Balada petka

Okrutno dete je uzvišeno ovog jutra
     pregledom pažljivih uspomena. Kako se
on toplo premešta u hlad, kako bi želeo
     da ispruži svoju levu reku. Mudro je
ponovo pogledati u letnju baštu, ptice
su tako domišljate sa zelenom mahovinom.

Okrutno dete se pokorava zastarelom i
     oseća treći ubod negde skriven. Sokovi
teku kao ključala voda u kuhinji, on sada
     savija nogu preko pločnika. Postoji
savršeni red u njegovom umu, Titusov slavoluk,
knjiga koja se drži na lepljivoj traci.

Zašto se opire povratku. Ko će
     duboko uzdahnuti u popravnom domu,
gost kamernog orkestra, isteran
     sa parcela poljskog božjeg drvceta. Duboki
mir inficira njegove grudi, pa opet je njegov humor
daleko izvan nagrada i normalne izdržljivosti.

Moljac boje cinobera započinje svoju pesmu – jednu
     sentimentalnu pesmicu bez zlobe. Okrutno
dete čuje pesmu i otkucava vreme na
     svojoj mršavoj podlaktici. Njegove oči gore, ali
ne od zavisti: nema tako velike šanse
da ne može da zakorači tiho u središte.

Oblaci se otvaraju i okrutno dete je
     uzeto pod zaštitu. Vreme ga kvari, ima
previše sunca. Cena cinka
     ostaje nepromenjena. Mi na obroncima
Orvelovog vidikovca nezbunjenih
lica, mi nemamo ništa što nije naše.

*Sa engleskog preveo Bojan Vasić; Objavljeno u časopisu Agon