Tekstovi autora: Marko Stojiljković

On the Count of Three počinje scenom koja bi nas mogla navesti na krivi trag da posumnjamo da se ovde radi o nekakvoj nezavisnoj kopiji akcionih spektakala, ili o laganoj, kontrolisanoj parodiji na iste. Dvojica muškaraca, jedan crnac i jedan belac, drže pištolje uperene jedan u drugog na kratkoj distanci i broje do tri. Cilj, međutim, nije uplašiti „protivnika“, već izvršiti samoubistvo koristeći jedan drugoga za povlačenje obarača. Njih dvojica su, dakle, prijatelji, a očito je da im je ovaj improvizovani plan suicidalnog pakta pun rupa

Izuzetan „casting” sačinjavaju prirodna i sjajno vođena deca, te profesionalni glumci koji su do sada uglavnom igrali samo epizodne uloge diljem frankofone kinematografije. Playground je zaista zaokružen i surov svet, a gledanje filma izazvaće snažnu reakciju od strane gledalaca

Jedno je sigurno: litvanski film i Andrius Blaževičius u njegovom okviru idu krupnim koracima, hrabro napred. Runner je dokaz za to

Eho opusa Michaela Hanekea koji odzvanja prvencem Woszczynske naročito je vidljiv u precizno komponovanim kadrovima i svetlim, a hladnim tonovima enterijera koji stoje u suprotnosti sa eksterijerima uhvaćenih kamerom Bartosza Swiniarskog. Isto se oseća i u polaganom građenju trilerske atmosfere kroz odmerenu montažu Jaroslawa Kaminskog koja uspostavlja jasan ritam. Određena iskakanja, skretanja, sinkope i poente možda očekujemo, ali će nas svejedno iznenaditi

Hatching je predvidljiv, formulaičan film u kojem se spajaju uticaji B-filmskog horora po „creature feature“ šablonu, socijalne satire koja se zadovoljava time da zahvati plitko i „body horrora“ koji ostaje u granicama onoga što smo već videli i kod starijih i kod novijih majstora pod-žanra. Predvidljiv scenario koji potpisuje autor zapaženih alegoričnih kratkih filmova Ilja Rautsi je servisiran funkcionalnom režijom, sugestivnom fotografijom i predvidljivom, ali prikladnom pomalo zadržanom glumom. To sve, međutim, ne znači da je Hatching apsolutno šablonski film koji samo derivira uticaje da bi ispričao priču o doživljavanju puberteta iz ženske perspektive u društvu koje je obeleženo perfekcionizmom, kompetitivnošću i ambicijom

Annaud se opet pokazuje kao relativno siguran egzekutor, doduše bez nekog izraženijeg stilskog potpisa, oslanjajući se na rapidnu montažu i relativno zanemarujući individualni razvoj likova nauštrb njih svih kao grupnog karaktera. Opet, to se sve može svesti na diktirane dramaturške zakonitosti žanra iz čijih je okvira teško iskočiti. "Notre-Dame on Fire" dobacuje do prolazne ocene, ali je ipak ne premašuje jer ni zadati žanr ni izabrani reditelj zapravo nisu dovoljno fleksibilni da bi iskočili izvan nametnutih okvira

Sonne je perfektan primer artistički dorađenog, do koske iskrenog generacijskog filma koji se bez zazora, ulepšavanja ili preterane dramatizacije, bavi izazovima savremenog odrastanja u uslovima gde se „nasledni i sredinski“ faktori u formi različitih identiteta i koncepata ponekad spajaju, a ponekad sudaraju. Sve je, od škole, preko drugarstva do kuće, obeleženo mikro-agresijama, bilo da je reč o kompetitivnosti, bilo da je reč o komunikaciji ili zadatoj dinamici odnosa. Zbog toga je Yesmininu priču vrlo lako pratiti, a nije teško ni saživeti se s njom

Iako je „akcija” u povremenim izbrusima u Luziferu brutalna, u pitanju je više film stanja stvari i stanja svesti. Ritam je uglavnom usporen, a autor zapravo studira ponašanje svojih subjekata, naročito kada se nađu pod pretnjom spoljnog sveta. U tom smislu, idila netaknute prirode oko njih (koja će u budućnosti biti i te kako taknuta, možda čak i devastirana) snimljena kamerom Petera Flickenberga stoji u oštrom kontrastu s nemirom koji prvo postupno, a onda krajnje eksplozivno ulazi u njihov život, a koji se da naslutiti i iz izuzetno efektne muzike koju potpisuje Tim Hecker

Orchestra je pre svega emocionalno iskustvo od filma, jedno od one vrste koja sjajno komunicira s globalnom publikom, a nijednog trenutka ne deluje generično. Sastavni elementi su možda standardni, na momente njihova običnost graniči s banalnošću, ali na koncu je Luzarov film daleko više od prostog zbira svojih delova

Bissonnetteov film "Death of a Ladies' Man" je polivalentan u svom odnosu prema Cohenu. U neku ruku se može smatrati labavom adaptacijom njegove poezije i pesama, ali se zapravo radi o originalnom filmu njemu u čast

Režija autorskog dvojca je uglavnom nevidljiva jer su dobar deo posla obavili ranije (što je i jedna od poenti filma), kroz detaljistički scenario i izbor glumaca. Pénelope Cruz uživa igrajući ulogu s druge strane kamere, možda čak nesputano istresajući frustracije nastale u toku rada u različitim kontekstima, od španske kinematografije do Hollywooda, Antonio Banderas do kraja „grli“ lošeg glumca u sebi toliko da se zapitamo koliko on tu glumi ulogu, a koliko se sprda sam sa svojom internacionalnom karijerom, dok Oscar Martínez unosi karikirani dignitet, odnosno teatralnost potrebnu za lik pozorišnog glumca

Svoj film Hinterland austrijski reditelj Stefan Ruzowitzky otvara na rečnom brodu koji Dunavom putuje prema Beču. Godina je 1920, a major Peter Perg (Muslu) i njegovi ljudi su bivši zarobljenici koji se sa dve godine zakašnjenja vraćaju s ruskog fronta. U rat su otišli kao vojnici i oficiri velikog Austrougarskog carstva, a vraćaju se kao vojnici poražene i rasformirane države u sredinu koja ne može ili neće da ih primi dalje od skloništa za beskućnike i skitnice. Uostalom, šta ako su u zarobljeništvu dobili nove, opasne, boljševičke ideje? Ne bi bili prvi...

Kako sam naslov filma prejudicira, dosta toga se dešava u mraku i Milić taj „nedostatak slike“ puni upadljivim dizajnom zvuka. Međutim, Milić tome nije naročito dosledan, pa zato svako malo „bljesne“ da bismo videli šta se zapravo dešava, odnosno da je patnja naših likova stvarna, iako bi sa više misterije, manje osude i tehnički boljom montažom Mrak bio i efektniji i univerzalniji film

Gledati oca i kćerku Penn zajedno na ekranu u ovakvom filmu može na intelektualnom nivou delovati kao nekakva psiho-drama ili čak očev ego-trip ne bi li se pomirio sa svojom decom, ali emocije koje oni kanališu deluju više nego iskreno. Pritom valja zabeležiti da Dylan Penn poseduje dosta od majčine fragilne lepote, što nekako ide uz lik, a ovde ima i priliku da pokaže svoj glumački talenat, što i čini. Jednom rečju, daju se naslutiti neke iskrene namere, pa makar u tragovima, i makar začinjene nekim od dramaturških klišea, zanatski neizbrušenom režijom i „soundtrackom“ sačinjenim od poznatih pesama koji, zajedno sa montažom, gađa emocionalne zicere

Na krive tragove navodi već sam naslov. Možda je Dumont njime ciljao i Francusku kao zemlju i kulturu koja se teško miri sa svojim statusom bivše imperije, ali France je ime i glavne, centralne junakinje filma, poznate televizijske novinarke France de Meurs. Prezime je tek posebna priča jer se fonetski poigrava s pojmovima smrti, preživljavanja i zatvaranja među zidove, a da pritom u pisanju ne odlazi ni na jednu od tri moguće stvari. Nju ćemo, u interpretaciji Lée Seydoux, pratiti u seriji kraćih i dužih vinjeta na poslu, kod kuće i generalno u životu