Tekstovi autora: Marko Stojiljković

Kada se podvuče crta, Everybody Knows nije na nivou Farhadijevih najboljih filmova, ali, ako ćemo iskreno, nije to bio niti The Salesman, a i o hvaljenom prethodnom internacionalnom proboju The Past bi se moglo dugo raspravljati. Ono što Everybody Knows izdvaja iz ove grupe je što se Farhadi naizgled otrgao od svojih predominantnih uzora iz sveta teatra i građanske drame, ali je zadržao nešto od tih manirizama koji ulaze u koliziju sa motivima misterije i ubijaju napetost u trileru. Nije to loš film, daleko od toga, samo kao da ni svom autoru nije baš najbolje legao.

Problem je, međutim, što Lee nije uspeo da odoli a da ne “zakuca” svima ionako jasnu poentu, a sa dokumentarnim snimcima iz Charlottesvillea, gde su se prošle godine sukobili rasisti i antifašisti, te sa Trumpovom sramotnom izjavom po tom pitanju. Lee i u tom slučaju govori ispravnu stvar, ali to čini pomalo vređajući inteligenciju gledaoca koji je to možda shvatio i ranije, a shvatio bi ne samo bez dokumentarnih snimaka recentnih događaja, već i bez “namigivanja” u tom pravcu, kroz likove “klanovaca” koji ispaljuju Trumpove slogane iz predsedničke kampanje.

Šta znači biti crnac u Americi, a šta belac u crnačkom okruženju? Do koje mere se može usvojiti kulturu kojoj se originalno ne pripada, u kojoj meri dokazivanje (i kome) ima smisla. Za to treba pohvaliti pre svega dvojicu glumaca-scenarista koji na filmu nemaju nekog ekstenzivnog iskustva (Diggs dolazi iz sveta teatra, Casal sa televizije), i to pre svega u sferi dijaloga i prenosa njihove drugarske dinamike iz života na platno

Vidimo te nesretne ljude, neki likovi su čak i profilirani, vidimo natruhe mučenja i bahatost državnih organa. Neke paralele (sa daljom prošlošću, kao i sa događajima na drugim mestima u isto vreme) su se same nametale, ali je Hasanova uspela da ponudi samo jednodimenzionalnu i šturu kritiku komunističkog totalitarizma u maniri standardnih istočnoevropskih festivalskih filmova iz “misery porn” sekcije. Jednostavno rečeno, ovakav se film, uz određene preinake u pravcu lokalnog konteksta, mogao pojaviti u bilo kojoj bivšoj komunističkoj zemlji

Koreeda je kao autor takođe dovoljno hrabar da spoji univerzalno i lokalno, pokupljeno iz članka iz crne hronike, i konfrontira nas sa predodžbom koju imamo o Japanu iz naše relativno udobne i udaljene pozicije. Jer Japan nisu samo visoka tehnologija, sasvim drugačija pop-kultura i vesti iz rubrike zanimljivosti. Japan su takođe tesni stanovi u kojima se stistkaju po tri generacije, što nije neobično čak ni za srednju klasu u i blizu megalopolisa

Jasno nam je da je on gubitnik, stalno na istom dosadnom poslu, stalno u istoj “lonac-plavoj” jakni, sa izbezumljenim i izmučenim pogledom. I jasno da taj gubitnik neće dobro završiti, ma kako se svi oko njega trudili da mu pomognu. Ili možda čak zbog toga

Bizarnost ili licemerje (kako vam volja) i Rija kao sredine i karnevala kao institucije i Brazila kao društva očitava se u paradoksu da se i jedno i drugo i treće vide kao otvorene, tolerantne, “gay-friendly” sredine, a ispod te fasade se svejedno vidi potreba za etiketiranjem, normiranjem i deljenjem na grupe i grupice, što trans-osobe svaka za sebe (kao “krojači” sopstvenog tela) negiraju samim svojim postojanjem

U čemu je onda tajna? Zapravo u onome na šta se Ortega fokusira: međusobnom odnosu dvoje ljudskih bića koja nastupaju s različitih pozicija i uticaju koje Paula i Jesus vrše jedno na drugo u čisto ljudskom smislu. Sa jedne strane, naravno da je reč o opštim mestima poput fine devojke koja će “smiriti žestokog momka”, kao i o tome da želja za osvetom jenjava jednom kada onog ko nam je naneo zlo počnemo percipirati kao ljudsko biće, a ne kao bezdušnog monstruma. Ali opet, sve je to tako ljudski i tako normalno, a i prati unutarnju logiku dramaturgije filma

Radeći sa budžetom od oko 200.000 eura, sa glavnim glumcem bez prethodnog filmskog iskustva čija je uloga izrazito zahtevna, višeznačna i višeslojna, te ostatkom postave kojoj je primarni izraz uglavnom teatar ili televizija, reditelj Vardan Tozija izvlači najbolje što može

Beast je mnogo više od zbira sastavnih delova i pokazatelj rediteljevog potencijala da postane jedan od najznačajnijih filmskih autora u godinama pred nama

Putin je svakako bio Jeljcinov projekat, bivši predsednik je barem nekoliko godina tražio svog naslednika u sebi bliskim političkim krugovima, ali ga je našao tek u Putinu koji je isprva bio dovoljno bezličan da bi se uklopio u profil: govorio je u frazama, pozirao kako “sluša i čuje” narod, imao je prošlost i sovjetsku i tranzicionu i na njega je svako mogao projektirati svoje stavove i želje

Fudbal je igra u kojoj su uživali i Crnjanski i Andrić i Camus. Sada možemo reći da su u njoj uživali i Corneliu Porumboiu i Laurentiu Ginghina

Osim promašene strukture i problema sa scenariom filma, teško da možemo hvaliti Eastwoodovu režiju. Istini za volju, sama akciona sekvenca je sigurno režirana, a distanca sa koje se snima u svakom trenutku znalački odmerena (pohvale direktoru fotografije Tomu Sternu), ali sve ostalo je prosečno do loše, počevši od koloracije koja simulira nekakav realizam, a zapravo deluje bledunjavo, pa do putovanja i upotrebe atraktivnih lokacija koja se retko kad uzdiže iznad nivoa amaterskog kućnog videa

Konzervativnost u izvedbi se sasvim jasno može iščitati iz produkcijske pozadine: ovo je ipak hollywoodski film za koji je očekivano da igra na sigurno i da koristi predvidljive šablone, pa makar to značilo da su likovi više površinski zanimljivi nego dubinski karakterizirani. S tim povezana konzervativnost u agendi je već tema za diskusiju. To ne znači da film ima konzervativnu agendu sam po sebi, čak naprotiv, ali određena heteronormativnost je svakako primetna

Vic je u tome da nam je uvodom de Peretti obećao dubinsku studiju lutanja korzikanskih nacionalno-revolucionarnih pokreta u formi političkog trilera, da bi najkasnije od polovine filma 'A Violent Life' potpuno preuzeo ključne elemente zapleta i kompletnu mehaniku gangsterskih drama