Tekstovi autora: Marko Stojiljković

Štos je samo u tome što se ovakav film mora nekako i rasplesti, za šta postoje tri načina od kojih su sva tri pogrešna. Možda bi najmanje pogrešan bio onaj kukavički, odnosno ostavljanje kraja otvorenim, a dileme aktivnom, jer bi se time makar izbegao direktan odgovor na pitanje koje više nije samo pitanje perspektive ili odnosa između dvoje (fiktivnih) ljudi od koje su oboje iz svoje perspektive u pravu jer je njihovo pravo na vlastitu percepciju legitimno, a razlike u percepciji situacije posve logične, nego je i političko, ideološko, čak i „socijalno-religijsko“ jer je zapravo pitanje verovanja

Na šta je sve to moglo da ispadne, još smo i dobro prošli s Fall koji ispunjava svoju video-misiju da određeni vremenski period ispuni atraktivno snimljenim, na momente čak i napetim sadržajem koji zahteva suspenziju neverice za emocionalni efekat. Opet, mnoge su tu pouke koje bi reditelj i koscenarista mu tu mogli izvući, od onih zanatskih u smislu karakterizacije likova i „sidrenja“ priče bilo u realnost, bilo u fantaziju (a nikako u oboje istovremeno), pa do maksime da je manje često – više

Na kraju, I Am Zlatan ostaje film više namenjen fanovima Zlatanove fudbalske igre koji će se kroz njega na „fast forward” upoznati s crticama iz njegove biografije, nego fanovima Zlatanove persone na terenu i van njega, te njegove simboličke težine

Sa EO Skolimowski i česta mu koscenaristkinja Ewa Piaskowska nastavljaju s nestandardnim, a opet ne nužno eksperimentalnim pripovedanjem, prateći putešestvije naslovnog dugouhog kopitara kroz seriju vinjeta, često napetih, neretko brutalnih, a ponekad i gorko-slatkih, uz povremene meditativne relaksacije. Ono što Skolimowskog zanima i više od avantura jednog magarca je ono što ih pokreće, usmerava i odvija se u pozadini: ljudsko ponašanje, ljudski postupci i ljudsko društvo, čime EO pokazuje ambiciju da postane nekakva metafora ili makar hronika. Uspeh tu nije zagarantovan

Reč je o jednom od retkih filmova koji se u ova doba usuđuju da budu drugačiji, da budu blatantni i da šok koji u sebi nose ne bude sam sebi cilj

Film "Nope" deluje kao korak unazad za autora čiji je rukopis bio zanimljiv ma koliko mu filmovi bili nesavršeni (možda upravo i zbog toga), zapravo kao nešto složeno pomalo na silu, kao kada autor želi nešto poručiti, a ni sam nije siguran šta tačno. Opet, i takav je dovoljno intrigantan i otvoren za tumačenja i učitavanja, te podatan za analizu u smislu toga koliko vlastita intuicija koju Peele sluša može da ga prevari. Možda se u svemu tome ipak krije jedna lekcija o tome da je ponekad manje – više

Posle 40-ak godina odsustva, Felice (Favino) se vraća u grad s primarnim ciljem da poseti svoju staru, fizičkom bolešću i demencijom načetu majku Teresu (Quattrocchi). On je grad napustio kao mlad, u žurbi i pod čudnim okolnostima koje će se do kraja filma obelodaniti, a život je proveo na Bliskom istoku i u Egiptu, radeći u građevinskom sektoru i razvijajući karijeru. Svoj rodni grad prepoznaje jer se Napulj zapravo i nije puno promenio: i dalje je to mesto kontrasta između lepote i gadosti, lake zarade i teškog života, kriminala i dobročinstva

Radi se tu o filozofskom pitanju na temu dva straha: je li strah od toga da ispadnemo nepristojni i zbog toga odbačeni od društva ili makar neposrednog okruženja zaista veći od straha od bola, emotivnog ili fizičkog. I o tom pitanju treba dobro i dugo razmišljati

"Punim plućima" možda ne opravdava svoj naslov, jer nije reč o nekom ludo hrabrom i beskompromisnom filmu, već prilično žanrovski-tipskom. Ali makar nije mrtav, nego zapravo diše, što je sasvim dovoljno. Pogotovo u hrvatskom kontekstu, u kojem je Gonzov dugometražni prvenac prvi film svoje vrste

Zbog stilskih odluka, ali i zbog izvrsno napisanih dijaloga i vrhunske glume, Miracle je doista izuzetan film, izrazito neprijatan, ali i otrežnjujući kao pogled u dubinu ljudske gadosti

Površan će gledalac u filmu videti samo kao olovo teški socijalni realizam, a onaj ideološki zaslepljen čak i neku seosku idilu, iako to nije Lijeva namera. Naprotiv, on svoj rodni kraj opisuje bez sentimenta, ali i bez gorčine, takav kakav jeste, a dok se godišnja doba menjaju slika i život onakav kakav tamo zaista jeste. Bajkama o komunističkoj solidarnosti uprkos, odnosi među ljudima tamo su još na feudalnom nivou, borba za preživljavanje je grčevita, a „karte“ uglavnom unapred podeljene, dok te famozne vlasti i njene redistribucije nema ni na vidiku

Captain Volkonogov Escaped  je jedno izuzetno filmsko delo vrhunske egzekucije, sjajnog osećaja za detalj perioda i za duh tog vremena. Reč je o filmu kojeg ne treba zabranjivati i stigmatizirati, ma ko ga finansirao, već ga u ova zla vremena treba gledati i zbog filmskih kvaliteta i zbog šireg društvenog značaja

Koncept zvučnog keteringa, odnosno buke i hrane nije toliko nezamisliv u kontekstu savremene performativne umetnosti koja i sama zalazi u teško zamislive i ne naročito smislene pravce. Ali jednako tako, satirizacija takvog nečeg predstavlja ubiranje poprilično lakih poena, naročito ako uzmemo u obzir da su to radili i drugi savremeni autori, recimo Sorrentino i Östlund, samo smislenije i elokventnije. Problem je takođe što ovde Strickland u pomoć ne priziva ono po čemu se razlikuje od ostalih festivalskih i „art” autora, a što ova priča zapravo i zahteva: žanrovski pristup i pogled na stvari koji će makar na kraju rezultirati nekakvom akcijom

Film Tove je imao nesreću da izađe u „koroničnoj“ 2020. godini i da mu se festivalska i bioskopska distribucija razvuče na parčiće kroz tu i dve naredne godine, a čak ni nacionalna nominacija za Oscara tu nije mogla puno pomoći. Na zalasku turneje, film smo dobili priliku da pogledamo na KRAFFT festivalu u Kranju, a budući da je reč o doista glumačkom filmu, jedan mladi glumački festival se pokazao kao pravo mesto

Small, Slow But Steady je slika i prilika protagonistkinje, ali i kao film opravdava svoj naslov. I jedno i drugo su „tiha voda koja breg roni“, zbog čega ovaj mali, nepretenciozni film postaje velik i stoji čvrsto.