Tekstovi autora: Marko Stojiljković

Oslonjen na impresivnu glumačku izvedbu Virginije Gardner koja do sada nije imala pravu priliku da pokaže nivo i versatilnost svog talenta, izvrsno režiran i montiran, Starfish je beskompromisan film svakako vredan gledanja makar iz radoznalosti jer Whiteovu viziju možemo prihvatiti ili odbaciti

Na kraju balade, ma koliko priča delovala poznato, makar su likovi višedimenzionalni i životni, a interacija među njima je uverljiva. Chan uspeva da postigne taj osećaj familiarnosti i blizine, da gledaoca privuče i da mu održi pažnju. Jasnim nedostacima uprkos, Still Human je solidno debitantsko ostvarenje, a njegova humanost je zaista osvežavajuća

Od dva "lažna proroka" od polovine filma ostaje samo jedan, transformiran u zlo u ljudskom obliku. To samo po sebi nije problematično i dalja argumentacija nije ni potrebna: teroristi su bili i ostali marginalna pojava primamljiva samo određenim nevelikim grupama, dok populisti mogu mobilizirati veće mase

Pohvalno je takođe i što film ne beži od seksa i protagonistinu seksualnost ne tretira u rukavicama (zbog čega je Bohemian Rhapsody, recimo, pao na ispitu iskrenosti) jer je upravo seksualnost i način na koji ju je Elton John nosio nešto integralno za njega i kao umetnika i kao čoveka

Veći problem sa Domino od toga da je film loš, odnosno loše sklepan je to što ne uspeva da realizuje potencijale, pa da makar u pojedinim segmentima bude pamtljivo dobar: glumce ne razigrava, slabo poentira, vizuelno je uglavnom ravan... što ga pre svega čini mlakim filmom snimljenim eto tako da bi bio snimljen i zbog čega je ugrožen ostatak De Palmine karijere, pa kakav god on bio...

Iz svega viđenog je jasno da Stockholm zapravo nije film o štokholmskom sindromu, njegovim dubinskim mehanizmima, uzrocima i posledicama, pa nas kao takav neće učiniti ne znam kako pametnijima i upućenijima na datu temu. U pitanju je film o "apsurdnim ali istinitim" događajima (kako stoji u uvodnoj tekstualnoj kartici) po kojima je isti dobio ime, dakle film o pljački banke i talačkoj krizi

Knife+Heart je i meta-film, napet triler sa elementima erotike, socijalno-psihološki horor koji se bavi homofobijom u društvenoj ili internoj režiji, patrijarhatom, romantičnom neostvarenošću, starenjem i auto-destruktivnošću, a na kraju krajeva je i beskompromisno romantična (lezbejska) ljubavna priča

U intervjuima i javnim nastupima Leigh je i inače tvrdio da je "Peterloo", kovanica za masakr na Polju Sv. Petra u blizini Manchestera kada je Kraljevska Vojska napala 60.000 mirnih demonstranata usmrtivši njih 15 i ranivši još nekoliko stotina, kao događaj kriminalno zapostavljen, skoro izostavljen iz britanske zvanične istorije iako bi u njoj imati važnu ulogu kao vesnik revolucionarnih trendova i u smislu parlamentarizma i u smislu socijalizma. Kruže glasine da je Peterloo bio projekat koji je pažljivo razvijao godinama, ako ne i decenijama. Rezultat je, međutim, takav da je film vredniji kao istorijska lekcija nego kao umetničko delo iz brojnih razloga...

Sam naslov filma citat je iz pogovora presudi Tedu Bundyju, a izgovorio ga je floridski sudija Edward D. Cowart opisujući Bundyjeve zločine počinjene širom SAD-a čije su žrtve bile mlade devojke. Bundy je svakako bio čudna zverka među serijskim ubicama: lepuškast, simpatičan, dobro obrazovan i relativno situiran, nisu ga nužno motivirale traume, potisnuta seksualnost ili nekakva velika patnja. Sa oko trideset potvrđenih (priznatih) ubistava, jedan je od "plodnijih" američkih serijskih ubica, dok njegov "delokrug", od severozapada (država Washington) do jugoistoka (Florida), spada u rekordne. Usmrćen je na električnoj stolici 1989. godine u 42-oj godini života, do poslednjeg dana insistirajući na svojoj nevinosti

Zain, dvanaestogodišnjak, već je osuđen na petogodišnju robiju zbog napada nožem i sada pred sudom tuži svoje roditelje što su ga doneli na (ovakav) svet gde poznaje jedino zanemarivanje i nasilje i gde je šećerna voda poslastica na dobar dan. Ovakav uvod je potentan i podiže očekivanja (uostalom, film je nabrao mnoštvo pozitivnih kritika, američku distribuciju i čak nominaciju za Oscara za strani film), ali takođe otvara mogućnost da umesto istraživanja uzroka i okolnosti takve teško zamislive bede budemo osuđeni na njenu eksploataciju

Čini se da je Zahler u najmanju ruku nostalgičan za vremenima kada su akcioni krimi-trileri bili oni pravi, kada je u njima ludi Mel Gibson igrao lude policajce koji lupetaju gluposti, mlate i streljaju bandu i plešu na rubu suspenzije koju ne fasuju jer rade svoj posao. Zanimljivo je da je takve filmove pokušao da rehabilituje sa sporovoznom gangsterskom dramom, pritom ne polažući računa nikome

Radnja filma, u suštini tipična za rock drame, nije od presudne važnosti, čak ni zbog ženskog ugla gledanja jer Perry strukturom od pet izdvojenih momenata u vremenu pokušava i uspeva da napravi film stanja, i to stanja uma glavne junakinje. To bi se stanje moglo nazvati košmarnim i svakako ne počinje prvo laganim, a onda ubrzanim raspadom grupe, već se sa sigurnošću može tvrditi da je grupa usled košmara odrastanja i nastala, da je Becky persona koju je osoba iza nje kreirala kao masku na prvoj liniji odbrane od sveta

Za većinu kritičara ključna je bila ocena o ulozi koju je Natalie Portman ostvarila kao odrasla, problematična, sebična Celeste koja govori jakim newyorškim akcentom i skoro nekontrolisano psuje. Možda je tu reč o laganom karikiranju "celebrity" osoba i o do sada često puta oborenom klišeu o njima kao nepodnošljivima, ali versatilna glumica takvu ulogu proždire kao retko koju u svojoj karijeri, pritom joj dodajući dubinsku psihološku notu u skladu sa Corbetovom vizijom

Koliko je publika naviknuta na instant-zabavu spremna da prateći bazičnu i linearnu priču napregne vijuge ne bi li ubrala reference na današnji svet? Očito, film je namenjen filmofilima najrazličitijih profila koji znaju ceniti kada im neko podastre monumentalnu filmčinu kakve uglavnom više ne snimaju. Razlog više da se ovakav film poštuje

Austrijski nacionalni kinematografski festival održava se u Grazu sredinom prema kraju marta svake godine, a pod nazivom Diagonale. Na njemu se prikazuju domaći filmovi i brojne koprodukcije svih rodova i formata: kratki i dugometražni, dokumentarni igrani i eksperimentalni. Ove godine specijalno za XXZ vaš kritičar izdvaja pet dugometražnih igranih filmova.