Tekstovi autora: Borislav Pekić

Mene i danas prave budalom, oni koje bi svaki pravi “muredeljaš” nazvao naivnim.To mi je dokazalo da iskustvo stečeno u zatvoru, ukoliko ne iščezne u zaboravu...

Prijateljstva ne žive od razumevanja nego od tolerancije. Ona, koja se na razumevanje oslanjaju, nisu naročito trajna. Niko se ne može razumeti sasvim i sve vreme; češće, druge shvatamo delimično i retko; najčešće ljude uopšte ne shvatamo

Ako sutra i dođe do Smaka, / Zašto da svetu ružan kažeš zbogom? / Zašto na nebu, zašto pred Bogom, / Zašto da izgledaš kao svraka? Ne čuvaj, ne stiči blaga sveta, / Uživaj, bacaj, troši i voli, / Kad sutra isteče strašna Leta, / Budimo pijani, mirisni i goli!

Čak i najkrvavijeg rata čovek se voljnije seća nego svog zatvora. U ratu je čovek bio heroj, i kad nije bio. Nije možda lično, ali je bio posredno – opštom heroikom rata. Jer rat je – po milošti naopako shvaćene istorije i ljudske misije – nešto herojsko, i kad je krvavo, prljavo, besmisleno, nečovečno. U zarobljeništvu, ropstvu, na robiji, u hapsani i koncentracionom logoru nema ničeg herojskog, iako heroja izdržljivosti, časti i duševne dobrote može biti. Tu je konceptualno sve krvavo, prljavo, besmisleno, nečovečno, iako na pojedinačnom nivou, u nekom momentu, ume da bude zdravo, čisto, svrsishodno i ljudsko, pa ponekad i epski uzvišeno. Ali i tada načelo ostaje – u zatvoreništvu čovek nikad nije heroj nego je i heroj tek zasužnjeni čovek

Prvi put smo sami sedeli u jednoj od njegovih sobica, kroz koje se selio kao kaluđer-isposnik, iz ćelije u ćeliju, iz iskušenja u iskušenje, iz lične u opštu dramu, i govorili o mojoj prvoj knjizi. Knjizi jednog tridesetpetogodišnjaka. Nismo, u stvari, govorili. On je govorio. Toliko ponesen, s takvom strašću da sam na kraju, taštinom savladan, ali sumnjom u sebe obuzdan, pomislio: „Dobro bi bilo da sam tu i takvu knjigu uistini napisao“

Izašavši iz te dvadesetogodišnje španske čizme savremene kulture, jedan maturant jedva ako ume da izabere novu špansku čizmu – fakultet. Na njemu ostaje prosečno pet godina. U 26-toj on je jednako čovečanski nezreo, kao dečačić koji svoju igru piljaka pretpostavlja igranju klisa. Jedan grčki petnaestogodišnjak u vreme Sokrata bio je nesravnjeno više muškarac nego jedan tridesetogodišnjak našeg veka!

Ono što nepobitno legalizuje Beograd kao neotuđivi deo Evrope je činjenica da smo u glacijalnoj eri imali mamute koji ni u čemu nisu ustupali ni pariskim ni londonskim. Kasnije smo, sticajem okolnosti, o čijoj se prirodi još nismo dogovorili, nešto malo zaostali.

Ako je i tek odmazda, smrtna kazna je egzistencijalno protivrečna. Da bi odmazdu odmerili moramo znati prirodu kazne, a mi ne poznajemo prirodu smrti. Stotine miliona ljudi smrt očekuje kao oslobođenje, kao prag Novog života, nove Velike Mogućnosti. Smrt, u kojoj gledamo najvišu kaznu, ponekad može biti i — nagrada.

Bila je to konačna spoznaja vlastite sudbine. Svest o presudi koja još nije izvršena. I o krvniku koji na vratima njegovog života s nožem čeka. S ironijom znalca istine nazivao je krvnika bolešću, ali je znao da to nije njegova bolest, da je ta bolest naša od koje samo on umire.

Imajući u vidu da tekući, svakodnevni, mirnodopski građanski život, celom kožom izložen i vidljivom i ultravioletnom zračenju nacionalsocijalističke ideologije i praksisa, pruža, ako ne dublje, svakako šire, raznovrsnije, komotnije polje za literarnu nameru – ispitivanje rađanja i razvoja totalitarne svesti kroz intelektualni otpor njenim ispoljavanjima – nego što ga daje jedno izvanredno, kulminativno, u uslovima takozvane građanske civilizacije, ipak neprirodno stanje kao što je rat, pa sad u njemu još i tako specijalizovana struka kao što je policija, možda bi umesnije bilo da profesor Konrad Rutkowski bude istoričar, bude intelektualac, vaspitan na najboljim tradicijama evropske filosofije, bude sve što mislim da jeste, ali ne i policajac u nemačkom ratu, nego cenzor u nemačkom miru.

I kad čovek čita zarobljeničke uspomene i prati ta silna ingeniozna uspela bekstva, pita se da li je ijedan saveznički vojnik kraj rata dočekao u žicama. Ili je jedan broj begunaca u propagandne svrhe u logore vraćen da ga regularnim putem i pred kamerama opet oslobode. Ruskim je zarobljenicima bilo još lakše. Oni su ionako mučnom zarobljeništvu mogli dodati po desetak godina sibirskog logora i tako proširiti prostor za dramu.

I sve dok nam koristi – jer, štetu ili ne opažamo, ili joj ne pridajemo značaj – savest nas neće uznemiravati. Uvek ćemo, naime, imati čime da je potkupimo. A što nismo napisali ovaj put, napisaćemo neki drugi. Do Sabranih dela uvek ima vremena. (Bez obzira što to o čemu govorimo i nema naročitih izgleda da u ta Dela uđe.) U međuvremenu, javnost je sita, što je istina, a sve su naše književne koze na broju, što najčešće nije.

Onda je ja neću više moći voleti, jer nikad neću moći da zaboravim ni da joj oprostim, da sam mogao da budem predmet jednog izbora, koji me vređa. Rekavši to Y. (umetnik) zaćuta i ne progovori do kraja više ni reči.

Dakle, umesto takvih nesrećnih okolnosti, mi imamo okolnost da imamo jednu partiju s kojom možemo računati, moramo računati, i s kojom možemo, pa poneki put i želimo da usaglasimo svoje poglede na stvarnost. Tu zablude ne može biti, a osim toga ta partija se svakako brine za vas, mnogo više nego što to čini ijedna partija na demokratskom Zapadu. Naročitu, vrlo često nepoželjnu brigu prema umetnosti pokazuju samo oni poreci, da ne kažemo režimi, koji ne upravljajući društvom da bi ono preživelo, nego da bi ga menjali, od te umetnosti očekuju da im koristi.

Umor je dragocen. Umor nas primorava da mislimo. Da mislimo o svemu što ga je izazvalo. Umor nas približava vratima, ali vrata ta su zatvorena. Samim osećanjem, poznavanjem umora, ona se neće otvoriti. Moramo prepoznati njegove razloge. Sada nastaje jedan beskonačan krug samoobmane kojim štitimo i nesvesno svoje pravo na život, kad ga već imamo, kad smo ga već iskusili. Tražeći uzroke umoru na kome se temelji i naša briga i naše raspoloženje, briga okrenuta budućnosti, neraspoloženje prošlosti, premda je briga za sutra samo projekcija neraspoloženja onim što je bilo juče. Mi te razloge nalazimo uvek, nalazimo tamo gde caruje privid.