Jednoipooki strelac: Šamar vladajućem ukusu i Ribnjak sudija (3)
Kazn 02 S

Photo: blogspot.com

Bacanje Puškina i Dostojevskog u vodu

Ako sam se u „Medvedu“ iz neke skrupuloznosti još kolebao da li da dam ili ne dam za Ribnjak sudija materijal koji je bio suviše akademski u poređenju s našim tezama, posle savetovanja u Pesočnoj moje sumnje kao da su bile rukom odnesene: bez obzira što je zbornik počinjao mojom poezijom, ja sam bez griže savesti predao Matjušinu većinu stvari koje sam napisao neposredno posle „Marsijine flaute“.

Izdavači, Matjušin i Jelena Guro, želeli su da i spoljnim izgledom zbornika i sastavom saradnika podvuku njegovu vezu s prvim Ribnjakom sudija. Ali samo je omot podsećao na hartiju za tapete na kojoj je izišao prvi Ribnjak sudija, dok je od osnivača nedostajao Vasilij Kamenski. On je u to vreme bio napustio literaturu i zamenio poeziju avijacijom. Ali zato su se pojavila nova lica: Majakovski, Kručonih i ja. Od slikara, osim obojice Burljuka i Jelene Guro, zbornik su ilustrovali Larionov i Gončarova. Njima prošlogodišnji sukobi na diskusijama „Puba karo“ i „Magarećeg repa“ nisu smetali da istupe zajedno sa svojim protivnicima – okolnost koja je još jednom svedočila o odsustvu principijelnih razlika između te dve grupe.

Plesač, Olga RozanovaMi ni u proleće trinaeste godine nismo sebe zvali „futuristima“, naprotiv – na sve mogućne načine gledali smo da se ogradimo od preduzimljivih mladih ljudi koji su prilepili sebi tu etiketu: predgovor za Ribnjak sudija govorio je o tome prilično jasno. Nama se dopadao teritorijalni termin „gilejci“, koji nas ni na šta nije obavezivao.

Ali Jelena Guro i Matjušin, koji nisu slučajno ušli u društvo osnovano u Tavričeskoj guberniji, odbili su da na svome izdanju stave reč „Gileja“: ona se prvi put javlja kao grupna oznaka samo na naslovnoj strani trećeg zbornika „Saveza mladih“, društva petrogradskih likovnih umetnika s kojima smo obrazovali homogenu grupu.

III

Ako ne računamo svuda prisutne Burljuke, centralno mesto u „Savezu mladih“ je, naravno, zauzimala Olga Vladimirovna Rozanova. Ona je bila osoba velike individualnosti, savršeno je dobro znala šta hoće u umetnosti, išla je ka postavljenom cilju posebnim, svojim putevima, koji nisu ličili ni na jedan drugi. Na nju su, bez obzira na sve nesuglasice, ozbiljno računali i tako beskompromisni umetnici kao što su bile Gončarova i Ekster.

Te tri izvanredne žene sve su vreme bile zastava-prethodnica ruskog slikarstva i unosile su u sredinu koja ih je okružavala onu borbenu vatru bez koje bi bili nezamislivi naši dalji uspesi. Tim pravim amazonkama, skitskim jahačicama, kalemljenje francuske kulture dalo je samo jedno: veliku otpornost prema zapadnom „otrovu“. Iako nijedna od njih nije sebi odrezala desnu dojku da bi je zamenila tubom boje, to je bilo iz razloga estetske prirode. Upravo na izložbi „Saveza mladih“ sreo sam, pred slikama Rozanove, posle jednogodišnjeg rastanka, Asju Ekster. Ona se šest nedelja ranije vratila iz inostranstva.

Eksterova nije za mene bila samo lični prijatelj, već ništa manje i čovek koji je isto mislio i osećao u umetnosti. Priznajem da me je u to vreme daleko više od njenih ženskih emocija, o kojima mi je pisala, interesovala evolucija njenoga slikarstva. Iz Kijeva je pre godinu dana otišla kao kubistkinja, koja je napravila niz zanatski izvanrednih ali unutrašnje hladnih stvari. Kubizam je, sa svojom iz principa uzdržanom kolorističkom gamom, sputavao bujni temperament Eksterove.

Olga Rozanova, crtežLeže je Asji često zamerao upravo koloristički intenzitet njenih platana. Bio sam nestrpljiv da saznam do kakvih je zaključaka došla za vreme boravka u Italiji i Parizu, želeo sam da dokučim kuda će poći sada pošto se njenim sklonostima Pentesileje otvorio takav prostor.

Kao što sam već napomenuo, za mene je slikarstvo bilo osnovna umetnost: samo sam u toj oblasti, koja se daleko ranije od poezije oslobodila odioznih tradicija XIX veka, mogao naći bar putokaz ka smeru kojim je trebalo nastaviti traganja. Asja ne samo da je bila u toku poslednjih dostignuća francuskog slikarstva, jer se neprekidno kuvala u tom sosu, već se jedina od svih slikara koje sam poznavao (ne računajući, naravno, Davida) ozbiljno interesovala za Remboa, Laforga i Hlebnjikova.

Vreme je ipak bilo drugačije. I kao što su me Davidova predavanja (i ono novembarsko, i ono na Badnje veče) ostavila nezadovoljnim, tako i razgovor s Asjom, u koji sam polagao mnogo nade, nije opravdao u svemu moja očekivanja. Naravno da nisam mislio da na osnovu obaveštenja koje mi je dala Asja Ekster izvedem zaključak na osnovu kojeg bih bez razmišljanja jurnuo za poslednjom novinom s Monmartra. To ne bi bilo tako lako ni kada bih hteo. Ali preda mnom su još uvek stajala nerešena „prokleta“ pitanja o grand artu, o ulozi savremenih pravaca u opštem procesu razvitka umetnosti, o krajnjim ciljevima analitičkog metoda, na čijoj su oštrici nastavljali da igraju i kubizam i futurizam.

U ime čega je preduzeto to grandiozno pretresanje koje traje već godinu dana? Šta je to: samo pranje kičica, samo preliminarije budućeg procvata umetnosti ili... ili tu nema ni pomena o bilo kakvoj usmerenosti cilju, i sva ta zbrka pomerenih površina, razloženih spektara, dekomponovane sintakse, ispreturanih fonema nije ništa drugo do spontani i neposredni izraz novog, već datog, osećanja sveta?

Moji saborci su imali gotov odgovor na to: iskreno, ili zagrevajući sebe, oni su pljuvali na svaki grand art, na svaku teleologiju. „Evo, okrenula se suncu upravo ona strana mnogostrane prizme na kojoj smo se mi smestili – ura, živeo današnji dan! Rog vremena trubi kroz nas!“ – takva je bila pojednostavljena formula onih koji su, izbegavajući podmukla pitanja, bacali u vodu ne samo Puškina i Dostojevskog, već i najskromnije račune s istorijom.

Egocentrični empirizam, ograničen na okvire običnoga dana, prepun prvobitnih životnih radosti, bio je odlično sredstvo za razbijanje svake „usmerenosti“, ali je neminovno morao da zakržlja u atmosferi očišćenoj od ideoloških „mikroba“.

Čak i na toj nevelikoj visini teorijskih znanja na kojoj sam se u to vreme nalazio, problemi umetnosti su se čvrsto oslanjali na problem pogleda na svet, i trebalo je biti slep ili namerno zatvarati oči da se to ne bi videlo. Ipak smo svi mi tako postupali, ne izuzimajući ni one koje je, kao mene, progonio „užas praznine“.

Oceni 5