Tekstovi autora: Marko Stojiljković

Filmski kritičar Marko Stojiljković čitaocima XXZ magazina predstavlja, za početak, četiri filma upravo prikazana na Festivalu austrijskog filma u Grazu – The Fox, De Facto, Razzennest i Rubikon

S "Other People’s Children", Rebecca Zlotowski se po prvi put dotiče tema iz registra sredovečnosti. Protagonistkinja koju pratimo je Rachel (Efira), neudata gimnazijska profesorka koja svoje „majčinske“ porive uglavnom ispoljava na tinejdžerima kojima predaje. U tom smislu se posebno ističe „problematični“, nezainteresovani mladić Dylan (Lefebvre). Kada se ne brine o svojim učenicima, Rachel koliko može pomaže svojoj sestri Luani (Couture) i ocu (Michel Zlotowski, inače autoričin otac i redovni glumac u epizodnim ulogama) i trudi se da vodi ispunjen život

Na kraju, čak i kada ga gledamo potpuno samostalno, u nekom vremensko-prostornom vakuumu (što je nemoguće), The King‘s Daughter ne bi bio dobar film, ni po pojedinačnim parametrima, ni u celini. Neke stvari je ponekad možda bolje ostaviti da skupljaju prašinu

Teoretski, s novim filmom Rheingold nastalom po autobiografiji bonnskog repera Xatara (pravim imenom Giwar Hajabi), Akin se vraća na svoj teren identitetskih pitanja u migrantskom miljeu Nemačke. U praksi pak sama knjiga nudi dosta teksta i još više konteksta koji treba objašnjavati, a Akin je uzima u integralnom obliku, pa je rezultat pomalo (ha, prilično) naduveni „stranger than fiction“ gangstersko-reperski „biopic“ koji zahvata preširoko da bi makar i teoretski mogao da ide u dubinu

The Beasts možda neće biti ni prelomni ni ultimativni „backwoods noir“, ali svakako film koji inteligentno sledi postulate podžanra i daje lokalizovani kolorit univerzalnim temama. Uspesi na festivalima i u sezoni nagrada (devet nacionalnih Goya nagrada, uz još osam nominacija, te francuski Cesar za strani film) to samo potvrđuju. Rodrigo Sorogoyen je svakako autor na kojeg će španska kinematografija računati i u budućnosti

Dolazi nam Fest, a na Festu manje ili više relevantan pregled proverenih festivalskih filmova, po pravilu predstavnika većih evropskih kinematografija. Jedan od njih je i The Passengers of the Night Mikhaëla Hersa koji je svoj festivalski život započeo premijerom na prošlogodišnjem Berlinalu, a u regiji je zaigrao i na Zagreb Film Festivalu kao francuski predstavnik u programu Velikih 5.

Žanrovski, Stars at Noon bi se mogao svrstati u erotske trilere uz špijunsku i političku pozadinu, odnosno amalgam žanrova popularnih 80-ih godina prošlog veka. U toj jednačini prevagu odnosi upravo ta erotska komponenta podignuta na par mesta do ekstrema (sa sve masturbacijom i menstrualnom krvlju), što i ne treba da čudi za film Claire Denis koja je jedno vreme bila i pripadnica pokreta Novog francuskog ekstremnog filma

Autor pokušava da, istovremeno, shvati i prihvati perspektive sredovečne (možda već i postarije) žene i nadobudnog tinejdžera, a da nijedno od toga ne oseća, pa sve u startu pakuje u kompozitni format nečega što je u isto vreme i staromodno i novotarijsko, pa od toga posle slaže film koji se uklapa u zadati kanon. Naprosto, ništa od toga ne zvoni kao nešto iskreno i iz srca, pa Eisenbergu ostaje na raspolaganju tipičan izgovor kako je ovde reč o satiri površnosti svih strana u sukobu

Problem je, međutim, pristup vođen krilaticom „svega mi daj“ zbog čega Something in the Dirt na kraju krajeva deluje kao poprilična „papazjanija“ ne samo ideja, nego i štoseva, finti, krivih tragova, prolaznih misli i autorskih pristupa koja u isti „lonac“ trpa i banalnost i nenormalnost, i nedogađajnost i jake senzacije, uz dozu repetitivnosti. Taj haos nije vidljiv samo na širem planu celog filma ili od scene do scene, nego po pravilu u istoj sceni, a ponekad i u istom kadru

Paulovi saborci jedva da imaju vremena da se razviju kao likovi pre nego što poginu u nekoj od elaborirano orkestriranih scena bitke, a našoj nemogućnosti da ih propisno razlikujemo dodatno doprinosi i taj namerno „zamuljani“ dizajn sivih i smeđih tonova kiše i blata. Tu je pre svega na delu razlika između medija (literature i filma), kao i razlika u formatima (film je zapravo pre pripovetka nego roman), ali i pored toga se All Quiet on the Western Front može uzeti kao vrlo dobar ratni film koji, u emotivnom smislu, udara dovoljno snažno

Pođimo od pojma iz prvog dela naslova koji označava budistički koncept, pustaru između smrti i reinkarnacije. Drugi deo naslova je pak naslov doku-fikcijskog uratka protagoniste Inárrituovog filma, zapravo fikcionalizovane verzije samog reditelja, Silverija (Cacho). Pre nego što upoznamo njega samog, videćemo njegovu senku kako se nadvija nad fizičkom peščanom pustinjom, pre nego što se vine u nebesa. Samog protagonistu pak upoznajemo u porodilištu u svojstvu oca koji čeka na porod svoje supruge Lucije (Siciliani), ali njihov plan polazi po zlu, jer beba doktorima i babicama saopšti da je „svet sranje“ i da ne želi da se rodi

Iako je gusto protkan referencama i izuzetno artistički stilizovan u neonskim bojama koje su u skladu i sa glasnom muzikom, "Mona Lisa and the Blood Moon" je film koji ne pokazuje aspiracije da bude "elevated", već nasuprot tome grli B-filmske, stripovske, "pulp" elemente i ljigavštinu, ne ostajući im dužan po pitanju komentara

"Piggy" nije film koji će toliko apelovati na naše cerebralne funkcije (naprosto, bavi se tipski razrađenim jednostavnim konceptima), niti na visceralni deo, mada se tu više trudi (nije toliko šokantan i gadan), već na emocije, budući da je Sarin internalizovani horor (odrastanja u poziciji „čudaka“ u maloj, suženoj sredini) i gađenje koje ona oseća sama prema sebi zapravo gušći, snažniji i opipljiviji od žanrovskih rešenja za zaplet i rasplet

Da stvar bude gora, Green ne odustaje od horora kao žanra i oživljavanja upropaštenih franšiza kao misije. Sledeća stavka na spisku je "The Exorcist". I ako smo dovoljno pametni da ne pokleklnemo pred svojom radoznalošću, to bi valjalo preskočiti

Pitanje koje se na ovom mestu postavlja je: može li film „naseljen” sve samim groznim likovima biti dobar? U žanru drame, komedije ili satire – svakako, jer je upravo ta grozota ono što se tu komentariše. Ali u hororu ili trileru gde se od publike očekuje da stane na stranu potencijalnih žrtava, a ne misterioznog ubice, to je već malo teže postići