Tekstovi autora: Dino Bucati

Duboko uznemiren, dečak je ostao na obali dok se i poslednji vrh jarbola nije izgubio iza horizonta.Odatle, s keja koji je zatvarao luku, more je ostalo potpuno pusto. Ali, izoštrivši pogled, Stefano je uspeo da primeti crnu tačkicu koja je na mahove izranjala iz vode: “svog” kolumbara, koji je lagano krstario gore-dole, tvrdoglavo rešen da ga čeka.

Ali da li je to bio pravi jezik? To su bili zvukovi, istini za volju ne neprijatni, svi spojeni bez ikakve pauze. Pa ipak paroh je smesta sve razumeo, kao da se radilo o njegovom dijalektu. Prenos misli? Ili pak neka vrsta univerzalnog i automatski razumljivog jezika?

Kad se spusti noć, ja volim da se prošetam po vrtu. Nemojte misliti da sam bogat. Vrt kao moj imate svi. Kasnije ćete shvatiti zašto. U mraku, ali nije baš sasvim mračno, pošto ipak neko nejasno svetlo dopire kroz prozore kuće, u mraku ja hodam poljem, i razmišljajući podižem pogled prema nebu, ako je vedro i ako ima zvezda posmatram ih, postavljajući sebi mnoga pitanja. Međutim, u nekim noćima ne postavljam sebi pitanja, zvezde su gore iznad mene sasvim glupe i ne govore mi ništa.

Svaki sprat je bio kao neki mali svet za sebe, sa svojim posebnim pravilima, sa svojim specijalnim tradicijama. A pošto je svaki sektor bio dodeljen drugom lekaru, stvorile su se, mada minimalne, ipak precizne razlike u metodama lečenja, iako je generalni direktor dao celom institutu jedinstveni osnovni smer