Tekstovi autora: Marko Stojiljković

U pitanju je duboko uznemirujući film koji ostavlja jak utisak koji nije uvek jednostavno izraziti rečima. Naime, jasno nam je da je Gloria predator neke vrste, a da je Paul njen plen, ali nam nije jasno koliko je ona u tome proračunata, koliko ga namerno iskorištava i koji je uzrok njene traume jer pozadinska priča koju priča može biti i istinita i lažna i svugde između na tom spektru

Ostaje nam da žalimo za prošlim vremenima kada je Tusta bio moguć ili da ih slavimo zato što su Tusta i Idijoti bili mogući. Mlađe generacije će možda gledajući film skapirati nas koji smo pod svakodnevnim udarima nacionalizma i džiberluka čekali Idijote u Beogradu ili Brejkerse u Zagrebu kao ozebli sunce

U zanatskom smislu je film vrlo dobar, posebno u domenu fotografije, koja je redak primer savršene kontrole ručne kamere. Međutim, fali mu doslednosti po pitanju jasne autorske namere da pređe granicu koja deli dobre filmove i izvenredne. Razočaranje je samo utoliko što to ne samo da može, već i obećava

Ono što The Factory odvaja od sličnih filmova sa otmicom, pregovorima i taktičkim nadmudrivanjima uglavnom američkog porekla je njegov "setting" - uboga fabrika metalnih šipki upropaštena privatizacijom i zapuštena, čiji su radnici tek senke od ljudi. Ta realistična komponenta je ujedno i glavni adut filma jer otvara mogućnost da se prozbori koja o stanju stvari u Putinovoj Rusiji, o odjecima otimačine 90-ih i represije sovjetskog doba

A White, White Day je film autora koji očito ima priču i ideju kako da je ispriča, ali mu fali razrade, prilagodbe, fleksibilnosti. Bljeskova genijalnosti kod Palmasona ima, ali oni su tek bljeskovi, pa onda pogrešne odluke još i više istupaju. Ovo će biti jedan od onih poslovičnih "ranih radova", koji možda ne ispunjavaju sva očekivanja ali najavljuju dolazak majstora. Hoće li Palmason to postati već sa svojim narednim filmom, nekada kasnije ili neće nikada, ostaje da se vidi. I ta provera će biti uzbudljiva

Donekle su upitni i motivacijski i moralni aspekt filma, odnosno zašto bismo gledali nadmetanje očito dobrostojećih ili nepristojno bogatih ljudi, kao i to da je činjenica da naše junake vodi prilično jednostavna pohlepa, ma koliko se oni trudili da je zamaskiraju iza velikih reči o tome kako žele pokazati srednji prst sistemu od kojeg itekako profitiraju. Ali to se sve da lako otkloniti sa sportskim analogijama: kao što su neki ljudi plaćeni da udaraju lopticu reketom, šutiraju loptu, trče u ravnoj liniji ili skaču u vis i u dalj, tako se naši junaci i zlikovci takmiče ko će osigurati brži protok podataka internetom. A takmičenja su, po prirodi stvari, zabavna za gledanje slično kao i za učestvovanje u njima

Nekim gledaocima sadizam koji Nyholm demonstrira prema svojim likovima može biti problematičan, ali recimo da se tu radi o cepidlačenju i nepotrebnoj moralizaciji jer sam dizajn negativaca takav da nema i ne može imati dodirnih tačaka sa realnim svetom. Dizajn filma inače, što vizuelni, što zvučni, tako je izbalansiran između realističnog i surealnog da se čini kako se Koko-di Koko-da vrlo vešto prebacuje iz jednog "sveta" u drugi

Prva stvar koju Franz i Fiala ruše je zabluda da su deca po definiciji nevina i nesposobna za mržnju ili hladni prezir jer već njihovi nehajni nestašluci mogu da budu surovi. Nije to novo u žanru, jezivo dete kao antipod magičnom je provereni horor-standard i mnogi horori kapitaliziraju na toj inverziji. Međutim, autorski dvojac ovde u kreativnom smislu odlazi nekoliko koraka dalje i izvan uvreženih klišea

Oslonjen na impresivnu glumačku izvedbu Virginije Gardner koja do sada nije imala pravu priliku da pokaže nivo i versatilnost svog talenta, izvrsno režiran i montiran, Starfish je beskompromisan film svakako vredan gledanja makar iz radoznalosti jer Whiteovu viziju možemo prihvatiti ili odbaciti

Na kraju balade, ma koliko priča delovala poznato, makar su likovi višedimenzionalni i životni, a interacija među njima je uverljiva. Chan uspeva da postigne taj osećaj familiarnosti i blizine, da gledaoca privuče i da mu održi pažnju. Jasnim nedostacima uprkos, Still Human je solidno debitantsko ostvarenje, a njegova humanost je zaista osvežavajuća

Od dva "lažna proroka" od polovine filma ostaje samo jedan, transformiran u zlo u ljudskom obliku. To samo po sebi nije problematično i dalja argumentacija nije ni potrebna: teroristi su bili i ostali marginalna pojava primamljiva samo određenim nevelikim grupama, dok populisti mogu mobilizirati veće mase

Pohvalno je takođe i što film ne beži od seksa i protagonistinu seksualnost ne tretira u rukavicama (zbog čega je Bohemian Rhapsody, recimo, pao na ispitu iskrenosti) jer je upravo seksualnost i način na koji ju je Elton John nosio nešto integralno za njega i kao umetnika i kao čoveka

Veći problem sa Domino od toga da je film loš, odnosno loše sklepan je to što ne uspeva da realizuje potencijale, pa da makar u pojedinim segmentima bude pamtljivo dobar: glumce ne razigrava, slabo poentira, vizuelno je uglavnom ravan... što ga pre svega čini mlakim filmom snimljenim eto tako da bi bio snimljen i zbog čega je ugrožen ostatak De Palmine karijere, pa kakav god on bio...

Iz svega viđenog je jasno da Stockholm zapravo nije film o štokholmskom sindromu, njegovim dubinskim mehanizmima, uzrocima i posledicama, pa nas kao takav neće učiniti ne znam kako pametnijima i upućenijima na datu temu. U pitanju je film o "apsurdnim ali istinitim" događajima (kako stoji u uvodnoj tekstualnoj kartici) po kojima je isti dobio ime, dakle film o pljački banke i talačkoj krizi

Knife+Heart je i meta-film, napet triler sa elementima erotike, socijalno-psihološki horor koji se bavi homofobijom u društvenoj ili internoj režiji, patrijarhatom, romantičnom neostvarenošću, starenjem i auto-destruktivnošću, a na kraju krajeva je i beskompromisno romantična (lezbejska) ljubavna priča