Tekstovi autora: Stefan Simić

Kao i mnogi, pre njega/ Vest o njegovom životu nije značila ništa/ Ali zato znači vest o njegovoj smrti/ “Najveći, najbolji, svetski, a naš”, utrkuju se mediji/ A teško da znaju neku od njegovih pesama

U pitanju je bilo jedno romantično oslobađanje za sve slojeve/ Kada su ljudi prestajali da se dele na građane i seljake/ Već su bili građani sveta/ Iskreno verujući u kosmopolitizam/ I da su svi na zajedničkom zadatku svaranja humanijeg sveta/ Više uživajući u lepotama svog doba, nego u stalnoj potrazi za manama/ A pesme koje je Đorđe Marjanović pevao bile su najsuptilniji izraz svega toga

Za nove generacije Baka prase je važan, Kija i Luna su važne, i ostali nedovršeni narcisiodni nesrećnici, u kojima vidiš nezasitu potrebu da po svaku cenu skrenu pažnju na sebe. I nema šta ne bi prodali, i svoje najrođenije, samo za gram pažnje

Nije voleo taj svet ni kada mu je pripadao/ Strašno mu je smetalo sve to/ A kamoli sada/ Kada je još sve komercijalnije

Kada je on mogao sve to da pomiri u sebi, objedini, i jedne i druge/Zašto ne bismo mogli i mi/Da pružimo ruku/I nađemo sve ono što nas spaja a ne razdvaja/Ne samo zbog Bekima nego zbog nas samih i budućnosti koja dolazi

Dalmacija i dalje ima dušu, ma šta pojedini pričali, to mi koji dođemo najbolje vidimo. Zato se stalno vraćamo. Toliko je toga što ne može da stane ni u jednoj knjizi a kamoli pesmi

Koga je volelo Sarajevo, taj je postao i ostao besmrtan/ Nije ni čudo što su mnogi veliki tamo doživeli trenutke najveće slave/ To Sarajevo može i zna/ Ne samo da ti se pokloni/  Nego i da te uzdigne kao nijedan drugi grad

Na kraju, kada ocu i majci oduzmu sina/ Kada sestri oduzmu brata/ Kada drugu oduzmu druga/ Šta im preostaje drugo/ Osim da se udruže svi zajedno/ Da se udružimo svi zajedno/

Osećam se prevareno kao čovek, izdano, ne zbog uložene energije prethodnih nedelja, nego što sam ispao budala pred onima kojima sam tvrdio da od Tompsona neće biti ni pomena na dočeku. Da je on potpuno nebitan u celoj priči. Izgleda da nije

Nema lepšeg osećaja nego kada gledaš reprezentaciju sa ovih prostora kako bukvalno drži fudbalski čas. I to ne protiv slabijih nego na papiru jačih. Pamti se rezultat ali se pamti i ko je bio bolji, samouvereniji na terenu, lepši za gledanje

Možda je videla i radila hiljadu pametnijih stvari/ Od gledanja utakmica/ Zato joj ovo ne drži pažnju/ Gleda svog muškarca/ I samo joj jedna stvar nije jasna/ Kako je moguće da mu je to zanimljivije od nje

Krajem osamdesetih u znak protesta odustaje od glume/ I povlači se/ Nespreman da igra dok traje rat i dok se dešavaju zločini sa obe strane/ Nije mogao da podnese anti-albansku propaganda/ Kao Albanac u Beogradu/ Ni anti-srpsku tamo gde je odrastao