Bajadera, autentični slatkiš detinjstva i mladosti

Zaboravimo na trenutak sirotinjska nastojanja i odvažnost čak i iskusnijih i talentovanih domaćica - njihovi hvale vredni pokušaji da naprave bajaderu bili su tek suočenje sa siromaštvom, a u boljim vremenima, mali, nepotrebni inat srednjeg sloja koji je neretko završavao istinskim fijaskom. Bajadera, prva domaća (u bivšoj Jugoslaviji) pralina, postala je brend čiji kvalitet traje već duže od šezdeset godina. I sve je tačno u kratkom reklamnom opisu proizvođača, tvornici keksa i vafla “Josip Kraš”: “Kremasti nougat u dvije boje, od najfinijih lješnjaka i badema, topi se u ustima i stvara čaroliju okusa!”

Ukratko, kad napravimo mali otklon od novije istorije bajadere, bila je poslastica koja se ne jede svaki dan i ne kupuje u enormnim količinama; iznosi se pred važnije goste koji su, pak, bili neobično pristojni u susretu sa bajaderom. Mali, neodoljivi upad sadašnjosti: samo je velika, neutaživa želja, mogla da natera izvesnog  Slobodana Gvozdenovića, naprednjaka ovdašnjeg, gradonačelnika Valjeva, da zagrabi iz opštinskog budžeta velike novce, ne bi li se - konačno - najeo bajadera. Gvozdenović je za 155 radnih dana u svom kabinetu popio 2500 espreso kafa i pojeo 4200 bajadera; što znači da je dnevno ispijao 16 espresso kafa i jeo 27 bajadera. Verovatno je zvao i družinu iz komšiluka, to je za pohvalu, ali potrošiti za sedam meseci (2018.) 200.000 za bajadere i nepotrebni espreso - malo je previše. Možda su, kao u starom vicu, drugovi, sećajući se siromašnog detinjstva, mazali oči (gladne).

Bajadera se, saznajemo od “Kraša”, izrađivala najpre ručno i bila je u svakoj bombonjeri. A od 1954. proizvodi se mašinski i plasira bez ostalih slatkiša. Ispravno. Kaže proizvođač: “Modernizacija proizvodnje odvijala se polaganim tempom kako se ne bi ugrozio autohtoni okus Bajadere. Fina, topiva struktura svijetlog sloja Bajadere rezultat je jedinstvene, zaštićene recepture po kojoj se bademi i lješnjaci obrađuju sa šećerom na poseban način do se u tamni dio dodaje još i čokoladna masa i tako se dobiva neodoljiva prugasta slastica. I koliko god se u kućnim radinostima pokušala izvesti nikada neće biti baš potpuno ista.”

Naziv je smislio “Krašov” propagandni tim, po indijskoj plesačici, nekad se vezivao uz žene koje su izvodile indijske obredne plesove. Jedna je bajadera inspirisala i Mariusa Petipa da 1877.  kreira jedan od najzahtjevnijih baleta klasičnog repertoara.

Vratimo se bajadera-stvarnosti, prvo je došao rat i sve “Krašove” prodavnice su opljačkane, iseljene, pa je bajadera dolazila iz inostranstva, a potom čak i iz RS. U međuvremenu, pravila se po kućama, ponajviše 1993; beše to teška sirotinja, nekakvi recepti tragičnog omjera, ništa u ništa izmutiti, preliti - ne povratilo se.

“Sreća” i “nostalgija” imenice su koje proizvođač vezuje uz bajaderu. Od države je,pak, kao prvi proizvod, dobila oznaku “Izvorno hrvatsko”. U “Kraš” je ušao srpski kapital, ali je kompanija ostala hrvatska, izgubio je srpski biznismen Nebojša Šaranović, vlasnici su braća Pivac.

 Firmu su sačuvali radnici “Kraša”, buduću da su odbili da prodaju deonice Šaranoviću, iako je nudio više para.

“Kraš”, dakle, nije srušen u odbrani nenaoružanog srpskog življa, strojevi za bajadere su sačuvani, slatkiš se kupuje i u Beogradu, u po bela dana. Ko proba bajaderu biće bar na kratko srećan. Neki će se setiti detinjstva ili mladosti.

A neko, možda, postane i gradonačelnik nečega.