Tekstovi autora: Rastko Petrović

Prešao sam potom popreko celu prašumu; preko dve stotine kilometra. Video sam, od životinja, retke i tamne ptice, retke i tamne majmune. Na zemlji kojom se hrani prašuma, tesna, zbijena, sjedinjena, nema mesta za život, ni ljudi, ni zverova, ni ptica. U toj neprohodnosti, tišini i pomrčini, za njih nema vazduha. Jedino tu biljno carstvo pobedilo je carstvo životinjsko; izagnalo ga. Samo na vrhovima rastinja, ogromno visoko, dokle ni lijane ne dostižu, kao na kakvom višem i mekšem, šumnijem terenu, žive tu pojedini narodi ptica, majmuna i reptilija.

Bože, oslobodio sam se svih veza, svih morala:/ Gušim se, zar, u plazmi dosade;/ da je jedna kap bar supe ostala/ Kroz pobedu se ovu smešnu da prikrade

Poezija pisana na srpskom jeziku, te na drugim jezicima, nakon Prvog svetskog rata uključuje pesme Miloša Crnjanskog, Dušana Vasiljeva, Rastka Petrovića, Krleže, i drugih, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste.

Najpre, kada se rodio, njegova je zemlja bila sasvim malena, bez mora, slaba; konačna smrt pretila joj je svaki čas. Ubistvo kralja. Krunisanje. Aneksija, mitinzi, upisivanje u dečije dobrovoljce, neredovno svršavanje osnovne škole. Igra s dečacima po Trkalištu. Od aneksije porastao je za čitavu šaku. Bekstvo i smrt Lava Tolstoja. Mobilizacija. Na Trkalištu je sad logor mladihvojnika u novim šinjelima. Upis u bolničare. Želja da se sve zapiše što se doživelo. Želja da se pobegne na front. Čekanje u školskom dvorištu (gde se svršila osnovna) da se pojave kola s ranjenicima. Noć. Besvesno opažanje da promiču žene, lekari, bolničari. Stižu prva osvetljena kola. Dotle čedno bele postelje ispuniše se izranjavljenim pobednicima. Skidanje odela sa njih, sečenje makazama koporana da se rane ne povrede, pažljivo i s ljubavlju pranje njinih nadimljenih, krvavih tela. Zemlja sve više raste k jugoistoku. Pobede. Zima. On je takođe porastao za čitav prst. U čarapama vojničkim koje je skidao ostajali su promrzli prsti. Kroz vrata sale, do kojih prati uzbuđenog ranjenika, viđao je drugog nad kojim je radio lekar i još jedan. Taj mladić je ležao go, videle su se njegovenesravnjeno izvajane široke grudi, i njegove snažne butine, izdignute, tresle se od grčevitog bola. Lekar, koji je bio sav ufačlovan, dizao je svoje ruke iz njegovog otvorenog trbuha, krvavog, sav naoružan fantastičnim oružjem. Ni ta lepa prebledela glava, ni taj trup, ni noge nisu bili delovi jednog čoveka, no to je sve bila jedna strahovita zbrka bola, mučenja i trpljenja; i taj mozak koji pod lobanjom nije znao na koji način da vaspostavi svoje funkcije svesti, ni seks koji je označavao negda muža i vojnika. Sve je to sad ležalo tako nekako nerazumljivo pokvareno i upropašćeno.

Pa šta ore milosni junoš, naš ljubavnik? Uši junačke raznesene, noseve isečene, usta raznesena, oči pogubljene, prsti usitnjeni, creva razvučena, kose raspletene, vratove nabrekle, prsi razglobljene, ude muške satrvene, zube mlade ispljuvane, pluća zatreptana iskašljana, kuge, gube, pegavce, malarije, tifuse, kolere, sifilise, vaši, preljube, srdžbe, osvete, izdaje, palikućstva i siromaštvo, sve to zaorava plug; da zemlju podmladi, da je pripremi, hraniteljku našu. Za šta? Da je pripremi za rad, za bogati pozdrav.

Uopšte, kad se govori o raju, neka se govori o ljubavi, i to ne o ljubavi punoj tužnih susreta, nego o ljubavi raspuštenosti i dosade: ono će se govoriti o onoj prvoj kad bude reč o zemljoradnicima devolskim. Tri starije kćeri Radgostove išle su svaku noć ljudima za koje su bile krišom udate. Kako su morale preskakati palisade raja, i posle trnjake, to su se u zoru vraćale raščupane i iscepane. Tek je otac to primetio kad je video da su bremenite i onda ih sve tri dao ubiti. Sam Radgost poljubio je svoju sestru kada su išli kroz goru i njoj od umivanja sinulo lice: "Stani, Rado, da se dogovorimo hoću li ti noćas doći". - Ćuti, Radgoste, zar ne znaš da smo brat i sestra! - Za krepkog mladića nema zakona, niti za lepu devojku ima roda!

Tu taj bol bez smisla sveg mesa, tvojih ruku, glave!/ nikada, o nikada neću izdvojiti košmare od jave!/ nikada! Užas: ako je meni ovakvom apokalipsa poreklo!/ O, hoću da znam koliko je za mnom tad krvi isteklo...

Iz jednog sudara vozova izlazim,/ Okrvavljen malo, evo, kao prvi zorin zrak,/ I smejem se: na devojku neku, što pogibe/ Razgolićenih bokova