Tekstovi autora: Marko Stojiljković

Radeći sa budžetom od oko 200.000 eura, sa glavnim glumcem bez prethodnog filmskog iskustva čija je uloga izrazito zahtevna, višeznačna i višeslojna, te ostatkom postave kojoj je primarni izraz uglavnom teatar ili televizija, reditelj Vardan Tozija izvlači najbolje što može

Beast je mnogo više od zbira sastavnih delova i pokazatelj rediteljevog potencijala da postane jedan od najznačajnijih filmskih autora u godinama pred nama

Putin je svakako bio Jeljcinov projekat, bivši predsednik je barem nekoliko godina tražio svog naslednika u sebi bliskim političkim krugovima, ali ga je našao tek u Putinu koji je isprva bio dovoljno bezličan da bi se uklopio u profil: govorio je u frazama, pozirao kako “sluša i čuje” narod, imao je prošlost i sovjetsku i tranzicionu i na njega je svako mogao projektirati svoje stavove i želje

Fudbal je igra u kojoj su uživali i Crnjanski i Andrić i Camus. Sada možemo reći da su u njoj uživali i Corneliu Porumboiu i Laurentiu Ginghina

Osim promašene strukture i problema sa scenariom filma, teško da možemo hvaliti Eastwoodovu režiju. Istini za volju, sama akciona sekvenca je sigurno režirana, a distanca sa koje se snima u svakom trenutku znalački odmerena (pohvale direktoru fotografije Tomu Sternu), ali sve ostalo je prosečno do loše, počevši od koloracije koja simulira nekakav realizam, a zapravo deluje bledunjavo, pa do putovanja i upotrebe atraktivnih lokacija koja se retko kad uzdiže iznad nivoa amaterskog kućnog videa

Konzervativnost u izvedbi se sasvim jasno može iščitati iz produkcijske pozadine: ovo je ipak hollywoodski film za koji je očekivano da igra na sigurno i da koristi predvidljive šablone, pa makar to značilo da su likovi više površinski zanimljivi nego dubinski karakterizirani. S tim povezana konzervativnost u agendi je već tema za diskusiju. To ne znači da film ima konzervativnu agendu sam po sebi, čak naprotiv, ali određena heteronormativnost je svakako primetna

Vic je u tome da nam je uvodom de Peretti obećao dubinsku studiju lutanja korzikanskih nacionalno-revolucionarnih pokreta u formi političkog trilera, da bi najkasnije od polovine filma 'A Violent Life' potpuno preuzeo ključne elemente zapleta i kompletnu mehaniku gangsterskih drama

Čak i ako na jedvite jade prihvatimo da je ovakav jednostrani portret pakistanske kulture (u samom Pakistanu, to jest) kao represivne i nasilne plod autoričinog neposrednog ili makar posrednog iskustva sa istom, a ne “doctoringa” i igranja na kartu (kultur-rasističkih) sentimenata kod zapadne publike kojoj je film i namenjen, problem ostaje u tome što tu ne vidimo ništa novo, sveže, šokantno i autentično

Film Stars Don’t Die in Liverpool je drama u najboljem smislu te reči, tragedija koja udara žestoko, ali u sebi ima i dovoljno lepote da ne bude odbojna za gledanje

Kao i u našem svetu, i u smanjenom će profitirati muljatori, dok će prljave poslove obavljati sirotinja i ilegalni migranti nastanjeni dovoljno daleko da ne bi narušavali sliku idile. Problem je, međutim, to što je film pun potrošenih klišea u smislu mehanike, a istovremeno meandrira kada je reč o temama, dok su mu likovi plošni, karikaturalni ili odveć dosadni da bi držali pažnju i da bi satira uspela

You Were Never Really Here je film o kojem ćete još dugo razmišljati i koji se urezuje u pamćenje, bilo svojom preciznom izvedbom, bilo originalnošću i apsolutnom samouverenošću sa kojim Lynne Ramsay pristupa materijalu

Ono po čemu će se film pamtiti su obilje referenci na pop-kulturu od kasnih 70-ih do ranih 90-ih kada je kultura video-igara doživela najveći uspon. U knjizi ih ima još i više, a film bi trebalo pogledati i po nekoliko puta da bi se sve pohvatale. Navešću samo neke: 'King Kong', 'Star Wars', 'Star Trek', 'Robocop, Zemeckisova (Rubikova) kocka, DeLorean iz 'Back to The Future', Interceptor iz 'Mad Max', 'Fallout', 'Alien', pop i rock hitovi 80-ih od Tears for Fears preko Van Halena do Twisted Sister

Reč je o filmu koji balansira na tankoj liniji, vodi se logikom najboljih (osim „Dr Strangelovea“, još se jače osećaju tragovi Monty Pythona), smeje se svojim budalastim likovima, a humor ne koristi kao oruđe za relativizaciju njihovih zločina

Reditelj Luc Picard uspeva da kroz dobar deo filma balansira lake i teške tonove, humor i ozbiljnost, nevinost i opasnost vodeći se klasicima filmova o odrastanju poput Reinerovog 'Stand by Me', sa odjecima turbulentnih 60-ih i 70-ih u Quebecu

Linearan kakav već jeste, 'Cobain' je film koji se lako prati i nosi očekivanu moralnu poruku, pa je zato pogodan za tinejdžersku populaciju kao ciljnu grupu, o čemu govori i premijera u sekciji Generation 14plus u Berlinu. Naravno, pod uslovom da zaista verujemo da su današnji tinejdžeri ili tinejdžeri generalno tako naivni da ne propituju te pojednostavljene obrasce dobrog i lošeg. Štos je, međutim, u tome da film ne dobacuje dalje od nivoa za plašenje dece i roditelja, o nastavnom osoblju da i ne govorimo. Naravno, nije moralno upitno da deci ne treba prodavati heroinski snobizam i slične koncepte iz filmova za stariju publiku, ali problem cele te “after school special” varijante je što je bazičnija i naivnija od svoje publike