Tekstovi autora: Marko Stojiljković

Iako je reč o drami, početak deluje gotovo komično. Stariji bračni par pokušava da spava, ali i cenjeni pisac Joe Castelman (Pryce) i njegova žena Joan (Close) očekuju važan telefonski poziv. Iz Stockholma. Poziv stiže i oni malo nespretno, a malo i po već nekakvom uvežbanom dogovoru hvataju svaki svoju telefonsku slušalicu, on u spavaćoj sobi, ona u njegovom kabinetu (vreme radnje je period pre mobilnih telefona), i kada se završi oni kao mala deca ispoljavaju radost zajedno skačući po krevetu. “Dobili smo Nobelovu nagradu!”

Iako bi po svom zapletu izgledao kao svaka druga romantična komedija u kojoj cura otkriva da je njen dečko zapravo (pre)bogati naslednik, pa odlazi da se upozna sa njegovom brojnom familijom koja je ne prihvata da bi ih na kraju šarmirala ili nadvisila svojom pameću i svojim poštenjem, Crazy Rich Asians je zapravo jako važan film. I to iz razloga zato što je to studijski, hollywoodski film o, u zapadnjačkom kontekstu, izuzetno brojnoj manjini koja je u takvim filmovima prikazivana u određenom kodu koji se može nazvati usputno rasističkim, punim predrasuda i stereotipa

Utisak koji se nameće je nalik na to da je Mitchell radio malo na silu i po scenariju koji je napisao verovatno kao student emulirajući druge, uspešnije autore, ali bez prave ideje šta bi od toga zaista funkcionisalo u gotovorm filmu. Kritičari će moći da uberu lake poene samo analizirajući kvantitet i kvalitet (uglavnom bezrazložne) ženske golotinje i likove (naročito ženske) koji su plošni i prazni taman da bi poslužili kao elementi zapleta, ali tu ne staje ono što je sve u filmu pogrešno

Roma je svakako film koji će dobiti epitet filmofilskog i gurmanskog, ali to nije nužno dobra stvar. U svoj svojoj preciznosti, Cuarón se, međutim, pokazuje vrlo hladnokrvnim, dok toplinu manje ili više samo fingira, pa bih ja Romu nazvao pre svega virtuoznim filmskim delom u smislu ne mnogo različitom od onog koji se upotrebljava za klasičnu muziku. Kako to obično biva, virtuoznost je sama sebi svrha i to važi i u slučaju filma

Nema ničeg lošeg u ukazivanju na neke ne baš laskave prakse iz prošlosti, ali čini se da Guadagnino ovde ne cilja samo na jednu, već kompletni film, remek-delo i kultni klasik prepravlja i “popravlja” oslobađajući ga od pulpa XX veka, a da ga pritom ne shvata. Pulp, šok, senzorna bombastičnost i košmarnost nisu samo sastavni delovi Suspirije, već njena suština

Zapravo, možda bi odrednicu “science fiction” ovde trebalo ostaviti i po strani jer se film od svega najmanje bavi naukom i tehnologijom i promišljanjem tendencija u budućnosti na osnovu njihovog razvoja. Naprotiv, svemirski brod ovde bi valjalo uzeti kao laboratoriju neke vrste, zatvoreni prostor u kojem se odvija ljudska interakcija u vremenu koje nepravilno teče

Naš anti-junak je Andrej (Zemljič), momak koji se za početak ne zna nositi sa svojim besom. Usled skrivanja svoje seksualne orijentacije, biva osramoćen u situaciji sa devojkom, pa se iskali na njoj, za šta ona podnese prijavu. Na sudu ga majka (Hribar) spektakularno uvali u još veću nevolju svedočeći iz svog ugla kako je on užasan sin kojeg nikad nema kod kuće i u školi, i eto njega u popravnom domu, da se suoči sa posledicama svojih dela

Dotičući western kao žanr iz raznih uglova, od naklona klasičnom, preko krvavo-revizionističkog do postmoderno-savremenog, braća Coen se više bave mračnom stranom mitologije nego što imaju pretenzija da slikaju onovremenu realnost. Nju, pak, hvataju kroz svoj uobičajeni filter crnog humora, apsurda i osude na mučenje i snalaženje do besmislene smrti

Uz pomoć sjajno izabranih glumaca, dorađenog scenarija i vrhunski precizne režije, Eva Trobisch izvrsno vodi priču koju u tom obliku nemamo često videti, i to na način koji ne možemo često videti na ekranu. Naprosto, pozadina je detaljna, a svaki postupak ima svoje logičko i dramaturško opravdanje, a pripovedanje hladne glave odaje utisak realističnosti koliko i suptilnosti

Lanthimos je, čini se, ovog puta pogodio u centar napravivši vizuelno atraktivan, lako pratljiv i pamtljiv film koji u sebi nosi puno ironije i satiričku oštricu, ali i dubinski uvid u ljudsku psihu i igre moći naročito blizu izvora iste

Problem je, međutim, što nam Kechiche ovim svojim novim filmom ne govori ništa posebno novo o odrastanju, hedonizmu, ljubavi, već nas vodi na panoramsku turu svoje mladosti ili svoje vizije mladosti. Sve to je gledljivo, intrigantno i atraktivno, samo pomalo bespoentno, naročito u datom trajanju i formatu

Novembar će u Ljubljani i Zagrebu proteći u znaku filmova. Mi ćemo se sa svoje strane potruditi da to sve ispratimo sa kritičkim osvrtima...

Köhlerova namera je, međutim, pre svega studiranje odnosa između dvoje ljudi i njihovih karakternih razlika. Obilju referenci uprkos, In My Room nije storija o Adamu i Evi ili potopu, već o ljudima, sličnostima i razlikama, spajanju i razdvajanju, potrebama, slobodi, izvorima, životnim putevima. Film dosta zavisi od glumaca, a Hans Löw i Elena Radonicich su veoma raspoloženi i hemija među njima je primetna

Oboje imaju i ljubavnike, pa eto i nagoveštaja intrige. U njegovom slučaju, to je Laure (Théret), primetno mlađa koleginica s posla sa biznis-diplomom zadužena za nove, digitalizirane projekte, pritom duboko uverena da su dani “slovima na papiru” odbrojani, te stoga nestrpljiva da prigrli moderne trendove kao što su blogerska i tviteraška književnost i multimedijalni pristup. U njenom, pak, je to pisac Léonard (Macaigne) čije je knjige Alain izdavao, ali se od njega i njegovog “auto-fiction” pristupa (zamislite, recimo, ostarelog Marka Vidojkovića) umorio, pa je odbio njegov poslednji rukopis. Léonard je, kakvog li čuda, u braku sa Valérie (Hamzawi), prezaposlenom asistentkinjom člana parlamenta iz redova socijalista, njegova je desna ruka i u svetu ljudi koji naklapaju, između ostalog, i o politici, jedina koja o toj temi zna nešto, ali po pravilu mudro ćuti.

Izbor glumaca koji je Eyre napravio je savršen za film ovakvog izraza i dometa. Emma Thompson briljira i sa “mesnatim” monolozima i u interakcijama sa ostatkom ansambla