Tekstovi autora: Gijom Apoliner

Poezija pisana na srpskom jeziku, te na drugim jezicima, nakon Prvog svetskog rata uključuje pesme Miloša Crnjanskog, Dušana Vasiljeva, Rastka Petrovića, Krleže, i drugih, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste.

Poezija pisana na srpskom jeziku nakon Prvog svetskog rata uključuje pesme Miloša Crnjanskog, Dušana Vasiljeva, Rastka Petrovića, Krleže, te drugih, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste.

Jer ko može da uhvati ko može da obumji oblak/ ko može svoju ruku staviti na prikazu/ I kako se duboko vara onaj što još uvek misli/ da je svoje ruke ispunio nebeskim plavetnilom

Poezija pisana na srpskom jeziku nakon Prvog svetskog rata uključuje pesme Miloša Crnjanskog, Dušana Vasiljeva, Rastka Petrovića, Krleže, te drugih, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste.

Gijom Apoliner je u prvom svjetskom ratu bio artiljerac, a ova pjesma je monolog poslužioca na topu, jednog od senegalskih crnaca koji su se borili za Francuce, i strašno izginuli, jer su ih slali, naravno, na najteže zadatke i najgroznije položaje.

Osudila se na put zao/ Radi makroa/ rumenoga/ Što uvek mirisaše kao/ Beli luk On iz šangajskoga/ Bordela/ nju je izvukao