Tekstovi autora: Marko Stojiljković

The War with Grandpa dobacuje do nivoa korektnog filma, univerzalne zabave za celu porodicu bez trunke rizika koja bi ga učinila boljim ili slabijim delom. Za odrasle, ne nužno porodično orijentisane filmofile, mnogo je važnija vest da je De Niro ponovo u glumačkoj formi i da nije zaboravio sve štoseve i tajne zanata

Cuties je svakako film o (dobrovoljnoj) hiperseksualizaciji koju su prigrlile devojčice iz određenih socijalnih grupacija na ulasku u pubertet, ali je zapravo film o tim devojčicama, pubertetu i različitim međusobno suprotstavljenim destruktivnim silama koje na njih deluju. Naravno, u filmu ima momenata koji testiraju granice dobrog ukusa, i to sa dobrim razlogom, ali je krajnje površno samo se za njih hvatati

The Devil All the Time je film vredan gledanja, makar kao dosta ambiciozan i prilično kompetentan pokušaj adaptacije „velikog američkog romana” (to je čak i žanr sam za sebe) u veliki američki film. Veličinu ne dostiže, odnosno za iluzije iste žrtvuje koherentnost i kompaktnost, a ne dostiže ni filmske uzore „southern gothic” drama i „backwoods noir” trilera. Opet, niti je u pitanju loš film, niti potpuni promašaj kakve smo u slučaju slično ambicioznih projekata često imali prilike da vidimo

Mulan je veliki korak unapred za konzervativni studio poput Disneya. Sasvim je dovoljno u kanonu kao što je to bila i prethodna, animirana verzija, ali je, sa druge strane, i jedinstven, originalan igrani film. Nije pokušaj da se postigne »još malo istog« pomoću novijih tehnologija i nije orgija ničim izazvanog CGI-ja, već pravi pravcati igrani film

Adaptacija je temeljna, inteligentna i promišljena, a anegdotarnost materijala prosto grli i nosi je sa ponosom. Drugo, adaptacija je scenografski i kostimografski raskošna i zapravo živahna, a da ne zanemaruje težinu Dickensove pisane reči, bez ijedne naznake televizijske generičnosti. Izgleda da je Iannuccijevo iskustvo sa komedijom, pre svega sa "tehničkim" aspektima iste poput tajminga ovde čak i pomoglo u smislu relaksacije, a autorova političnost je solidno poslužila za poentiranje

I’m Thinking of Ending Things je obavezna lektira za ljubitelje opusa Charlieja Kaufmana, a osećaj koji film postiže skoro je istovetan osećaju koji izaziva čitanje slojevitog romana okrenutog ka unutrašnjem životu svojih likova

She Dies Tomorrow je film koji bi savršeno funkcionisao kao metafora za trenutno stanje sveta, sa sve pandemijom i info-demijom, ali i sasvim različitim ličnim iskustvima i obrascima ponašanja koja nas ostavljaju u konfuziji i u strahu od ovoga ili onoga. Film je, naravno, zamišljen i snimljen osetno pre toga, oslanjajući se na elemente različitih žanrova (horora, trilera, psihološke drame i neprijatne komedije bazirane na začudnosti) i po svemu je namerno neodređen tako da funkcionira kao sasvim slobodna meditacija o smrti i smrtnosti, ali i o životu kao takvom, sa svim odlukama, ispravnim i pogrešnim, ali i nužnostima i zakonistima

Demencija je kao tema obično bila prisutna u prvoloptaškim komedijama, u melodramama i dramama, uglavnom služeći izvlačenju smeha, suza ili glumačkih bravura. Retko kada je, međutim, ona predstavljena organski, kao nešto zaista strašno i nepoznato, ne samo dementnoj osobi, nego i njenom okruženju. Uparena sa žanrovskim standardom uklete kuće (vrlo pametno, smisleno i originalno), u filmu Natalie Erike James Relic, ona dobija jedan novi tretman

Nema sumnje da se Eden dotiče izrazito kompleksnih tema kao što su odnos ekologije i ekonomije, zdravlja i profita, ali glavne teme su (nametnuta) izolacija, usamljenost i (ne)mogućnost nošenja sa istima jer svako ljudsko biće želi kontakt sa svetom koji ga okružuje, kako sa predmetima, tako i sa drugim ljudima

Ono u čemu Hutton uspeva u potpunosti je izbegavanje »high concept« pristupa od kojeg pate mnogi SF filmovi. Time on nudi jedan metaforičan i ironičan pogled u našu suvu svakodnevnu realnost i stanje kapitalizma kakav imamo danas. Dok priča priču o Rayu koji se, doduše prečicom, probija sa dna vođen čak i plemenitim motivima, autor jednako, ako ne i više vremena posvećuje izgradnji sveta koji čak i vizuelno podseća na naš i prema kojem je usmerio nemalu količinu svog otrova

Sa likovima se identifikujemo i zbog vrlo dobre glume, kako Sunaja Raçe, inače pozorišnog glumca, tako i Juli Emiri koja izbalansiranom glumom svoj podiže sa nivoa klasičnog filmskog tipa. Dobra je i Elda Jashari, premda bi profitirala od detaljnije napisanog lika. Andromeda Galaxy ne zaostaje ni na tehničkom planu, što je uspeh imajući u vidu relativno skroman budžet filma i činjenicu da dobar deo glumačke postave i ekipe čine članovi iste familije, od kojih poneki obavljaju višestruke funkcije. Reč je, dakle, o vrlo dobrom debitantskom ostvarenju i inače dobrom filmu

The Heist of the Century se ne pretvara da je nešto što nije. Naprotiv, film je sasvim pošten u svojim namerama da razgali i zabavi publiku pričajući jednu neverovatnu, a istinitu priču. Dodatno, The Heist of the Century je potvrda o savršeno zdravom stanju argentinske žanrovske i repertoarske kinematografije i njenoj univerzalnoj razumljivosti i prijemčivosti. U sušnoj godini poput ove, ovakav letnji hit je izuzetno dobra vest

Oroslan je premijeru imao prošle godine u Locarnu, gde je privukao pažnju kritičke javnosti, a daljnja festivalska turneja uključivala je značajne, izvrsno programirane festivale na evropskom (Viennale, Trst) i na regionalnom planu (beogradski Festival autorskog filma). Pomalo možda čudi odluka programera prizrenskog DokuFesta da ga uvrste u takmičarski program, jer se, striktno govoreći, radi o igranom filmu, ali ni iz prošlih edicija ovom festivalu nije strano poigravanje sa »docu-fiction« pristupu naročito sa onim polom pristupa gde material naginje fikciji, a pristup dokumentaristici. U svakom slučaju, reč je o jedinstvenom, neponovljivom delu filmske umetnosti

Moj jutarnji smeh je ukotvljen čvrsto u realizmu, čak naturalizmu, što do kraja postaje još očiglednije. Đorđevićevo kadriranje izuzetno je interesantno u svojoj škrtosti, neke scene se odvijaju kompletno u jednom kadru, neke su raskadrirane na dva do tri kadra, a svaki od njih, osim nekoliko situacionih, su dugi, a svi su statični

Skriven iza generičkog naslova Most Wanted, Robyjev film je dramatizovani i fikcionalizovani proceduralni triler o narkomanu i sitnom kriminalcu koji je završio u tajlandskom zatvoru kao žrtva policijske prevare i nameštaljke koja je od njega napravila velikog dilera