Tekstovi autora: Marko Stojiljković

Svoj film Hinterland austrijski reditelj Stefan Ruzowitzky otvara na rečnom brodu koji Dunavom putuje prema Beču. Godina je 1920, a major Peter Perg (Muslu) i njegovi ljudi su bivši zarobljenici koji se sa dve godine zakašnjenja vraćaju s ruskog fronta. U rat su otišli kao vojnici i oficiri velikog Austrougarskog carstva, a vraćaju se kao vojnici poražene i rasformirane države u sredinu koja ne može ili neće da ih primi dalje od skloništa za beskućnike i skitnice. Uostalom, šta ako su u zarobljeništvu dobili nove, opasne, boljševičke ideje? Ne bi bili prvi...

Kako sam naslov filma prejudicira, dosta toga se dešava u mraku i Milić taj „nedostatak slike“ puni upadljivim dizajnom zvuka. Međutim, Milić tome nije naročito dosledan, pa zato svako malo „bljesne“ da bismo videli šta se zapravo dešava, odnosno da je patnja naših likova stvarna, iako bi sa više misterije, manje osude i tehnički boljom montažom Mrak bio i efektniji i univerzalniji film

Gledati oca i kćerku Penn zajedno na ekranu u ovakvom filmu može na intelektualnom nivou delovati kao nekakva psiho-drama ili čak očev ego-trip ne bi li se pomirio sa svojom decom, ali emocije koje oni kanališu deluju više nego iskreno. Pritom valja zabeležiti da Dylan Penn poseduje dosta od majčine fragilne lepote, što nekako ide uz lik, a ovde ima i priliku da pokaže svoj glumački talenat, što i čini. Jednom rečju, daju se naslutiti neke iskrene namere, pa makar u tragovima, i makar začinjene nekim od dramaturških klišea, zanatski neizbrušenom režijom i „soundtrackom“ sačinjenim od poznatih pesama koji, zajedno sa montažom, gađa emocionalne zicere

Na krive tragove navodi već sam naslov. Možda je Dumont njime ciljao i Francusku kao zemlju i kulturu koja se teško miri sa svojim statusom bivše imperije, ali France je ime i glavne, centralne junakinje filma, poznate televizijske novinarke France de Meurs. Prezime je tek posebna priča jer se fonetski poigrava s pojmovima smrti, preživljavanja i zatvaranja među zidove, a da pritom u pisanju ne odlazi ni na jednu od tri moguće stvari. Nju ćemo, u interpretaciji Lée Seydoux, pratiti u seriji kraćih i dužih vinjeta na poslu, kod kuće i generalno u životu

Broadway funkcioniše kao svet za sebe, ali je kod Massalasa on svakako deo onog "pravog" i "stvarnog" sveta. U tu svrhu, izvrsan posao rade direktor fotografije Konstantinos Koukoulios koji "hvata" geografiju Atine sa više nivoa, od uličnog do panoramskog (mansarda "skvota" je nekadašnji open-air bioskop s kojeg puca fenomenalan pogled), te montažer Yorgos Lamprinos koji više mikro-planova povezuje s makro-planom u koherentnu, te veoma dojmljivu celinu. Broadway zbog toga postaje jedan od onih filmova kojima se ima smisla nadati da će nas posetiti u predstojećoj festivalskoj sezoni. Massalas ima i šta da kaže i zna kako to da učini

Žanrovski okvir za Assault je talačka kriza u lokalnoj osnovnoj školi, što uglavnom percipiramo kao društveni fenomen vezan za Ameriku. Yerzhanov, međutim, verovatno više ima u vidu situacije koje su pogodile njemu susednu Rusiju (Assault je inače snimljen u koprodukciji sa ruskim produkcijskim kompanijama), i traumu koje su pucnjave u Kazanju i Beslanu ostavile u kolektivnoj svesti

U teoriji, to je priča o visokoj modi, klasnim razlikama, prijateljstvu i mentorstvu između dve žene u kojem će ona siromašna dobiti šansu u životu, a ona imućnija i opsednuta poslom priliku za iskupljenje. U teoriji takođe očekujemo i kakav-takav „fashion porn“ budući da je „setting“ jedna radionica u kojoj se šiju haljine za modnu kuću Dior, ali i pogled iza kulisa jednog bespoštednog biznisa kakav je onaj modni

Kurzel je napravio izuzetan izbor glavnog glumca (Caleb Landry Jones se ionako specijalizovao za takve, pomaknute likove, a ovde ima ulogu svoje dosadašnje karijere), dok ostatak ansambla sjajno vodi. Strukturirana hladnoća s kojom Judy Davis igra lik majke stoji u kontrastu s toplinom Essie Davis (koja je igrala jednu takvu grubu majku u Kurzelovom prethodnom filmu, True History of the Kelly Gang), dok se pokušaj balansa i umora od sveta kao rezultata istog ocrtava u interpretaciji oca u sigurnim rukama Anthonyja LaPaglie. Podvučeno kamerom iz ruke, pametnom montažom, difuznim bojama i neurotičnom muzikom i dizajnom zvuka, Nitram je film koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim

Film No Sudden Move je »neo-noir« novohollywoodskog štiha smešten u Detroit 1954. godine u kojem se klasični motivi žanra poput rivalskih bandi, korumpiranih pandura, moćnih mogula i fatalnih žena ukrštaju s motivima rasprostranjene korupcije i strukturnog rasizma i klasizma

Silent Night nudi nešto u čemu se može uživati. Recimo, u tome kako se glumci snalaze s ovalš napisanim likovima i oplemenjuju ih svojim improvizacijama, ili u elegantnoj fotografiji Sama Rantona, ili u kalibriranom izboru božićnih hitova u kontrastu s originalnom muzikom nešto mračnijeg registra na »soundtracku«, što se može čitati kao fina ironija. U krajnjoj liniji, i u temama za razmišljanje koje se u filmu otvaraju, bez pretenzije da se zatvore i da se o njima donese vrednosni sud

C’mon C’mon je film vredan gledanja, možda čak i nekoliko njih. U doba serijalizovanog sadržaja i franšiznog prodavanja fantazije, baviti se aspektima običnog života je više nego hrabra odluka

Vasyanovych ima pravo da zauzme stranu u konfliktu, posebno notornom činjenicom da je na njegovu stranu izvršena agresija, ali svaki rat ima svoj specifičan kontekst, pa dovođenje u vezu s prošlim i dobro znanim ratovima ipak deluje kao manipulacija i šou za međunarodnu publiku. Ali kao film o pretrpljenoj traumi, Reflection je i pored toga izvrstan

Unclenching the Fists je film izrazito teskobne atmosfere u kojoj nam isprva nije jasno zbog čega su porodični odnosi u Adinoj familiji tako i toliko zatrovani. Prvi odgovor bi bio tradicionalizam i patrijarhat pomešan sa gerontokratijom poprimio patološke i ekstremne oblike. Kira Kovalenko i njeni koscenaristi nam, međutim, polako otkrivaju i neke detalje u pozadini koji su prouzrokovali tu patologiju

Lamb je atmosferična horor-drama, a tek pred kraj postaje „creature feature“. Etiketa „folklornog“ koja mu se lepi ima više veze s kinematografskim nego s pravim folklorom, a film se zapravo više bavi odnosima među ljudima pod pritiskom unutrašnjih i vanjskih faktora, nego ovcama i naslovnim jaganjcima

My Son postaje i ostaje triler koji možda ne ispunjava očekivanja koja podgreva radikalnim autorskim pristupom kojem Carion pribegava, ali je svejedno solidan, atmosferičan i vredan jednog bioskopskog gledanja, iako i na malom ekranu ostavlja utisak. Opet, da je revolucionaran – nije, ali zapravo ne mora ni da bude