Tekstovi autora: Marko Stojiljković

Lanthimos je, čini se, ovog puta pogodio u centar napravivši vizuelno atraktivan, lako pratljiv i pamtljiv film koji u sebi nosi puno ironije i satiričku oštricu, ali i dubinski uvid u ljudsku psihu i igre moći naročito blizu izvora iste

Problem je, međutim, što nam Kechiche ovim svojim novim filmom ne govori ništa posebno novo o odrastanju, hedonizmu, ljubavi, već nas vodi na panoramsku turu svoje mladosti ili svoje vizije mladosti. Sve to je gledljivo, intrigantno i atraktivno, samo pomalo bespoentno, naročito u datom trajanju i formatu

Novembar će u Ljubljani i Zagrebu proteći u znaku filmova. Mi ćemo se sa svoje strane potruditi da to sve ispratimo sa kritičkim osvrtima...

Köhlerova namera je, međutim, pre svega studiranje odnosa između dvoje ljudi i njihovih karakternih razlika. Obilju referenci uprkos, In My Room nije storija o Adamu i Evi ili potopu, već o ljudima, sličnostima i razlikama, spajanju i razdvajanju, potrebama, slobodi, izvorima, životnim putevima. Film dosta zavisi od glumaca, a Hans Löw i Elena Radonicich su veoma raspoloženi i hemija među njima je primetna

Oboje imaju i ljubavnike, pa eto i nagoveštaja intrige. U njegovom slučaju, to je Laure (Théret), primetno mlađa koleginica s posla sa biznis-diplomom zadužena za nove, digitalizirane projekte, pritom duboko uverena da su dani “slovima na papiru” odbrojani, te stoga nestrpljiva da prigrli moderne trendove kao što su blogerska i tviteraška književnost i multimedijalni pristup. U njenom, pak, je to pisac Léonard (Macaigne) čije je knjige Alain izdavao, ali se od njega i njegovog “auto-fiction” pristupa (zamislite, recimo, ostarelog Marka Vidojkovića) umorio, pa je odbio njegov poslednji rukopis. Léonard je, kakvog li čuda, u braku sa Valérie (Hamzawi), prezaposlenom asistentkinjom člana parlamenta iz redova socijalista, njegova je desna ruka i u svetu ljudi koji naklapaju, između ostalog, i o politici, jedina koja o toj temi zna nešto, ali po pravilu mudro ćuti.

Izbor glumaca koji je Eyre napravio je savršen za film ovakvog izraza i dometa. Emma Thompson briljira i sa “mesnatim” monolozima i u interakcijama sa ostatkom ansambla

Možda Pawlikowski (kojeg kao autora iznimno cenim, da ne bude zabune) baš tako vidi ljubav samu po sebi ili makar ljubav kojoj je svedočio, ali to prilično obesmišljava naslov i svodi ga tek na arbitrarnu vremensku odrednicu. Naime, njih nije rastavio Hladni rat (mada su vanjski faktori igrali određenu ulogu u celoj priči), već karakterne razlike

Toller, kojeg maestralno igra Ethan Hawke, je sam po sebi čovek opterećen svojim demonima (duga senka njegove prošlosti nam se postepeno otkriva kroz dalji tok filma) i sklon alkoholu, a pritom se nalazi u nezavidnoj poziciji da je njegova jednostavna, a istorijski značajna kalvinistička crkva svedena na muzej i suvenirnicu za turiste

Pejzaž koji Saulnier slika uz pomoć direktora fotografije Magnusa Nordenhofa Jonka opet je divlji, s one strane onoga što podrazumevamo pod civilizacijom, ali u tome još beskompromisniji. Mesto radnje je sever Aljaske, godina je 2014, ali ako motorne sanke zamenimo pasjim zapregama i izbacimo hidro-avione i džipove, film možemo zamislit kao neo-western smešten u svet romana Jacka Londona u kojem se ukrštaju motivi osvete, antičke tragedije, refleksije o prirodi i ljudskoj prirodi, brutalno nasilje, putovanje u metaforičko srce tame i nikad do kraja jasne perspektive anti-junaka upletenih u koloplet događaja

U nekom paralelnom univerzumu, ovo je mogla biti i komedija. Na pamet mi padaju najmanje tri ključa – woodyallenovski pseudo-intelektualizam, montypythonovski čisti apsurdizam, pa čak i hollywoodska nepristojna komedija temeljena na transferu neprijatnosti. Ovo, na sreću ili nažalost, nije takav film jer svojoj temi i svojim likovima pristupa ozbiljno

Kada se podvuče crta, Everybody Knows nije na nivou Farhadijevih najboljih filmova, ali, ako ćemo iskreno, nije to bio niti The Salesman, a i o hvaljenom prethodnom internacionalnom proboju The Past bi se moglo dugo raspravljati. Ono što Everybody Knows izdvaja iz ove grupe je što se Farhadi naizgled otrgao od svojih predominantnih uzora iz sveta teatra i građanske drame, ali je zadržao nešto od tih manirizama koji ulaze u koliziju sa motivima misterije i ubijaju napetost u trileru. Nije to loš film, daleko od toga, samo kao da ni svom autoru nije baš najbolje legao.

Problem je, međutim, što Lee nije uspeo da odoli a da ne “zakuca” svima ionako jasnu poentu, a sa dokumentarnim snimcima iz Charlottesvillea, gde su se prošle godine sukobili rasisti i antifašisti, te sa Trumpovom sramotnom izjavom po tom pitanju. Lee i u tom slučaju govori ispravnu stvar, ali to čini pomalo vređajući inteligenciju gledaoca koji je to možda shvatio i ranije, a shvatio bi ne samo bez dokumentarnih snimaka recentnih događaja, već i bez “namigivanja” u tom pravcu, kroz likove “klanovaca” koji ispaljuju Trumpove slogane iz predsedničke kampanje.

Šta znači biti crnac u Americi, a šta belac u crnačkom okruženju? Do koje mere se može usvojiti kulturu kojoj se originalno ne pripada, u kojoj meri dokazivanje (i kome) ima smisla. Za to treba pohvaliti pre svega dvojicu glumaca-scenarista koji na filmu nemaju nekog ekstenzivnog iskustva (Diggs dolazi iz sveta teatra, Casal sa televizije), i to pre svega u sferi dijaloga i prenosa njihove drugarske dinamike iz života na platno

Vidimo te nesretne ljude, neki likovi su čak i profilirani, vidimo natruhe mučenja i bahatost državnih organa. Neke paralele (sa daljom prošlošću, kao i sa događajima na drugim mestima u isto vreme) su se same nametale, ali je Hasanova uspela da ponudi samo jednodimenzionalnu i šturu kritiku komunističkog totalitarizma u maniri standardnih istočnoevropskih festivalskih filmova iz “misery porn” sekcije. Jednostavno rečeno, ovakav se film, uz određene preinake u pravcu lokalnog konteksta, mogao pojaviti u bilo kojoj bivšoj komunističkoj zemlji

Koreeda je kao autor takođe dovoljno hrabar da spoji univerzalno i lokalno, pokupljeno iz članka iz crne hronike, i konfrontira nas sa predodžbom koju imamo o Japanu iz naše relativno udobne i udaljene pozicije. Jer Japan nisu samo visoka tehnologija, sasvim drugačija pop-kultura i vesti iz rubrike zanimljivosti. Japan su takođe tesni stanovi u kojima se stistkaju po tri generacije, što nije neobično čak ni za srednju klasu u i blizu megalopolisa