Azra i njihove Lijepe žene na udaru Komisije za šund

“Džuboks” broj 103 pojavio se na kioscima širom SFRJ 5. decembra 1980. U rubrici “Singlovi” gostovalo je sedam izvođača: grupe Azra, Tetka Ana, Rezonansa, Zana i Tunel, te pjevači Miki Jevremović i Vladimir Savčić Čobi. Sa rezultatom 5:2, loši su opet pobedili dobre, što je već stara, otrcana priča o domaćim singlovima. 

+++

Singl nedelje, prvi deo: AZRA - Lijepe žene prolaze kroz grad/ Suzy F/ Poziv na ples (Jugoton)

Kafkijanske komisije za “oslobađanje plaćanja osnovnih i posebnih poreza na promet” čine sve da ugode malograđanskoj dušici osetljivoj na nemir tela, specijalno udova. Ovoga puta na tapet je stigla Azra, bolje reći Johnny, čiji stihovi o gradskim ženama nisu bili po volji Svetih Otaca.

U njihovu čast i zdravlje, slušao sam Azru do besvesti i uvek iznova se divio duhovitom šarmu, super-melodiji i tim čudesnim gitarama koje me vraćaju među blažene konzumente zvuka za odrasle: Azra je tako s lakoćom pokazala da ima svoje drugo lice - još uzbudljivije, još drskije, još poletnije, pa ako ste bar malo pametni, dokažite to i Komisiji i kupite ploču sa kojom ćete se bolje osećati. Naravno, trofej, pohvala i zahvalnica slede, sve do sledećeg susreta komisijske vrste!

Singl nedelje, drugi deo: Zana – Nastavnice/ Sweeta (Jugoton)

Prvi singl, ploča nedelje u “Džuboksu”, svi orgazmi ovog recenzenta, čestitke i – “podlijeganje obavezi plaćanja bla... bla”, sve to se odnosi na grupu Zana i njihovu “Nastavnicu” koja u tri minuta britkog i pitkog pop sounda obara s nogu i u naručje baca pregršt autentičnog ironiziranja na temu škole i školice.

Pametno napravljena, “Nastavnica” može bez stida da pogleda u oči Komisiji i ostalim pacerima koji singl nisu oslobodili danka u lovi - jer, ovo što Zana radi može se jednom rečju objasniti kao: sjajno! Iz ovih stopa kupite singl i pokažite sebi da ste mentalno zdravi! Zavolite školu i budite srećni! Zavolite Komisiju i kapitulirajte!

Panika u paklu dečjih cipelica: TETKA ANA – Julijana/ sve je u izlogu (RTB)

Dekorativni komičari iz Zrenjanina brzo su, posle “Džuboks mame”, našli srcu mira. Na radost Tetka Ankice, nova ljubav je mirna i povučena Julijana, koju ovi nestašni momčići zavode minut i po, uz grešno opravdanje da su oni “početnici u ljubavi” kao da ne znaju “mnoge pojedinosti”. No, kao i njih, mene brine ono pitanje “da li sam ja tvoj broj” - jer, tvrdim, robu treba probati pre kupovine, pa posle neće biti svejedno da li će Julijana da propušta vodu u bioskopu ili na nekom intimnijem mestu. Moja greška je što sam Julijanu prihvatio kao par nepromočivih, tvrdo fircovanih čizmica, gde broj gore-dole nije baš tako nevažan.

U udobnim cipelama razgledam Anine autograme na omotu i divim se rukopisu tih bezgranično hrabrih ljudi! Grafolog mi je preporučio da imalinom namažem ploču, ali sam ga sa gnušanjem odbio! Imalin sam namazao pločom i to je već bilo nešto! Kažem vam, treba se samo setiti!

Ko to tamo plače: MIKI JEVREMOVIĆ - Ja pjevam / Ja i moja Maja (Diskoton)

Kad sam bio mali, mama mi je šaputala da ko peva, zlo ne misli i ja sam joj verovao. Posle sam porastao i slušao neke pjevače i kula je počela da se ruši u mojoj duši. Recimo, slušam Mikija i taman kad htedoh da ga pitam čime se u životu bavi, kad će on “Ja pjevam”. Dobro, rekoh, ja slušarn. Onda je Miki mene zabavljao svojom teorijom o pokretnom frižideru (“Dok se kupi led u srcu, led u duši”) i ja sam se smrzao. Kroz ledenu izmaglicu čuo sam ozbiljno verovanje u pesmu, u borbu, u ranjavanje i odbranu. Pored mene je prolazila “reka njegovog života” i ja sam skočio u vodu pred najezdom grubih duvača i zajapurenog orkestra.

 “Ja pjevam”, kao eho me je pratio Mikijev glas dok sam spas tražio na drugoj obali ploče. “Reka njegovog života” i ovde je presahla: Miki i Maja stigli su do kraja, po duboko dirljivom scenariju Bore “Ostani tekstopisac do kraja” Đordevića. Maju Odžaklijevsku niko nije pomenuo, pa time ispravljam učinjenu joj nepravdu.

Moj život je gorka priča: Vladimir Savćić Čobi - Ne ljubi nikad muzikanta/ Ja ću te zavesti (Jugoton)

Štofarska industrija “Novković and Comp.” skrojila je za Čobija tesno odelce, na roze štrafte i crne tačkice, koje se nosi u prigodnim, otmenim prilikama kad sam Akcionar lično predaje prelazni trofej jednom od svojih službenika. U prisustvu velikog broja zvanica iz tajnog i nekulturnog života, Čobi je zapevao svoju tužbalicu, upozoravajući naciju da je “muzikant - ptica za koju kaveza nema” i da ne treba ljubiti to neverno, arhaično i uglavnom polupijano biće s mikrofonom umesto kravate. Sam Akcionar verovatno je srećan zbog štofarske oblande koju zalutali i gladni jedu na pustim ostrvima. Čobi mi izgleda nezadovoljno i to je pogonsko gorivo za nova, još bolja dela. Život jeste gorka priča, ali u stripu. Pravda uvek pobeđuje. Čovek je kamen koji se kotrlja. Ploča je štof od plastike. I Akcionar je ljudsko biće. Amin!

Tražim oproštaj: REZONANSA - Ne rastužuj me/ U kafiću “Bel Ami” (Diskoton)

Sudeći po objavljenim singlovima, broj ostavljenih, rastavljenih, tužnih, pretužnih. jecajućih i naricajućih, usamljenih, jadnih, tragičnih, polutragičnih, ojađenih, nesrećnih jako i nesretnih malkice, prevazilazi maštu kukavnog recenzenta, koji je u predahu izračunao da na svaki kvadratni metar suza u ovoj zemlji dolazi barern po stotinak preplanulih i neodoljivih muškarčerosa. Jedno je sigurno: bez obzira na godine, svi se žale na ljubav i - cene.

Rezonansa pripada prvoj kategoriji tragičara jer je, po njima, “stvarnost gorka”, a kako i ne bi, kad čovek nalazi pismo “oproštaja” i šta mu drugo - pitam vas - preostaje, sem da krikne k'o sinji galeb “Ne rastužuj me”. Posle mi sve nije bilo važno: singl se okretao, dok nije stigao do rupe. Zavukao sam se u crni otvor i potražio oproštaj tuđih grehova. Akcionar me je pogledao i pružio mi ruku, tiho prošaptavši: “Oproštam ti sve!”.

Ako plaćate pretplatu: TUNEL - Radio / Svako je zna (RTB)

Lično, slušam samo meteorološki izveštaj: Sava je kod Bezdana porasla za plus jedan, plus jedan, jedan plus, boong. Redovno plaćam pretplatu i čuvam priznanice. Ponekad slušam Tunel i njihov radio. Pomislim da je to rock'n'roll od koga bi nešto rnogio da bude. Pomislim da se varam. Pomislim: da li mi stvarno treba mir. Zastanem i promenim stanicu. Tunel je dugačak. Radio još duži. Rock'n'roll (valjda) još uvek postoji. Mnogo teksta na malom prostoru, ali, stvarno, šta je sa Savom kod Vevča, plus jedan ili minus dva? Ovim završavamo današnje emitovanje našeg programa.

* Objavljeno u rubrici „Singlovi“ u Džuboksu broj 103, od 5. decembra 1980.

(NASTAVIĆE SE)