Tekstovi autora: Marko Stojiljković

Problem je, međutim, pristup vođen krilaticom „svega mi daj“ zbog čega Something in the Dirt na kraju krajeva deluje kao poprilična „papazjanija“ ne samo ideja, nego i štoseva, finti, krivih tragova, prolaznih misli i autorskih pristupa koja u isti „lonac“ trpa i banalnost i nenormalnost, i nedogađajnost i jake senzacije, uz dozu repetitivnosti. Taj haos nije vidljiv samo na širem planu celog filma ili od scene do scene, nego po pravilu u istoj sceni, a ponekad i u istom kadru

Paulovi saborci jedva da imaju vremena da se razviju kao likovi pre nego što poginu u nekoj od elaborirano orkestriranih scena bitke, a našoj nemogućnosti da ih propisno razlikujemo dodatno doprinosi i taj namerno „zamuljani“ dizajn sivih i smeđih tonova kiše i blata. Tu je pre svega na delu razlika između medija (literature i filma), kao i razlika u formatima (film je zapravo pre pripovetka nego roman), ali i pored toga se All Quiet on the Western Front može uzeti kao vrlo dobar ratni film koji, u emotivnom smislu, udara dovoljno snažno

Pođimo od pojma iz prvog dela naslova koji označava budistički koncept, pustaru između smrti i reinkarnacije. Drugi deo naslova je pak naslov doku-fikcijskog uratka protagoniste Inárrituovog filma, zapravo fikcionalizovane verzije samog reditelja, Silverija (Cacho). Pre nego što upoznamo njega samog, videćemo njegovu senku kako se nadvija nad fizičkom peščanom pustinjom, pre nego što se vine u nebesa. Samog protagonistu pak upoznajemo u porodilištu u svojstvu oca koji čeka na porod svoje supruge Lucije (Siciliani), ali njihov plan polazi po zlu, jer beba doktorima i babicama saopšti da je „svet sranje“ i da ne želi da se rodi

Iako je gusto protkan referencama i izuzetno artistički stilizovan u neonskim bojama koje su u skladu i sa glasnom muzikom, "Mona Lisa and the Blood Moon" je film koji ne pokazuje aspiracije da bude "elevated", već nasuprot tome grli B-filmske, stripovske, "pulp" elemente i ljigavštinu, ne ostajući im dužan po pitanju komentara

"Piggy" nije film koji će toliko apelovati na naše cerebralne funkcije (naprosto, bavi se tipski razrađenim jednostavnim konceptima), niti na visceralni deo, mada se tu više trudi (nije toliko šokantan i gadan), već na emocije, budući da je Sarin internalizovani horor (odrastanja u poziciji „čudaka“ u maloj, suženoj sredini) i gađenje koje ona oseća sama prema sebi zapravo gušći, snažniji i opipljiviji od žanrovskih rešenja za zaplet i rasplet

Da stvar bude gora, Green ne odustaje od horora kao žanra i oživljavanja upropaštenih franšiza kao misije. Sledeća stavka na spisku je "The Exorcist". I ako smo dovoljno pametni da ne pokleklnemo pred svojom radoznalošću, to bi valjalo preskočiti

Pitanje koje se na ovom mestu postavlja je: može li film „naseljen” sve samim groznim likovima biti dobar? U žanru drame, komedije ili satire – svakako, jer je upravo ta grozota ono što se tu komentariše. Ali u hororu ili trileru gde se od publike očekuje da stane na stranu potencijalnih žrtava, a ne misterioznog ubice, to je već malo teže postići

Štos je samo u tome što se ovakav film mora nekako i rasplesti, za šta postoje tri načina od kojih su sva tri pogrešna. Možda bi najmanje pogrešan bio onaj kukavički, odnosno ostavljanje kraja otvorenim, a dileme aktivnom, jer bi se time makar izbegao direktan odgovor na pitanje koje više nije samo pitanje perspektive ili odnosa između dvoje (fiktivnih) ljudi od koje su oboje iz svoje perspektive u pravu jer je njihovo pravo na vlastitu percepciju legitimno, a razlike u percepciji situacije posve logične, nego je i političko, ideološko, čak i „socijalno-religijsko“ jer je zapravo pitanje verovanja

Na šta je sve to moglo da ispadne, još smo i dobro prošli s Fall koji ispunjava svoju video-misiju da određeni vremenski period ispuni atraktivno snimljenim, na momente čak i napetim sadržajem koji zahteva suspenziju neverice za emocionalni efekat. Opet, mnoge su tu pouke koje bi reditelj i koscenarista mu tu mogli izvući, od onih zanatskih u smislu karakterizacije likova i „sidrenja“ priče bilo u realnost, bilo u fantaziju (a nikako u oboje istovremeno), pa do maksime da je manje često – više

Na kraju, I Am Zlatan ostaje film više namenjen fanovima Zlatanove fudbalske igre koji će se kroz njega na „fast forward” upoznati s crticama iz njegove biografije, nego fanovima Zlatanove persone na terenu i van njega, te njegove simboličke težine

Sa EO Skolimowski i česta mu koscenaristkinja Ewa Piaskowska nastavljaju s nestandardnim, a opet ne nužno eksperimentalnim pripovedanjem, prateći putešestvije naslovnog dugouhog kopitara kroz seriju vinjeta, često napetih, neretko brutalnih, a ponekad i gorko-slatkih, uz povremene meditativne relaksacije. Ono što Skolimowskog zanima i više od avantura jednog magarca je ono što ih pokreće, usmerava i odvija se u pozadini: ljudsko ponašanje, ljudski postupci i ljudsko društvo, čime EO pokazuje ambiciju da postane nekakva metafora ili makar hronika. Uspeh tu nije zagarantovan

Reč je o jednom od retkih filmova koji se u ova doba usuđuju da budu drugačiji, da budu blatantni i da šok koji u sebi nose ne bude sam sebi cilj

Film "Nope" deluje kao korak unazad za autora čiji je rukopis bio zanimljiv ma koliko mu filmovi bili nesavršeni (možda upravo i zbog toga), zapravo kao nešto složeno pomalo na silu, kao kada autor želi nešto poručiti, a ni sam nije siguran šta tačno. Opet, i takav je dovoljno intrigantan i otvoren za tumačenja i učitavanja, te podatan za analizu u smislu toga koliko vlastita intuicija koju Peele sluša može da ga prevari. Možda se u svemu tome ipak krije jedna lekcija o tome da je ponekad manje – više

Posle 40-ak godina odsustva, Felice (Favino) se vraća u grad s primarnim ciljem da poseti svoju staru, fizičkom bolešću i demencijom načetu majku Teresu (Quattrocchi). On je grad napustio kao mlad, u žurbi i pod čudnim okolnostima koje će se do kraja filma obelodaniti, a život je proveo na Bliskom istoku i u Egiptu, radeći u građevinskom sektoru i razvijajući karijeru. Svoj rodni grad prepoznaje jer se Napulj zapravo i nije puno promenio: i dalje je to mesto kontrasta između lepote i gadosti, lake zarade i teškog života, kriminala i dobročinstva

Radi se tu o filozofskom pitanju na temu dva straha: je li strah od toga da ispadnemo nepristojni i zbog toga odbačeni od društva ili makar neposrednog okruženja zaista veći od straha od bola, emotivnog ili fizičkog. I o tom pitanju treba dobro i dugo razmišljati