali na izvesnoj udaljenosti ipak su šćućurene životinje ostale tako zbijene i ukočene da je sve izgledalo kao tesan tor obavijen lutajućom svetlošću

Ubrzo pošto je stupio na vlast, još pre nego što je proglasio uobičajenu amnestiju, mladi knez je posetio zatvor. Između ostalog priupitao je, kao što se to i očekivalo, ko je u njemu najduže zasužnjen. Bio je to jedan koji je ubio svoju ženu, bio osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu i sad je za sobom imao dvadeset i tri godine sužanjstva

Priča Izlet u planinu (Der Ausflug ins Gebirge) je izdvojena iz duže priče Opis jedne borbe i objavljena (sa još četiri kratke priče) u praškom dnevniku Bohemia, 27. marta 1910. godine. Objavljena je i krajem 1912. godine u okviru zbirke Meditacije. Pretpostavlja se da je Kafka ovu priču napisao 1904. ili 1905. godine

Umetniku u gladovanju ništa nije bilo mučnije od takvih čuvara; oni su ga rastuživali; oni su mu užasno otežavali gladovanje; ponekad bi savladao svoju slabost i pevao za vreme takvog čuvanja, dokle god bi mogao izdržati, kako bi pokazao tim ljudima koliko ga nepravično sumnjiče

Prvo: Slom, nemogućnost spavanja, nemogućnost bdenja, nemogućnost podnošenja života, tačnije: uzastopnosti života. Časovnici se ne podudaraju, unutarnji juri đavolski ili demonski ili svakako neljudski, spoljni zapinjuući ide svojim običnim hodom. Šta se može dogoditi drugo sem da se ta dva različita sveta razdvoje, i oni se razdvajaju ili se bar trzaju uzajamno na stravičan način. Plahovitost unutarnjeg hoda svakako ima različite razloge

Ovako nikad neću stići kući; moja dobra praksa je upropaštena; moj naslednik me pokrada, ali bez koristi jer me ne može zameniti; u mojoj kući besni odvratni konjušar; Roza je njegova žrtva; neću da do kraja sve to zamišljam. Obnažen, izložen mrazu ove najnesretnije epohe, sa zemaljskim kolima i nezemaljskim konjima, ja, starac, lutam unaokolo

Izdaleka je već uočio jednu nedavno nabacanu humku, kod koje je hteo da se zadrži. Ta grobna humka delovala je na njega maltene zavodljivo i pomišljao je da neće moći da do nje stigne čak dovoljno hitro. Ali, pokatkad jedva da je video humku, zaklanjali su mu je barjaci, čija platna su vihorila i velikom silinom udarala jedno o drugo

Pred veče, u leto, potok je tamnije žuborio, kad začuh nečije muške korake! Ka meni, ka meni. – Opruži se, moste, dobro se opri, gredo bez priručja, održi onoga ko ti je poveren

Često mi se čini da bi ova životinja želela mene da pripitomi, inače zašto bi mi izmicala rep upravo kad hoću da ga uhvatim, a potom mirno čekala da me ponovo privuče kako bi još jednom poskočila?

U skladu sa svojom prirodom, oni logoruju pod vedrim nebom, jer preziru zgrade za stanovanje. Bave se oštrenjem mačeva, šiljenjem strela, vežbanjem u jahanju. Od ovog mirnog trga, na kome je uvek krajnje brižljivo održavana čistoća, oni su napravili štalu.

„Ah, bože“, pomisli on, „što sam ja izabrao naporno zanimanje! Iz dana u dan na putu. Poslovna uzbuđenja su mnogo veća nego kad se radi u sedištu firme, a sem toga na vratu su mi nevolje s putovanjem, brige oko hvatanja vozova, neredovni, loši obedi, i neprestano druženje sa novim ljudima, koje nikad ne traje duže, nikad ne postaje srdačno. Đavo neka sve to nosi!“ Osetio je lak svrab na vrhu trbuha; polako se na leđima odgurao bliže naslonu postelje, da bi lakše mogao podići glavu; ugledao je mesto koje ga je svrbelo, osuto sve samim belim tačkicama, o kojima nije znao šta da misli; i hteo je da jednom nogom opipa to mesto, ali je odmah povuče, jer ga prilikom dodira prođoše žmarci.