Tekstovi autora: Marko Stojiljković

Wolfkin nije film bez mane, pre svega u scenarističkom smislu (oseti se tu previše „ruku“ koje su pisale), pa ni u smislu ritma, ali ga inteligentna i ingeniozna ideja svejedno drže „iznad vode“ i u problematičnim periodima. Isto vredi i za životne teme kojih se Molitor dotiče kroz žanrovsko promišljanje, pa i njegovu sigurnu, iako ne nužno spektakularnu režiju, pre svega u smislu izbora i vođenja ansambla sastavljenog od interesantnih, ne nužno poznatih glumaca iz Luksemburga, Belgije i Francuske. Retko ozbiljan i ispoliran film u vukodlačkom podžanru

Megalomaniac je već na svojoj premijeri proše godine na montrealskom žanrovskom festivalu Fantasia osvojio nagradu, a svojoj kolekciji je upravo dodao i onu s Grossmannovog festivala fantastičnog filma i vina u Ljutomeru, u Sloveniji. Iako Grossmann po pravilu forsira „čiste“ žanrovske filmove, Megalomaniac je zapravo bliži hibridu žanrovskog i „arthouse“ pristupa, dok autor Ouelhaj i sam ima „kilometražu“ na regularnih festivalima sa svojim filmovima „art“ izraza u kojima se uglavnom bavio temom nasilja nad ženama

Kada bi Ferrara i koscenarista mu Maurizio Braucci te dve teme i te dve priče supstancijalnije povezali, možda bi rezultat toga bio i dobar film, ali oni zapravo jedva i da se trude da maskiraju džumbus i salatu od „nedokuvanih“ ideja, filozofskih, a još više izvedbenih. Tako kao simulaciju vezivnog tkiva imamo Piove unutrašnje monologe i dijaloge s utvarama koje ga proganjaju, dok nam ostaje nejasno, na primer, zašto uglavnom italijanska glumačka postava igra što na lošem, što na „nahovanom“ engleskom i zašto su dvema ženama, autorovoj supruzi i Asiji Argento, dodeljene muške kameo-uloge van glavnog toka radnje, ako radnja uopšte i ima neki jasan tok. A možda sve to ima smisla tek na nekom meta-nivou, kao i dubiozni izbor glavnog glumca, antipatičnog i problematičnog LaBeoufa za ulogu harizmatičnog sveštenika

Master Gardener zatvara trilogiju o iskupljenju, trilogiju o muškarcima u sobama, muškarcima mračnih prošlosti koji sede za stolovima i vode dnevnike, što je i inače aparatura zapleta na više linija koju je Schrader rado koristio kroz svoju karijeru. Odnosno, možda je zatvara, ako ista ne preraste u tetralogiju, to jest. Uostalom, veliki filmski stvaralac, prvo kritičar-teoretičar, a onda scenarista, svoju je rediteljsku karijeru otpočeo tetralogijom u kojoj se pokušao izboriti sa svojim kalvinističkim nasleđem i odgojem koji još uvek njegov etički aparatus drže stegnutim učenjem o predestinaciji. Sa (za sada) završnom trilogijom, čini se da imamo istu metu, slično odstojanje i stilski nešto sofisticiraniju aparaturu

Enys Men je dosta uspela stimulacija za čula, vijuge i sinapse gledaoca, „putnika-namernika“ u Jenkinove „svetove“, ali je ipak teško prenebregnuti suštinski problem. Naime, u ovako minimalnoj priči (reditelj se hvalio da je kompletan scenario napisao za samo tri dana) „mesa“ ima za kratkometražni film. Jenkin ga je „razvukao na tanko“ za dugi metar i to se, kao i impresivnost pojedinih komponenti i tehničko detaljiziranje, jako dobro vidi

Bazičnu poentu savremenog virtuelnog života smo mogli da iščitamo još od naslova: iako naslikavanje s kojekakvim proizvodina na kojekakvim lokacijama može doneti neki novac, virtuelni „pratitelji“ nisu nikakva zamena za stvarne prijatelje i njima kreatori sadržaja zapravo i neće nedostajati, već će biti jednako zadovoljni s „bodysnatching“ kopijom ili će jednostavno preći na druge

"To Catch a Killer" je vrlo bledunjav internacionalni debi, generički procedural i za Szifrona možda greška u koracima, a možda i dokaz da je „dečko koji obećava“ zapravo reditelj limitiranog arsenala trikova

Uz lokacije koje retko imamo prilike da vidimo u filmu, pa i francuskom, sjajno uhvaćene kroz objektiv Hélene Louvart, Nobody‘s Hero je sasvim solidan i interesantan film koji uspeva da nas iznenadi

Odnosom životinjske i ljudske prirode film se učestalo bavi već neko vreme, najčešće kroz žanrovske obrasce naučne fantastike i telesnog horora, ali Ann Oren se ovog puta odlučuje da priču skrene u pravcu psihološkog trilera i erotske drame

Paralele s filmskim i književnim, evropskim i američkim, srednjevekovnim i fantazijskim epovima nije moguće izbeći, budući da su ih Paul Urkijo Alijo i autori izvornog stripa svakako čitali i gledali. Elementi istorije, fantazije, bajke, ljubavne priče i spektakla se organski i nepretenciozno prepliću uz dozu folklora (što izvornog, što nanovo izmišljenog) kao vezivnog tkiva

"Blue Jean" je i drama o jednom vremenu koje svoje pipke pušta do današnjeg. I na tom planu se doima autentičnim. Nije tu reč samo o kostimima, šminki, frizurama, rekvizitima, pa čak ni o uklapanju tačno određene televizijske emisije u kontekst filma, mada ni u tim komponentama ne možemo naći grešku ili promašaj. Reč je pre svega o hvatanju duha tog vremena, onoga kako su tadašnji ljudi, upravo pod uticajem političke propagande, razmišljali, kako su se osećali i ponašali

Renfield je, dakle, ultra-nasilna horor-komedija s elementima krimi-trilera (odnosno parodije na isti) i farse na temu moderne psihologije / psihoterapije i novogovora koji je iz njenog terminološkog rečnika izašao dalje u svet. U tome scenaristički dvojac i reditelj spretno pronalaze određeni balans tih elemenata i od Renfielda prave kompaktan, neozbiljan, visoko stilizovan i vršaki zabavan film koji, doduše, na određenim mestima zna biti zbrzan i bučan

Filmovi s kojima se The Super Mario Bros. Movie može porediti su njegova igrana inačica iz 1993. godine koja je bila dosta slaba, kao i dva relativno recentna igrano-animirana filma o njegovom „rivalu“ sa Sega-sistema, ježu Sonicu, u kojima je spoj avanture za klince i nostalgije za njihove roditelje dosta manje gladak i u suštini deluje usiljeno. U poređenju s njima, The Super Mario Bros. Movie izlazi kao pobednik

Konačna presuda za film je da je tu reč o korektnom, čak solidnom komadu bioskopske zabave koji zapravo pogađa suštinu, i filmsko-franšiznu i igračku. Od uspeha u bioskopima će zavisiti daljnja sudbina, ali ovakav komad nostalgije čak i u nastavcima može delovati blagotvorno na bivše i poneke sadašnje igrače koji vole filmove

U prošlom izveštaju s austrijskog nacionalnog filmskog festivala Diagonale u Grazu našlo se mesta za četiri filma na velike teme, od ratova do katastrofe koja nam preti u ne tako nezamislivoj budućnosti. I sada prostora ima za još četiri filma, ali na nekako životnije teme