Tekstovi autora: Lešek Kolakovski

Zbog to­ga ma­ske ne skri­va­ju stvar­no na­šu pri­ro­du (ako iz to­ga izu­zme­mo ka­pe ko­je no­se te­ro­ri­sti u ak­ci­ji), u smi­slu ko­ji mo­že su­ge­ri­sa­ti oslo­ba­đa­nje od tih ma­ski. To ne mo­že­mo, jer pri­ro­da za ko­jom če­zne­mo ta­ko­đe ne po­sto­ji. I ma­ska je pri­ra­sla za li­ce

Da li je istina umrla? Ne žurimo s takvim prigovorom. Toliko elemenata naše civilizacije ne samo što je osuđeno na smrt već je i efektivno giljotinirano, a kasnije – vidimo da su živi i zdravi. A šta reći o filosofiji, o metafizici? Čišćena je, svakodnevno uništavana i to iz najrazličitijih razloga: činili su to empiristi XVIII veka, Hegel, Marks, svi mogući pozitivisti, Vitgenštajn itd. I, sirota devojka, toliko puta masakrirana, ustaje iz groba, nesvesna da je odavno umrla i maršira (istina ne zna u kojem pravcu, niti to bilo ko drugi zna, ali to je druga stvar). I to nije sve. Kažu nam, ovog puta s izrazom učenosti, erudicije, naučnosti (jasna stvar) da čovek više ne postoji, da postoje samo strukture; ili, da reč »ja« nema designat, da se ni na šta ne odnosi. Kraj istorije, kraj ljubavi, kraj ideologije… svuda leševi, svuda groblja, a posle ipak dolazi do vaskrsenja. Čak Bog, koga je Zaratustra uništio nešto više od pre jednog veka, ubijan i hiljadu puta pre Ničea, a i kasnije, ne ostavlja utisak leša koji je odavno sahranjen; naprotiv, katkad se i dalje koristi ljudima, da bi uništavao svoje neprijatelje

A ti pitaš, Petre, šta da radiš sad? Pa upitaj savest, posavetuj se u duhu sa svojim Gospodom, kome si veran i ostaćeš mu veran do sudnjeg dana. Šta da učiniš, Petre? Ta odlučio si da nikakva muka, nika­kav bol neće poljuljati vernost tvoju. To je, pazi, Pe­tre, to je odlučeno jednom zauvek, neopozivo i sigur­no. A sada treba samo o jednom da razmisliš: kako taj plamen vernosti što u tebi gori održati tako da pusti iz sebe najviše topline, da najviše duša ogreje i slatkim svojim žarom prožme? Te tako i ne pitaš, Petre, treba li da budeš Gospodu svome veran, jer je to stvar pouzdana, pa ma ceo pakao krenuo u juriš na tebe, tebe da pokoleba neće uspeti

Naš život se odvija kroz odnose koji su suprotni lojalnosti, koje moramo praktično birati u konkretnim situacijama, kršeći jednu lojalnost u korist druge, a istovremeno ne osporavajući prvu; lojalnost prema pojedincima, prema vlastitom pogledu na svet, prema slučajnim ljudskim skupinama i skupinama uopšte, u kojima smo se dobrovoljno našli, prema narodima, prema partiji, prema ustrojstvima, prema prijateljima, prema sebi, prema svojim bliskim, prema vlastitoj prirodi, prema vlastitim uverenjima, prema sadašnjosti i prema budućnosti, prema konkretnim i univerzalnim stvarima - koliko priznatih lojalnosti, toliko nepremostivih suprotnosti. Među hroničnim sukobima autentična sinteza se teško ostvaruje; za rukom najčešće polaze prividne i varljive sinteze kojima se zavaravamo, praveći se dosledni, jer je doslednost jedna od vrednosti koja nam je od detinjstva usađivana

Više od sto godina, veliki dio akademske filozofije bio je posvećen objašnjavanju da je filozofija ili nemoguća ili beskorisna, ili i jedno i drugo. Time filozofija dokazuje da može bezbjedno i sretno preživjeti svoju vlastitu smrt tako što će se zaokupiti dokazivanjem da je zaista umrla. Hjum (Hume, David) je to dokazao. Takođe je i Hegel, (Hegel, G. W. F.) samo na potpuno drugačijim osnovama. Takođe su to dokazale i pristalice scijentizma, pozitivizma, pragmatizma, istoricizma; isto tako i barem neki mislioci egzistencijalizma i, takođe, neki mistici i teolozi. Ogromno mnoštvo nepovezanih filozofskih puteva spaja se u jednoj tački antifilozofije

Avram, kao svi oni o kojima se govori: „pravi mu­škarac" - bio je grozna kukavica. Imao je samo ni­štavnu hrabrost da razmahuje mačem kada se nađe u pomamnoj gomili boraca, ali nikad nije umeo da se suprotstavi životnim konfliktima, nego je kukavički izbegavao svaku inicijativu, trudeći se da uvek čini tako da neko drugi preduzima, za njega teške, odlu­ke. Sada se, takođe, poneo saglasno sa svojim karak­terom.

Ovaj jedan put, jedan jedini put, ako hoćeš, mogu s tobom da stupim u dogovor. Jedan ugovor, na dan, na čas, hoćeš? Za danas ću odložiti rad na Bibliji — već imaš dobit, jer kad Sveto pismo jedan dan kasni­je izađe iz štampe, bez sumnje, bar jedna jedina du­ša neće uspeti da se spase, i ti si u dobitku. Imaćeš platu. A za uzvrat ja samo jedno od tebe hoću. Za jedan čas pokazaćeš mi tvoj stan, ali sa svim što imaš u njemu. Da tamo papu ugledam zaronjenog do vrata u uzavrelom sumporu, prelate rimske da vidim na ražnjevima kao divljač, tvoje dvolične pesnike, tvoje pleme u večnom ledu zahvaćeno; to da mi je samo da pogledam, oko da zasitim.

Avram je imao kaplarsku prirodu i navikao je da se čvrsto drži instrukcija odozgo — ali ipak nije bio bezosećajan prema sudbini svoje porodice. Kad mu je naredio da prinese sina na žrtvu, Bog nije smatrao prikladnim da obrazloži svoje naredbe. Jer nije u običaju autokrata — da se podređenima pravdaju zbog svojih naređenja. Suština božjeg naređenja, naime, počiva na tome da ono mora biti izvršeno zato što je naređenje, a ne pak zato što je razumno, delotvorno, promišljeno; nema potrebe da izvršilac razu­me smisao naređenja — jer svaki drugi sistem neizbežno vodi u anarhiju i nered. Izvršilac koji pita za razloge dobijenih naređenja jeste sejač nereda i de­maskira se kao jalov rezoner, nadmen mudrijaš, a u suštini neprijatelj vlasti, društvenog poretka i siste­ma.

Sarina odluka uopšte nije bila stihijski impuls srca. Takođe nije dolazila iz velikodušnosti. Poticala je isključivo iz skromnog znanja kakvo je stekla o porodici. Sara je znala da postoji opšti princip propisan od Boga, po kome je poziv čoveka da svoje postojanje produžava preko dece. Ako taj princip ne biva realizovan, porodica ne postoji, ne ostvaruje svoju suštinu. Radilo se, znači, o usaglašavanju suštine i postojanja, opšte prirode porodice sa individualnim konkretumom kakav je predstavljao par Avram i Sara.

Valaam rezignirano uzjaha na magaricu, koja po­lazeći promumla: - Dabogme, na kraju sam najgore prošla ja: moj gospodar je podneo samo" moralnu neprijatnost, a mene još uvek bole leđa. A zatim se polako udalji zajedno s jahačem

Sotona Bogu: Ja sam samo organizovao spoljne okolnosti koje su imale cilj da Jova navedu na greh. Ali vrednost vrline i zasluga počiva­ju baš na tome da se vrlina praktikuje u svim spoljnim okolnostima. Prividna lakoća moga zadatka u svetu počiva na tome što stvaram samo objektivne situacije a rezultat toga je da ljudi greše već po snazi vlastitih sklonosti; prividna teškoća tvoje uloge sastoji se u tome što ti moraš da ih ojačaš iznutra, duhovnim sredstvima, protiv pritiska njihovih spoljnih uslova. Ali u stvarnosti je nešto drugačije. Moj zadatak je teži, pošto delujem u sredini materijalnih stvari da bih izazvao zlo u duhovnom svetu, što znači da mo­ram dobro da poznajem pravilnosti uzročnog, uza­jamnog, dejstva telesne i duhovne stvarnosti, kako bih ovu poslednju razrađivao putem posrednih uticaja. Ti, međutim, deluješ neposredno u dušama, te da­kle imaš dodira neposredno s tvorevinom koju obrađu­ješ. I ako uprkos tome ja odnosim ovolike uspehe, i ako, kao što si sam u jednom od svojih dela primetio, put propasti, to jest put za moje carstvo, jeste širok i prostran, a staza spasenja je uska i malo kome do­stupna, to onda potvrđuje da svoj zanat ne obavljam loše. A svet si, međutim, uredio ti, a ne ja.

Kao što je poznato, Kain je bio zemljoradnik, a Avelj čuvar stada. Stoga je na izgled bilo prirodno što je prvi prineo Bogu žrtvu od kukuruza, lana, cvekle i sličnih plodova, a drugi pak - od loja, mesa, astrahana i ovčjih grudi. Ali bilo je, na žalost, jedna­ko prirodno da je, s tačke gledišta tržišnih cena, Aveljeva žrtva predstavljala dar neuporedivo veći i da se Bog upravo njime zainteresovao, a na Kainove poklone je prezrivo mahnuo rukom i - možda je čak izustio nešto ne previše učtivo; nema, uostalom, raz­loga da mislimo da je bio vegetarijanac - jer bi tada, možda, stvar poprimila potpuno suprotan obrt. U svakom slučaju desilo se. Posledice znamo.

Ne tvrdim da je svet ovako stvoren neko naročito uspelo delo, i u svakom sluča­ju mišljenje da ga je stvorilo biće apsolutno mudro i svemoćno izgleda grdno preteranim. Pa ipak smem da tvrdim da čak i ovakav — svet nosi pečat veličine, i čak se ne kolebam da kažem: genija. On je — slično kao mnogi ljudski proizvodi — delo haotično, bez vodeće misli, ima takođe fragmenata kičerskih, neuspelih, neukusnih: opštenje s njim često biva ne­prijatno. A ipak — ponavljam — on je zaista veliko, impozantno delo.

Potrudite se da se, barem za časak, usredsredite na ono što je najsvakodnevnije, najopštije, a što je u vašim očima izobličeno zbog krivog stakla filozofskog jezika. To je dovoljno. I ugledaćete mene. Ugledaćete me bez čuđenja, i učiniće vam se da ste me oduvek poznavali, uprkos vašim doktrinama, ukazaće vam se poznato, prisno lice, iako ga istinski vi¬dite prvi put. Poneće vas bliski i hladni polet sile o kojoj ne želite da pamtite, iako na dnu vašeg mozga, zaglušeno metafizičkim treskom, potiskivano u ništavilo i ugaženo, tinja neuništivo znanje o njoj. Razorna snaga koja ne želi ništa drugo osim sa¬mog razaranja. Svuda je susrećete i njeno prisustvo osećate iz dana u dan — u svim porazima i greška¬ma, u okrutnosti i smrti, u usamljenosti i u neispunje¬noj želji. Susrećete je licem u lice, najprisutniju — ne tamo gde vlada razumno razaranje, gde su okrut¬nost i zlo samo oruđe, nego baš tamo gde su okrut¬nost i zlo sami sebi cilj